Овај Свети Сабор изволи (одлучити) и ово, као веома изврсно и важно: да остају и од сада (надаље) сигурни и поуздани, за лечење душа и исцељење страсти, примљени и потврђени од претходних нам Светих и Блажених Отаца, и такође нама предани под именом Светих и Славних Апостола, осамдесет пет канона. Но пошто нам је у тим канонима заповеђено да примамо истих Светих Апостола, кроз Климента издане, Установе (διατάξεις), у које су одавно од неправославних споља унете, на штету Цркве, неке искварене и стране Православљу ствари, које су нам прекрасну лепоту Божанствених догмата помрачиле, стога те Установе разложно одбацујемо, заради изграђивања и обезбеђења најхришћанскије пастве, нипошто не дозвољавајући и не подмећући изроде јеретичког лажисловља чистом и савршеном Апостолском учењу. А печатом потврђујемо и све остале Свете Каноне, изложене од Светих и Блажених Отаца наших, то јест: оних сабраних у Никеји (З25. г.) три стотине осамнаест Светих Отаца, и оних у Анкири (З14. г.), и још оних у Неокесарији (З15. г.), такође и оних у Гангри (З40. г.), уз то и оних у Антиохији Сиријској (З41. г.), па и оних у Лаодикији Фригијској (2. полов. VI в.), још и оних сто педесет (Отаца) сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (= Цариграду – З81. г.), и оних две стотине (Отаца) сабраних први пут у Ефеској митрополији (431. г.), и шест стотина тридесет Светих и Блажених Отаца (окупљених) у Халкидону (451. г.), такође и оних у Сардици (З43. г.), а још и оних у Картагени (419. г.), и уз то још оних сабраних опет у овом богочуваном и Царском Граду (З94. г.) за време Нектарија, председатеља овога Царскога Града, и Теофила бившег Александријског Архиепископа. Тако исто и (Каноне) Дионисија бившег архиепископа велеграда Александрије (†265), и Петра бившег [архиепископа] и Мученика Александрије (†311); Григорија бившег епископа Неокесаријског и Чудотворца (†270), Атанасија архиепископа Александријског (†373), Василија архиепископа Кесарије Кападокијске (†379), Григорија епископа Ниског (†395), Григорија Богослова (†389), Амфилохија Иконијског (†395), Тимотеја Првог бившег архиепископа Александријског (†385), Теофила архиепископа истог велеграда Александрије (†412), Кирила архиепископа истог велеграда Александрије (†444), и Генадија бившег Патријарха овог богочуваног и Царског Града (†471); и још такође и Канон који је од Кипријана, бившег архиепископа Африканске земље и Мученика (†258), и од његовог Сабора (255. г.) издан, и који се (Канон) једино у местима споменутих (на том Сабору) предстојника, по преданом им обичају, држао. И нико не може горепоменуте Каноне мењати, или укидати, или мимо изложених Канона примати друге лажнонатписано састављене од неких који покушаше да изврћу Истину. Ако се неко ухвати да покушава да неки од горенаведених Канона новачи (καινοτομῶν), или изврће, биће одговоран према томе канону: да прими епитимију коју исти (канон) наређује, те тиме бити лечен у ономе у чему је сагрешио.
