Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
Епископи да не простиру власт своју преко своје дијецезе на туђе цркве, те да не заметају цркава; него, по правилима, александријски епископ нека управља оним само црквама, које су у Египту; источни епископи нек воде старање о Истоку, уз очување повластица, признаних никејским правилима антиохијској цркви; епископи азијске дијецезе нека воде старање само у Азији; епископи понтијски само у Понту; тракијски ће управљати само у Тракији. Ако нијесу позвани, епископи нека не прелазе граница своје дијецезе ради рукополагања или ради другог каквог посла, који се црквене управе тиче. Кад се очува у пуноћи изложено правило о дијецезама, јасно је, да ће, као што је установљено у Никеји, свима пословима сваке поједине епархије управљати дотични епархијски сабор. А оне цркве, које су међу варварским народима, имаће се управљати по отачаском обичају, који се до сада чувао.
Τοὺς ὑπὲρ διοίκησιν ἐπισκόπους ταῖς ὑπερορίοις ἐκκλησίαις μὴ ἐπιέναι, μηδὲ συγχέειν τὰς ἐκκλησίας· ἀλλὰ κατὰ τοὺς κανόνας, τὸν μὲν Ἀλεξανδρείας ἐπίσκοπον, τὰ ἐν Αἰγύπτῳ μόνον οἰκονομεῖν· τοὺς δὲ τῆς Ἀνατολῆς ἐπισκόπους, τὴν Ἀνατολὴν μόνην διοικεῖν· φυλαττομένων τῶν ἐν τοῖς κανόσι τοῖς κατὰ Νίκαιαν πρεσβείων τῇ Ἀντιοχέων ἐκκλησίᾳ· καὶ τοὺς τῆς Ἀσιανῆς διοικήσεως ἐπισκόπους, τὰ κατὰ τὴν Ἀσιανὴν μόνον διοικεῖν· καὶ τοὺς τῆς Ποντικῆς, τὰ τῆς Ποντικῆς μόνον· καὶ τοὺς τῆς Θρᾴκης τὰ τῆς Θρᾳκικῆς μόνον οἰκονομεῖν. Ἀκλήτους δὲ ἐπισκόπους ὑπὲρ διοίκησιν μὴ ἐπιβαίνειν ἐπὶ χειροτονίᾳ, ἤ τισιν ἄλλαις οἰκονομίαις ἐκκλησιαστικαῖς. Φυλαττομένου δὲ τοῦ προγεγραμμένου περὶ τῶν διοικήσεων κανόνος, εὔδηλον ὡς τὰ καθ᾿ ἑκάστην ἐπαρχίαν ἡ τῆς ἐπαρχίας σύνοδος διοικήσει, κατὰ τὰ ἐν Νικαίᾳ ὡρισμένα. Τὰς δὲ ἐν τοῖς βαρβαρικοῖς ἔθνεσι τοῦ Θεοῦ ἐκκλησίας, οἰκονομεῖσθαι χρὴ κατὰ τὴν κρατήσασαν συνήθειαν τῶν Πατέρων.
Ап. 14: Епископ не сме, оставивши своју епархију (παροικίαν = епископију), прелазити (ἐπιπηδᾶν) у другу, макар био од многих на то наговаран (ἀναγκάζηται = принуђиван), осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности (εὐσεβείας) допринети тамошњима; али и ово он не може учинити сâм од себе, него одлуком многих епископа (= на Сабору) и многим умољавањем.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
I Вас. 6: Нека се држе стари обичаји (τὰ ἀρχαῖα ἔθη), који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима – нека се очувавају првенства Црквама [митрополијâ]. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна (εὐλόγῳ = праведна) и по Црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине.
I Вас. 7: Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији (= Јерусалиму) поштује (особитом) чашћу, нека он има оно што припада тој части (τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς = послѣдованіе чьсти), уз очување митрополији (у Кесарији) њеног достојанства.
