Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Ὅσαι γυναῖκες, ἐν αἱρέσει οὖσαι, παρθενίαν ὡμολόγησαν, εἶτα μετὰ ταῦτα γάμον ἀνθείλοντο, οὐχ ἡγοῦμαι χρῆναι καταδικάζεσθαι ταύτας. Ὅσα γὰρ ὁ νόμος λαλεῖ, τοῖς ἐν τῷ νόμῳ λαλεῖ. Αἱ δὲ μήπως ὑπελθοῦσαι τὸν ζυγὸν τοῦ Χριστοῦ, οὐδὲ τὴν νομοθεσίαν ἐπιγινώσκουσι τοῦ Δεσπότου, ὥστε δεκταί εἰσι τῇ Ἐκκλησίᾳ μετὰ πάντων καὶ τὴν ἐπὶ τούτοις ἄφεσιν ἔχουσαι ἐκ τῆς πίστεως τῆς εἰς Χριστόν. Καὶ καθόλου τὰ ἐν τῷ κατηχουμένῳ βίῳ γενόμενα εἰς εὐθύνας οὐκ ἄγεται. Τούτους δὲ δηλονότι ἄνευ βαπτίσματος ἡ Ἐκκλησία οὐ παραδέχεται, ὥστε ἀναγκαιότατον ἐπὶ τούτοις τὰ πρεσβεῖα τῆς γενέσεως.
I Вас. 14: За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Неокес. 5: Оглашени, ако улази у Цркву (Κυριακόν = Господњи /Храм/) и стоји у реду оглашених, па сагреши, ако је међу онима што клече, нека, више не грешећи, пређе у слушаоце (Св. Писма); а ако и као слушалац још греши, нека буде изагнан (ван Цркве).
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Тим. Алек. 6: Питање 6. Ако је оглашена (=некрштена) жена пријавила своје име, да ће се просветлити (Св. Крштењем), па на дан Крштења дође јој уобичајено за женске (= циклус), треба ли је тога дана просветлити, или одложити, и колико одложити? Одговор. Треба одложити, док се не очисти.
Кирил Алек. 5: Ако неки подносе искључење (из општења = Причешћа у Цркви) будући под епитимијом због (својих) грехова, па им дође да скончају (= умру) још будући оглашени, нека се крсте, и нека не путују (на онај свет) из људских стварности без удела у Благодати, то јест непричешћени (ἀκοινώνητοι). Јер и ово приличи да установе Цркве пазе на то. Поздравите Братство, које је са вама, а које је са нама, поздравља вас у Господу.
Зонара: Еретические женщины обещались хранить девство, потом выходили замуж: о таковых, если оне обращаются в кафолическую церковь, святый дает мнение, что не должно осуждать их за то, что изменили обещание; ибо елика, говорит, закон глаголет, сущим в законе глаголет (Рим. 3, 19); но те, которые не приняли ига Христова, не знают и заповеди его, и, следовательно, могут быть приняты в церковь, получая от веры во Христа оставление и этого греха. Затем вообще дает правило, что все, что сделано в житии оглашенных, не подвергается истязанию, то есть не наказывается; впрочем, говорит, церковь не принимает их без крещения. Итак, поелику они крещаются, то получают прощение вех грехов, соделанных до крещения; таков смысл прибавки: необходимейшую для них потребность составляют преимущества возрождения то есть когда они принимают крещение, необходимо за тем следуют им преимущество возрождения, именно главнейшее из них – прощение прежних грехов. А под еретиками должно разуметь или тех, которые принимаются не иначе, как через крещение, или неверных; ибо есть некоторые еретики, которые могут быть принимаемы и без крещения, а только чрез помазание святым миром, как повелевает 7-е правило Второго собора. Но, может быть, кто нибудь скажет, что Василий Великий настоящим правилом противоречит 5-му правилу Неокесарийского собора, в котором говорится следующее: «оглашенный, входящий в церковь, и стоящий в чине оглашенных, обличен быв в грехе, аще сопричислен был к приклоняющим колена, да низведется в разряд слушающих писания, престав от греха. Аще же пребывая слушающим согрешит: да изгонится из церкви». Но противоречия нет; ибо соборное правило говорит о согрешающих, а Василий Великий – о согрешавших и уже переставших грешить; и он не говорит того, что таковые совершенно не должны быть подвергаемы епитимии за это, но что не должны подвергаться истязаниям. Ибо крещаемому отпускаются все грехи, соделанные до святого крещения, значит – и те, какие он совершил, будучи оглашенным: и за них он не должен подлежать суду. Прочти еще 17-е апостольское правило.
Аристен: Верные жены, если дадут обет девства и нарушат свои обещания, подлежат епитимии прелюбодеяния; а те, которые были в ереси и обещались хранить девство, если после того вступят в брак, и обратятся к церкви, не осуждаются, но, принимая прощение, остаются невиновными; ибо те, которые еще не носили ига Христова, не знают и законоположения Его.
Валсамон: Как кажется, еретические женщины давали обет девства, потом выходили замуж; а когда обращались к церкви, были подвергаемы епитимии, как допустившие лож. Итак, святый говорит, что не должно осуждать их за то, в чем оне солгали, прежде чем уверовали. Затем вообще дает правило – не наказывать уверовавших и крестившихся за то, в чем они погрешили до крещения. А под еретиками разумей тех, которые принимаются не иначе, как чрез крещение; ибо есть некоторые еретики, которые могут быть приняты и без крещения, а только чрез помазание святым миром. Прочти 7-е правило Второго собора и 7-е правило святых Апостолов.