Свети овај сабор установљује као најизврсније и највећега старања достојно и то, да од сада у напријед за корист душа и за лијечење страсти буду у крјепости и сталнима осамдесет пет правила, која су примљена и потврђена од светих и блажених отаца, који су прије нас били, а која су и нама предана именом светих и славних апостола. А пошто нам је у тим правилима заповјеђено, да примамо Климентом издане установе истих светих апостола, у које су одавна већ иновјерни на шкоду цркве унијели неке подметнуте и неблагочастиве ствари, које су нам узвишену љепоту божанствених наредаба помрачили, то ради поправљања и обезбјеђења хришћанске пастве исте установе разложито одбацисмо, не примајући икојим начином породе јеретичке лажи и не допуштајући их у чисто и савршено апостолско учење. Печатом засвједочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених отаца наших, а на име: три стотине осамнаест светих отаца, сабраних у Никеји, за тијем оних у Анкири, пак оних у Неокесарији, а исто тако и ових у Гангри; осим тога оних у Антиохији сирској, пак и оних у Лаодикији Фригијској; тако исто и стотине и педесет отаца сабраних у овом Богом чуваном и царскоме граду, и двије стотине отаца сакупљених први пут у Ефеској митрополији, и шест стотина и тридесет светих и блажених отаца сакупљених у Халкидону; исто тако и оних у Сардики, и оних у Картагени, пак и оних, који се сабраше опет у овом Богом чуваном и царскоме граду за вријеме Нектарија, предстојника овог царскога града и за вријеме Теофила, бившег александријског архијепископа; осим тога правила Дионисија, бившег архијепископа великога града Александрије, и Петра, бившег архијепископа александријског и мученика, Григорија, бившег епископа неокесаријског, чудотворца, Атанасија, архијепископа александријског, Василија, архијепископа Кесарије кападокијске, Григорија, епископа нискога, Григорија богослова, Амфилохија иконијског, првог Тимотија, бившег архијепископа александријског, Теофила, архијепископа истог великога града Александрије, Кирила, архијепископа александријског и Генадија, бившег патријарха овог Богом очуваног и царскога града; исто тако и правило, које је издано Кипријаном, бившим архијепископом африканске земље и мучеником, и сабором, који је при њему држан, и које се правило у мјестима споменутих на томе сабору предстојника, и само код њих но преданом им обичају, чувало. И нико не смије горепоменута правила мијењати или укидати, или осим изложених правила примати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су истином хтјели да тргују. Ако се докаже, да је ко покушао новим замијенити или уништити које од горенаведених правила, такав ће подлећи епитимији, коју наређује оно правило, противу кога се огријешио, и кроз то ће се излијечити од онога у чему је сагријешио.