II Вас. 3: Епископ пак Цариграда да има првенство части (τὰ πρεσβεῖα τῆς τιμῆς = старѣшиньство чьсти) после епископа Рима, јер је овај (град = Цариград) нови Рим.
III Вас. 8: Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
IV Вас. 17: У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
IV Вас. 19: Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
IV Вас. 28: Слéдећи у свему одлукама Светих Отаца и знајући сада прочитани канон (= 3. Другог васељенског) сто педесет најбогољубљенијих епископâ, сабраних (З81. г.) за време побожне успомене Теодосија Великог, бившега цара у царскоме Цариграду, Новоме Риму, исто то и ми одређујемо и изгласавамо за првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньствѣ) најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима. Јер су и престолу Старога Рима, зато што је тај град био царствујући, Оци с правом (εἰκότως = по истинѣ) даровали првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньство). И слéдећи истоме циљу, сто педесет најбогољубљенијих епископâ (З81. г.) дали су једнако првенство (τὰ ἴσα πρεσβεῖα = рaвьнaѧ стaрѣишиньства) најсветијем престолу Новога Рима, разложито (εὐλόγως = правьдно) просудивши да град, који је почаствован царем и сенатом и који ужива првенство једнако (τῶν ἴσων ἀπολαύουσαν πρεσβείων = равьна въсприимъшю старѣишиньства) Староме царскоме Риму, да се и у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега. И тако, само митрополити Понтијске и Азијске и Тракијске провинције, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају хиротонисани од напред реченога најсветијег престола најсветије Цариградске Цркве, то јест да ће сваки митрополит речених провинција са епископима те области рукополагати епископе те области, као што је Божанственим канонима прописано, а митрополити речених провинција, као што је речено, рукополагаће се од Цариградског Архиепископа, пошто се (тамо), сходно обичају, спроведу сагласни избори, и њему поднесу (кандидати).
Трул. 8: Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
Трул. 25: Уз све друге обнављамо и канон (Халкидонски 17) који налаже да у „свакој Цркви (= епископији) сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије непроменљиво остану под епископима који их поседују, а особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они, који себе сматрају оштећенима, подигнути о томе поступак пред обласним Сабором“.
Трул. 36: Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (З81. г.), и од шесто тридесет (Отаца) сакупљених у Халкидону (451. г.), одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице (τῶν ἴσων πρεσβείων = равнъıѧ чьсти = једнака првенства) престолу Старога Рима, и да се у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега“; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
Трул. 38: Канон који поставише Оци наши (= Халкидонски 17) и ми држимо, који овако заповеда: „Ако је царском влашћу основан нови град, или ће се ускоро основати, нека државним и грађанским обрасцима (τύποις = облицима управе) следи и поредак Црквених ствари (и послова)“.
Трул. 39: Пошто се брат и саслужитељ наш Јован, председник (= прєстолник = Архиепископ) острва Кипра, заједно са својим народом, преселио са реченога острва у област Хелеспонта (= Мраморног мора), промислом Човекољубивога Бога и трудом христољубивог и благочестивог цара нашега (Јустинијана Новог: 685–695), због варварских најездâ и да се ослободи паганског (туђинског) ропства и чисто се потчини скиптру хришћанске државе, одлучујемо: да се очувају непроменљиве (ἀκαινοτόμητα) повластице дароване од Богоносних Отаца, сабраних раније у Ефесу (431. г. – канон 8), престолу горепоменутога човека (= Архиепископа Кипарског), те да нови Јустинијанупољ има права града Константије, и да у њему постављани Богољубљени епископ председава свима у Хелеспонтској области, и да га хиротонишу (= изабирају и постављају) његови епископи, по староме обичају. Јер су Богоносни Оци наши утврдили да се чувају обичаји у свакој Цркви. А епископ (= митрополит) Кизичкога града да буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанупоља, по примеру свих осталих епископа који су под реченим Богољубљеним предстојником Јованом, од кога ће, кад настане потреба, бити постављен (= хиротонисан) и епископ самога Кизичкога града.
