Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
Ради црквених потреба и да се ријеше спорна питања нашло се за добро установити да у свакој епархији буду по два пута у години сабори епископа: први пут послије треће недјеље послије празника Пасхе, како би се четврте недјеље педесетнице сабор свршио, и о томе ће митрополит напоменути епархијским епископима; други пак сабор састаће се о идима октобра, то јест десетог дана мјесеца хиперверетеја. На ове саборе нека се прикизују презвитери, ђакони и сви који држе да су увријеђени, и од сабора ишчекују суд. Али није никоме допуштено, да по себи саборе сазивље без оних епископа, којима су митрополије повјерене.
Διὰ τάς ἐκκλησιαστικὰς χρείας καὶ τὰς τῶν ἀμφισβητουμένων διαλύσεις, καλῶς ἔχειν ἔδοξε συνόδους καθ' ἑκάστην ἐπαρχίαν τῶν ἐπισκόπων γίνεσθαι δεύτερον τοῦ ἔτους· ἅπαξ μὲν μετὰ τὴν τρίτην ἑβδομάδα τῆς ἑορτῆς τοῦ Πάσχα, ὥστε τῇ τετάρτῃ ἑβδομάδι τῆς Πεντηκοστῆς ἐπιτελεῖσθαι τὴν σύνοδον, ὑπομιμνῄσκοντος τοὺς ἐπαρχιώτας τοῦ ἐν τῇ μητροπόλει, τὴν δὲ δευτέραν σύνοδον γίνεσθαι εἰδοῖς Ὀκτωβρίαις, ἥτις ἐστὶ δεκάτη Ὑπερβερεταίου· ὥστε ἐν αὐταῖς ταύταις ταῖς συνόδοις προσιέναι πρεσβυτέρους, καὶ διακόνους, καὶ πάντας τοὺς ἠδικεῖσθαι νομίζοντας, καὶ παρὰ τῆς συνόδου ἐπικρίσεως τυγχάνειν. Μὴ ἐξεῖναι δέ τινας καθ’ ἑαυτοὺς συνόδους ποιεῖσθαι, ἄνευ τῶν πεπιστευμένων τάς μητροπόλεις.
Ап. 37: Два пута у години нека бива Сабор епископâ, и нека (епископи) међусобно испитују догмате Благочешћа (τῆς εὐσεβείας = Праве вере) и решавају настале Црквене спорове: први пут четврте недеље Педесетнице, а други пут дванаестог дана месеца Хипервератија (=Октобра).
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
II Вас. 2: Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
IV Вас. 19: Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
Трул. 8: Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
VII Вас. 6: Пошто постоји канон (Никејски 5; Трулски 8) које каже: „Сваке године по два пута треба да буду у свакој области канонска разматрања (κανονικὰς ζητήσεις) кроз окупљање епископâ“ (на Саборе), но због потешкоћа и због немаштине (= оскудице) за путовање окупљаних епископа, Свети Оци Шестог Сабора одредише да, на сваки начин и без (икаквог) изговора, једанпут у години буде Сабор, и да исправља погрешке (τὰ ἐσφαλμένα = поремећаје). Тај исти канон и ми обнављамо. И ако се нађе који (световни) начелник да ово спречава, нека буде одлучен (од општења Цркве). А ако неки од митрополита занемари да ово бива, изузев нужде и какве силе и неког оправданог разлога, нека подлегне канонским епитимијама. И кад Сабор буде ради Канонских и Јеванђелских ствари, окупљени епископи треба да са проучавањем и старањем настоје да очувају Божанствене и животворне заповести Божије. Јер је у чувању њиховом велика награда (Пс. 18, 12); јер заповест је и светиљка, и закон је светлост, и научавање и васпитавање (ἔλεγχος καὶ παιδεία) — пут животни (Приче 6, 23); и: „заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс. 18, 9). А митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ собом донесе, ни животињу (= стоку), ни друго шта. Јер, ако се докаже да је то учинио, четвороструко има да врати.
Лаод. 40: Да не треба епископи, позвани на Сабор, да (исти) пренебрегавају, него да отиду (на Сабор), да поуче (друге) или се сами поуче – на изграђивање (κατόρθωσιν = исправлєниѥ) Цркве и осталих. А који пренебрегне (Сабор), такав сам себе осуђује, осим ако због нечег ванредног изостане (= буде спречен).
Картаг. 18: Такође би угодно (одредити): да, кад се хиротонише епископ, или клирик, да најпре они који их хиротонишу наглас им у уши саопште Саборске одредбе (= каноне), да не би (после), чинећи против одлука (τῶν ὅρων = канонâ) Сабора, кајали се. Такође би угодно (одредити): да се не даје Евхаристија телима умрлих. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела умрлих нити могу узимати, нити јести. И (такође) да незнање свештеникâ не врши Крштење већ умрлих. Зато на овоме Светом Сабору треба потврдити да: сходно Никејским одлукама (= Никејски 5. канон), треба, ради Црквених проблема (αἰτίας = causas), који често, на пропаст народа, застаревају, сваке године сазивати Сабор, на који сви они (епископи) који држе прве катедре у областима (=митрополити), треба да шаљу са својих Сабора два или колико изаберу епископа местобљуститељâ (= заступникâ), како би на сабраном Сабору могла бити Пуноћа власти (πλήρης ἡ αὐθεντία = plena auctoritas).
Картаг. 73: Такође је угодно (одредити): да се о дану Светопоштоване (προσκυνητῆς = venerabilis) Пасхе јавља свима, написавши то испод закључака (Сабора). А дан Сабора нека се држи исти, који је одређен на Хипонском Сабору (З93. г.), то јест пре десетих календа септембра (8 IX). Јер о овоме треба написати Првенствујућима (= митрополитима) свих области, да, кад сазивају код себе Сабор, тај дан држе.
Зонара: И святым Апостолам угодно было, чтобы дважды в год были соборы в каждой области, и первым никейским собором в пятом правиле установлено тоже самое, и настоящим дано подобное же определение о соборах. А осмым правилом Шестого собора повелено быть одному собору ежегодно. Настоящее правило говорит, что соборы должны быть ради церковных нужд, то есть для рассмотрения каких либо церковных установлений и для разрешения сомнений, то есть обвинений кем-нибудь может быть приносимых на епископов за несправедливое отлучение или извержение, и для некоторых других таковых же недоумений. Установлено и время для каждого собора, для первого – четвертая седмица Пятидесятницы, для второго – октябрьския иды. Ибо древние дни каждого месяца делили на три порядка, первые дни месяца называли камидами, следующим за ними название было – иды, а последние назывались нонами. Правило не дозволяет одним епископам составлять собор, без присутствия на нем митрополита области, ибо прежде сказано, что совершенный собор тот, на котором вместе с прочими присутствует и епископ митрополии.
Аристен: Ради церковных нужд два раза в год должен быть собор в каждой области, в четвертую седмицу Пятидесятницы, и в десятый день иперверетея. Писано было и в 37-м Апостольском правиле, что установлено быть собору дважды в году в каждой области, и осмым правилом Шестого собора трульского и шестым правилом Второго никейского собора определено быть собранию епископов каждой области однажды в год между Пасхою и месяцем октябрем, и разрешать им канонические вопросы.
Валсамон: О соборах, которые должны быть ежегодно, достаточно разъяснено в 37-м Апостольском правиле и в 8-м правиле трульского собора; прочти написанное в них. Настоящее правило прибавляет, чтобы соборы были не без присутствия митрополита.