Ἔδοξε δὲ καὶ τοῦτο τῇ ἁγίᾳ ταύτῃ συνόδῳ κάλλιστά τε καὶ σπουδαιότατα, ὥστε μένειν καὶ ἀπὸ τοῦ νῦν βεβαίους καὶ ἀσφαλεῖς, πρὸς ψυχῶν θεραπείαν καὶ ἰατρείαν παθῶν, τοὺς ὑπὸ τῶν πρὸ ἡμῶν ἁγίων καὶ μακαρίων Πατέρων δεχθέντας καὶ κυρωθέντας, ἀλλὰ μὴν καὶ παραδοθέντας ἡμῖν ὀνόματι τῶν ἁγίων καὶ ἐνδόξων Ἀποστόλων ὀγδοήκοντα πέντε κανόνας. Ἐπειδὴ δ᾿ ἐν τούτοις τοῖς κανόσιν ἐντέταλται δέχεσθαι ἡμᾶς τὰς τῶν αὐτῶν ἁγίων Ἀποστόλων διὰ Κλήμεντος Διατάξεις, αἷς τισι πάλαι ὑπὸ τῶν ἑτεροδόξων ἐπὶ λύμῃ τῆς ἐκκλησίας νόθα τινὰ καὶ ξένα τῆς εὐσεβείας παρενετέθησαν, τὸ εὐπρεπὲς κάλλος τῶν θείων δογμάτων ἡμῖν ἀμαυρώσαντα· τὴν τῶν τοιούτων Διατάξεων προσφόρως ἀποβολὴν πεποιήμεθα πρὸς τὴν τοῦ χριστιανικωτάτου ποιμνίου οἰκοδομὴν καὶ ἀσφάλειαν, οὐδαμῶς ἐγκρίνοντες τὰ τῆς αἱρετικῆς ψευδολογίας κυήματα, καὶ τῇ γνήσιᾳ τῶν Ἀποστόλων καὶ ὁλοκλήρῳ διδαχῇ παρενείροντες. Ἐπισφραγίζομεν δὲ καὶ τοὺς λοιποὺς πάντας ἱεροὺς κανόνας, τοὺς ὑπὸ τῶν ἁγίων καὶ μακαρίων Πατέρων ἡμῶν ἐκτεθέντας, τουτέστι τῶν τε ἐν Νικαίᾳ συναθροισθέντων τριακοσίων δεκαοκτὼ ἁγίων Πατέρων, καὶ τῶν ἐν Ἀγκύρᾳ· ἔτι μὴν καὶ τῶν ἐν Νεοκαισαρείᾳ, ὡσαύτως καὶ τῶν ἐν Γάγγραις· πρὸς τούτοις δὲ καὶ τῶν ἐν Ἀντιοχείᾳ τῆς Συρίας· ἀλλὰ μὴν καὶ τῶν ἐν Λαοδικείᾳ τῆς Φρυγίας· προσέτι καὶ τῶν ἑκατὸν πεντήκοντα, τῶν ἐν ταύτῃ τῇ θεοφύλακτῳ καὶ βασιλίδι συνελθόντων πόλει, καὶ τῶν διακοσίων, τῶν ἐν τῇ Ἐφεσίων μητροπόλει τὸ πρότερον συναγηγερμένων· καὶ τῶν ἐν Χαλκηδόνι, τῶν ἑξακοσίων τριάκοντα ἁγίων καὶ μακαρίων Πατέρων· ὡσαύτως καὶ τῶν ἐν Σαρδικῇ· ἔτι μὴν καὶ τῶν ἐν Καρθαγένη· προσέτι γε μὴν καὶ τῶν ἐν αὖθις ἐν ταῦτῃ τῇ θεοφυλάκτῳ καὶ βασιλίδι πόλει συνελθόντων ἐπὶ Νεκταρίου τοῦ τῆς βασιλίδος ταύτης πόλεως προέδρου, καὶ Θεοφίλου, τοῦ γενομένου Ἀλεξανδρείας ἀρχιεπισκόπου· ἀλλὰ μὴν καὶ Διονυσίου ἀρχιεπισκόπου γενομένου Ἀλεξανδρείας μεγαλοπόλεως, καὶ Πέτρου γενομένου Ἀλεξανδρείας, καὶ μάρτυρος, καὶ Γρηγορίου ἐπισκόπου γενομένου Νεοκαισαρείας, τοῦ θαυματουργοῦ, Ἀθανασίου ἀρχιεπισκόπου Ἀλεξανδρείας, Βασιλείου ἀρχιεπισκόπου Καισαρείας Καππαδοκίας, Γρηγορίου ἐπισκόπου Νύσσης, Γρηγορίου τοῦ Θεολόγου, Ἀμφιλοχίου τοῦ Ἰκονίου, Τιμοθέου ἀρχιεπισκόπου γενομένου Ἀλεξανδρείας τὸ πρότερον, Θεοφίλου ἀρχιεπισκόπου τῆς αὐτῆς Ἀλεξανδρέων μεγαλοπόλεως, Κυρίλλου ἀρχιεπισκόπου τῆς Ἀλεξανδρείας, καὶ Γενναδίου Πατριάρχου γενομένου τῆς θεοφυλακτου ταύτης καὶ βασιλίδος πόλεως· ἔτι μὴν καὶ τὸν ὑπὸ Κυπριανοῦ, τοῦ γενομένου ἀρχιεπισκόπου τῆς Ἄφρων χώρας καὶ μάρτυρος, καὶ τῆς κατ᾿ αὐτὸν συνόδου ἐκθέντα κανόνα, ὃς ἐν τοῖς τῶν προειρημένων προέδρων τόποις, καὶ μόνον, κατὰ τὸ παραδοθὲν αὐτοῖς ἔθος, ἐκράτησε· καὶ μηδενὶ ἐξεῖναι τοὺς προδηλωθέντας παραχαράττειν κανόνας, ἢ ἀθετεῖν, ἢ ἑτέρους παρὰ τοὺς προκειμένους παραδέχεσθαι κανόνας, ψευδεπιγράφως ὑπό τινων συντεθέντας, τῶν τὴν ἀλήθειαν καπηλεύειν ἐπιχειρησάντων. Εἰ δέ τις ἁλῶ κανόνα τινὰ τῶν εἰρημένων καινοτομῶν, ἢ ἀνατρέπειν ἐπιχειρῶν, ὑπεύθυνος ἔσται κατὰ τὸν τοιοῦτον κανόνα, ὡς αὐτὸς διαγορεύει, τὴν ἐπιτιμίαν δεχόμενος, καὶ δι᾿ αὐτοῦ, ἐν ᾧ περ πταίει θεραπευόμενος.