VII Вас. 3: Сваки избор епископа или презвитера или ђакона, који бива од властодржаца, да буде неважећи, сходно канону, који каже: „Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви који с њиме опште“ (Апостолски 30). Јер треба произвођени у епископство да од епископâ буде биран, као што је одређено од Светих Отаца у Никеји, каноном (4) које каже: „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица окупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту“.
VII Вас. 6: Пошто постоји канон (Никејски 5; Трулски 8) које каже: „Сваке године по два пута треба да буду у свакој области канонска разматрања (κανονικὰς ζητήσεις) кроз окупљање епископâ“ (на Саборе), но због потешкоћа и због немаштине (= оскудице) за путовање окупљаних епископа, Свети Оци Шестог Сабора одредише да, на сваки начин и без (икаквог) изговора, једанпут у години буде Сабор, и да исправља погрешке (τὰ ἐσφαλμένα = поремећаје). Тај исти канон и ми обнављамо. И ако се нађе који (световни) начелник да ово спречава, нека буде одлучен (од општења Цркве). А ако неки од митрополита занемари да ово бива, изузев нужде и какве силе и неког оправданог разлога, нека подлегне канонским епитимијама. И кад Сабор буде ради Канонских и Јеванђелских ствари, окупљени епископи треба да са проучавањем и старањем настоје да очувају Божанствене и животворне заповести Божије. Јер је у чувању њиховом велика награда (Пс. 18, 12); јер заповест је и светиљка, и закон је светлост, и научавање и васпитавање (ἔλεγχος καὶ παιδεία) — пут животни (Приче 6, 23); и: „заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс. 18, 9). А митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ собом донесе, ни животињу (= стоку), ни друго шта. Јер, ако се докаже да је то учинио, четвороструко има да врати.
Антиох. 9: Епископи у свакој области треба да познају (εἰδέναι = вѣдѣти = /при/знају) првога у митрополији епископа (τὸν ἐν τῇ μητροπόλει προεστῶτα ἐπίσκoπoν = првопредстојећег епископа метрополе), који има старање о читавој области, зато што се у митрополију одасвуд стичу сви који имају послове. Зато се нађе за добро (ἔδοξε = изволи, одлучи) да он (= митрополит) и у части претходи (προηγεῖσθαι = има прву част), и да остали епископи ништа сувишно (περιττόν = важније) без њега не чине, сходно старијем од Отаца наших важећем канону (Апостолски 34), осим само оно што припада епископији (παροικίᾳ) свакога од њих и подручних јој насеља. Јер сваки епископ има власт над својом епископијом (τῆς ἑαυτοῦ παροικίας), и да управља њоме са надлежном свакоме марљивошћу, и да се промишљено стара о сваком насељу под његовим градом, тако да и рукополаже презвитере и ђаконе, и сваку ствар да решава са расуђивањем; а надаље (ван овога) да не предузима ништа без епископа митрополије (= митрополита), нити овај без сагласности осталих (епископâ).
Антиох. 16: Ако неки епископ, без епископије (σχολάζων = незапослен) пође у удову (σχολάζουσαν = упражњену) епископију и присвоји (епископски) престо без (одлуке) потпуног Сабора, такав ће бити одбачен, макар да га је, приграбљени од њега, сав народ изабрао. А потпуни је онај Сабор на коме је био присутан и митрополит.
Антиох. 18: Ако неки епископ, хиротонисан, не пође у епископију (παροικίαν) за коју је хиротонисан, не по својој кривици, него или због одбијања народа (да га прими), или због другог узрока који не потиче од њега, такав нека има част и службу (λειτουργίαν), само да не узнемирава послове Цркве у коју долази на сабрање (= на Литургију). Такав ће чекати (и примити) оно што потпуни обласни Сабор просудивши – изволи да одлучи.
Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
Антиох. 20: Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
Антиох. 23: Епископ не може, уместо себе, да другога себи за наследника поставља, макар био и на кончини живота. Ако ли буде нешто тако, ништавно је то постављење. Него треба чувати црквено правило (τὸν θεσμὸν τὸν ἐκκλησιαστικόν = оуставъ цркъвьнъıи) које садржи: да се епископ другачије не поставља, него са Сабором и расуђењем епископâ, који, после уснућа почившега, имају власт да поставе достојнога.
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Лаод. 40: Да не треба епископи, позвани на Сабор, да (исти) пренебрегавају, него да отиду (на Сабор), да поуче (друге) или се сами поуче – на изграђивање (κατόρθωσιν = исправлєниѥ) Цркве и осталих. А који пренебрегне (Сабор), такав сам себе осуђује, осим ако због нечег ванредног изостане (= буде спречен).
Картаг. 11: Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер осуђен због свога владања, такав треба да (то) пријави суседним епископима, да они саслушају ствар, и да се преко њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него — не било тога! — надувен гордошћу, одвоји себе од општења (κοινωνίας) са својим епископом; и стварајући раскол још са некима, принесе Богу Светињу (= Евхаристију), такав нека се сматра анатема, и нека буде лишен свога места, пошто (претходно) размотре (епископи): да ли он можда нема оправдану тужба на епископа.
Картаг. 13: Аврелије епископ рече: Шта каже о овоме ваша Светост? Сви епископи рекоше: Дужни смо чувати што је одређено од оних (Отаца) пре нас, (јер) неке од њих (= одлукâ) Прваци (πρωτεύοντες = пьрвѣишии) било које области усуђују се случајно непажњом занемаривати. Зато, многи епископи, окупивши се, нека хиротонишу епископа. Ако пак буде нужде, три епископа, у којем било да су месту, нека по поруци Првога (= митрополита) рукоположе епископа. А ако неки у нечему поступи против (ове) своје сагласности, или (свога) потписа, сам је себе лишио части.
Картаг. 18: Такође би угодно (одредити): да, кад се хиротонише епископ, или клирик, да најпре они који их хиротонишу наглас им у уши саопште Саборске одредбе (= каноне), да не би (после), чинећи против одлука (τῶν ὅρων = канонâ) Сабора, кајали се. Такође би угодно (одредити): да се не даје Евхаристија телима умрлих. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела умрлих нити могу узимати, нити јести. И (такође) да незнање свештеникâ не врши Крштење већ умрлих. Зато на овоме Светом Сабору треба потврдити да: сходно Никејским одлукама (= Никејски 5. канон), треба, ради Црквених проблема (αἰτίας = causas), који често, на пропаст народа, застаревају, сваке године сазивати Сабор, на који сви они (епископи) који држе прве катедре у областима (=митрополити), треба да шаљу са својих Сабора два или колико изаберу епископа местобљуститељâ (= заступникâ), како би на сабраном Сабору могла бити Пуноћа власти (πλήρης ἡ αὐθεντία = plena auctoritas).
Картаг. 26: Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Картаг. 34: Епигоније епископ рече: У овоме краткоме списку, састављеном из (установљенога „бревијара“) Хипонским Сабором, сматрамо да не треба ништа исправљати, ни додавати, осим да се дан Свете Пасхе објављује за време Сабора.
Картаг. 73: Такође је угодно (одредити): да се о дану Светопоштоване (προσκυνητῆς = venerabilis) Пасхе јавља свима, написавши то испод закључака (Сабора). А дан Сабора нека се држи исти, који је одређен на Хипонском Сабору (З93. г.), то јест пре десетих календа септембра (8 IX). Јер о овоме треба написати Првенствујућима (= митрополитима) свих области, да, кад сазивају код себе Сабор, тај дан држе.