Ап. 85: Нека вам свима, клирицима и лаицима (= вернима), буду поштоване и Свете књиге (ове), Старога Завета: Мојсијевих пет: Постанак, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закони; Исуса Навина једна; Судијâ једна; о Рути једна; Царства четири; Паралипоменâ (тј.) књиге Дневникâ две; Јездре две; Јестире једна; Макавејâ три; о Јову једна; Псалтира једна; Соломонове три; Приче, Еклисијаст (= Проповедник), Песма над песмама; Пророкâ дванаест (малих); Исаије једна; Јеремије једна; Језекиља једна; Данила једна. Ван овога пак, нека вам буде још казано да ваши млађи изучавају Премудрост многоученога Сираха. А наше (књиге), то јест Новога Завета: Јеванђеља четири: Матеја, Марка, Луке и Јована; Павлових Посланица четрнаест; Петрове Посланице две; Јованове три; Јаковљева једна; Јудина једна; Климентове Посланице две. [И Установе (Апостолске) које су мноме Климентом за вас епископе у осам књига издане (προσπεφωνημέναι = проглашене), које не треба свима објављивати (οὐ χρὴ δημοσιεύειν ἐπὴ πάντων = међу свима расправљати), јер у њима има тајанственога.] И Дела наша Апостолска.
IV Вас. 1: Одлучисмо као праведно: да се држе (као важећи) канони изложени од Светих Отаца на свакоме Сабору до сада.
VII Вас. 1: Онима који су примили свештеничко достојанство, одредбе Канонских прописâ јесу сведочанства и исправљенија, које радосно примајући, са богоречитим Давидом певамо Господу Богу, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству“ (Пс. 118, 14); и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја до века; уразуми ме, и живећу“ (Пс. 118, 138. 144). И (тако) Пророчки глас заповедио нам је да довека чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, јер она остају чврста и непоколебива. Јер и боговидац Мојсије овако говори: „Томе нема додавања, и од тога нема одузимања“ (5Мојс. 12, 32). А Божанствени Апостол Петар, хвалећи се тиме, кличе: „У то и Анђели желе завирити“ (1Петр. 1, 12). И Павле говори: „Ако ми, или Анђео с неба благовести вам другачије, него што вам благовестисмо, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). Пошто је, дакле, све то тако, и (тако) нама посведочено, радујући се томе као кад ко нађе богати плен, с љубављу примамо Божанствене Каноне и потврђујемо свецелу и непоколебљиву њихову (досадашњу) установу (διαταyήν = constitutionem), оно што су изложили Свете трубе Духа, Свехвални Апостоли, и Светих Шест Васељенских Сабора и оних Помесно сабраних ради издавања таквих наредаба, и Свети Оци наши. Јер сви они, просвећени једним истим Духом, одредише оно што је корисно. И оне које они анатеми предају, и ми анатемишемо; а које свргнућу, и ми свргавамо; које пак одлучењу, и ми одлучујемо; које подвргавају епитимији, и ми такође подвргавамо. Јер, „будите некористољубиви, будите задовољни оним што имате“ (Јевр. 13, 5), гласно говори уздигнути до трећега неба и чувши неисказане речи Божанствени Апостол Павле (2Кор. 12, 2–4).
Картаг. 1: Аврелије епископ рече: Ове одлуке, које код нас имамо, по преписима што су тада са собом донели Оци наши са Никејског Сабора, и следеће, које образац (τύπoν = formam) његов (= Никејски) чувају и које смо ми одредили, нека се (све) потврђене чувају.
Прводруги 10: Који себе предадоше страстима, не само што се не боје казне од Свештених Канона, него се дрзнуше и да их изигравају. Јер их изврћу, и према својој острашћеној вољи кваре (= фалсификују), тако да ревновањем страсти (τῇ φιλοτιμίᾳ τῆς ἐμπαθείας = острашћеном амбицијом), по речима Григорија Богослова (Беседа 22, 7), не само да им зло бива без одговорности, него се сматра и божанственим. Јер Апостолски канон (73) говори: „Посвећени сасуд златни или сребрни, освећени, или тканину, нека нико не узима за своју (домаћу) употребу, јер је то безаконито; а који се у томе затече, нека се казни одлучењем“. Наводећи ово за оправдање својих безакоња, кажу да не треба сматрати достојним свргнућа оне који часни покривач Свете Трпезе прекрајају у свој хитон (= огртач), или неку другу одежду (= одећу), па чак ни оне који Свети Путир - о безбожности! - или Часни Дискос, или томе слично, узимају за своју потребу, или злоупотребљавају; јер, веле, канон наређује да они, који у томе погреше, имају подлећи одлучењу, а не свргнућу. Али, ко ће поднети тако велику злоупотребу и безбожност?! Јер канон подвргава одлучењу оне који и само узму на употребу посвећену ствар, а не који их у потпуну отмицу присвоје, а ови ослобађају свргнућа, и оне који грабе и светогрдно краду Светиње над Светињама, и оне који Часне Дискосе употребљавају за служење при јелу, или Свете Путире оскврњују, по сопственом суду сматрају несвргнутима. Мада је то јавно оскврњење, и очито је да они који то чине потпадају не само под свргнуће, него тим преступом падају у највећу безбожност. Зато Свети Сабор одреди: да они који, ради своје користи, приграбе, или преокрену на несвету употребу, Свети Путир, или Дискос, или кашичицу (за Причешће), или часни Прекривач (Св. Престола), или такозвани Воздух, или просто било шта од свештених и светих Сасуда или Одежда у Олтару (= Жртвенику), буду подвргнути потпуном свргнућу (= рашчињењу). Јер, једно је оскврнити, а друго покрасти Светиње. Оне, пак, који узимају себи или другима ради несвете употребе неке Сасуде или Одежде, које су ван Олтара (= Жртвеника), њих и канон одлучује, а ми с њиме (заједно) одлучујемо; а оне који сасвим приграбљују, подвргавамо осуди крадљиваца Светиње.
Зонара: Отсюда начинаются правила и прежде прочего заповедуется хранить определенное священными и всечестными Апостолами; подобным образом определяется не преступать и ни сколько ни в чем не ослаблять постановленного прежде бывшими соборами. А затем правило исчисляет соборы, и против кого каждый из них был собран, и что было нечестиво вводимо еретиками и что было постановлено и утверждено каждым собором, и заповедует, чтобы вера и постановления всех святых отцев пребывали неизменны и тверды, - и вместе заповедует с любовию принимать писания их, и отвергать и предавать анафеме врагов истины. А кто не так мыслит и делает, думает и проповедует, тех подвергает наказанию и предает анафеме. Ибо мы не можем, говорит, ни прибавить ничего к принятому святыми отцами, ни отнять совсем что нибудь. Других правил, кроме исчисленных, это правило принимать не дозволяет.
Аристен: Вставленное иномыслящими тайным образом в Апостольские Постановления собранные Климентом, должно быть отвергнуто. В Апостольских Правилах определено, чтобы мы вместе с прочими книгами Нового и Ветхого Завета, признали чтимыми и святыми и Апостольские Постановления изложенные Климентом в осьми книгах. А настоящее правило для назидания и ограждения христианейшия паствы повелевает отвергать их, потому что иномыслящие ко вреду церкви привнесли в них нечто подложное и чуждое благочестия.
Валсамон: Непрестанно имей в памяти настоящее правило; ибо им заградишь уста тем, которые говорят, что не святыми Апостолами изложены 85 правил, и что святым и вселенским Вторым собором, который определил – константинопольской церкви иметь преимущества древнего Рима, не издано ни одного, какого бы ни было, правила. Заметь еще и данное сим правилом утверждение святых поместных соборов и постановлений, данных некоторыми святыми отцами; ибо многие утверждают, что они не должны иметь силы, так как составлены не вселенскими соборами и не утверждены императорами.