Картаг. 76: Такође би угодно (одредити): да сваки пут кад треба окупити Сабор, епископи, који нису спречени ни старошћу, ни болешћу, ни неком великом нуждом, одговарајуће (на исти) дођу, и да се сваки Првенствујући (= митрополит) у својој епархији извести о свима епископима, и да ли бивају два или три њихова скупа, и да са сваког скупа морају неизоставно за дан Сабора доћи који су наизменично бирани. Ако ли не могу доћи, због неких изненада насталих нужди, како обично бива, ако не изнесу своме Првенствујућем (= митрополиту) разлог своје спречености, такви треба да су довољни општењем (τῇ κοινωνίᾳ = communione) у својој (само) Цркви.
Картаг. 95: Угодно би (одредити): да надаље нема годишње потребе замарати браћу, него (само тада) када општа, то јест целе Африке, потреба позове, кад буду било одакле упућена писма овоме престолу да треба сазвати Сабор у оној области где привлачи нужда и погодност. А разлози (ἐιτίαι = узроци), који нису општи, нека се расправљају у својим областима.
Картаг. 98: Угодно би (одредити) и то: да народи (= верници, тј. парохије) који никада нису имали своје епископе, не могу (их) никако добити, ако не буде донета одлука од пуног Сабора сваке области, и Првенствујућег (епископа = митрополита), и по пристанку оног (епископа) под чијом је управом стојала дотична Црква.
Картаг. 120: Такође би угодно (одредити): Ако било који епископи, који народ који сматрају да припада њиховоме престолу, не потражују тако да се то изведе судом других епископа, него се сами прошире на народ држан од другог епископа, хтео то тај народ или не хтео, — такви (епископи) ће поднети губитак својег дела. И било који да су тако поступили, и није се завршио сусрет (тј. договор) између епископâ, него се и даље о томе препиру, нека се отпусти од тог места онај за кога се покаже да је, презревши Црквене судије, (самовољно) присвојио то место. И нека нико себе не правда тим да је од Првенствујућег епископа (= митрополита) добио писмо да држи (то место), него, имао грамату или не, нека се састане и договори са епископом који то место држи, и од њега грамату нека добије, да се покаже да је мирно добио припадајућу му Цркву. Ако пак и онај епископ (који је тим местом пре управљао) истакне неки (нови) разлог, нека се и то реши између епископâ судијâ, било да њих (= судије) Први епископ одреди, или договорно сами изаберу из суседних епископâ.
Прводруги 14: Ако неки епископ, изговарајући се (неким) преступом против свога митрополита, пре Саборског разматрања (и пресуде), одвоји се од општења са њиме (τῆς πρὸς αὐτὸν κοινωνίας) и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), — за таквога Свети Сабор одреди: да буде рашчињен, ако само, одступивши од свога митрополита, створи раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога епископа, нити епископ свога митрополита.
Зонара: И святые Апостолы и потом божественные отцы употребляли многие попечения, дабы в церквах было благоустроение и мир. Ибо Апостолы в четырнадцатом правиле постановили, что не позволительно епископу переходить в область другого, оставив свою. А отцы, собравшиеся на первом соборе в Никее, в шестом и седьмом правилах положили, чтобы сохраняемы были древние обычаи, - и каждый престол управлял принадлежащими ему епархиями. Это же определяет и настоящее правило, и повелевает, чтобы епископ не простирал своей власти дальше своей области, то есть, дальше принадлежащей ему епархии, на церкви за пределами его епархии, то есть находящиеся за указанными каждому пределами, (обозначая выражением: «простирать власть», например, разбойническое и бесчинное нашествие), и не приходил в область другого. Выражение: «за пределами своея области» - означает, что епископ не может совершать никакого иерархического распоряжения не призванный; но может, если будет призван и получит на это поручение от многих епископов, по указанному Апостольскому правилу. Делами церковного управления в каждой епархии, как-то: избраниями, рукоположениями и разрешением недоумений при отлучениях, епитимиях и прочем таковом правило постановляет заведовать собору каждой области. А так как и у варварских народов существовали тогда церкви верных, где, может быть, немного было епископов для того, чтобы достаточно их было для составления собора, или и необходимо было, если там был кто-либо, отличающийся красноречием, часто посещать и области других епископов, дабы наставлять обращающихся к вере и утверждать в ней; то святый собор дозволил и в последующее время действовать согласно с утвердившимся у них до того времени обычаем.
Аристен: Ни один епископ другой области не должен приводить церкви в смешение совершением в чужих церквах рукоположений, и возведений на престолы. Но в церквах, находящихся у язычников, должен быть сохраняем обычай отцев. Во многих правилах сказано, что епископ не должен вторгаться в чужую епископию; но каждый должен пребывать в собственных пределах, не переступать за свой предел в чужой и не смешивать церквей. Но в церквах у язычников, в Египте, Ливии и Пентаполе, по шестому правилу никейского собора, должны быть сохраняемы древние обычаи.
Валсамон: Шестое и седьмое правила Первого собора установили, какие области должны быть подчинены папе римскому, епископу александрийскому, антиохийскому и иерусалимскому. А настоящее правило определяет, чтобы епископы Асии, Понтийской области, Фракии и другие заведовали делами в своих пределах, и что никто из них не имеет власти действовать вне своего предела и смешивать права церквей. Если же потребует нужда, чтобы какой нибудь епископ из своей области перешел в другую для рукоположения, или по иной благословной причине, то не должно бесчинно и, так сказать, разбойнически вторгаться в нее, но с позволения местного епископа. А поелику тогда и у варварских народов существовали церкви верных, где, может быть, и не рукополагали много епископов так, чтобы их достаточно было для составления собора, или может быть, и необходимо было отличающимся красноречием часто посещать такие епархии других епископов, чтобы утверждать обращающихся к вере: то святый собор дозволил и впредь руководствоваться таким обычаем, в виду необходимости сего дела, хотя это и не по правилам. Итак, заметь из настоящего правила, что в древности все митрополиты епархий были независимы (автокефальны) и рукополагаемы были своими собственными соборами. А изменено это 28-м правилом халкидонского собора, которым определено, чтобы митрополиты понтийской, асийской и фракийской области, и еще некоторые другие, указанные в том правиле, были рукополагаемы патриархом константинопольским и подчинены ему. Если же находишь и другие независимые (автокефальные) церкви, как-то: болгарскую, кипрскую и иверскую, не удивляйся этому. Архиепископа болгарского почтил император Юстиниан: читай 131-ю новеллу его, находящуюся в 5-й книге Василик титул 3, глава 1, помещенную в толковании 5-й главы, 1-го титула настоящего собрания. Архиепископа кипрского почтил Третий собор: читай этого собора правило 8-е и 39-е правило Шестого собора. А архиепископа иверского почтило определение Антиохийского собора. Говорят, что во дни господина Петра, святейшего патриарха Феополя, то есть великой Антиохии, было соборное распоряжение о том, чтобы церковь иверская, подчиненная тогда патриарху антиохийскому, была свободною и независимою (автокефальною). И Сицилия, которая за немного пред сим лет была подчинена престолу константинопольскому, ныне отторгнута от него руками тиранов. И я молюсь, чтобы и она возвращена была к прежним правам, при заступлении богоуправлаемого нашего самодержца, как некая пленная дщерь к свободной матери. Присоединять в видах лучшего управления к одним церквам другие церкви, находящиеся во власти у язычников, настоящим правилом, как и следует, дозволено. И недавно константинопольский синод митрополиту Назианза отдал церковь анкирскую, и другим различным архиереям отданы другие церкви. А некоторым предоставлено и право седания на архиерейском престоле во святом алтаре присоединенной церкви.