Одређујемо да од сада не буде никакав дупли (= мушки и женски) Манастир, јер то за многе бива предметом саблазни и спотицања. Ако пак неки одлуче да се заједно са сродницима одрекну света и следе монашком животу, онда људи треба да одлазе у мушки Манастир, а женске да ступају у женски Манастир, јер се тиме угађа Богу (Јевр. 13, 16). А они Манастири, који су до сада били двоструки, нека се (за њих) држи канон Светог оца нашег Василија, и по његовој установи нека се поступа. У једном Манастиру не смеју боравити монаси и монахиње, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Монах нека не узима смелост са монахињом, или монахиња са монахом, насамо разговарати (προσομιλεῖν); ни да монах спава у женском Манастиру, нити монахиња да једе с њиме насамо. И кад се од стране мушких (из мушког Манастира) доносе монахињама ствари потребне за живот, нека те ствари прима игуманија женског Манастира испред врата (=капије), заједно са неком старицом монахињом. Ако ли се деси, да монах зажели да види неку своју рођаку, нека кратко и мало говори с њоме у присуству игуманије, па нека убрзо од ње одлази.
Наређујемо, да у напријед не смије бити никакав двогуби манастир, јер то бива за многе предметом саблазни и спотицања. Хоће ли који, да се заједно са родбином одреку свијета и да слиједе калуђерскоме животу, људи нека одлазе у мушки манастир, а женске нека ступају у манастир женски; и тиме се Богу угађа. У погледу двогубих манастира, што су до сада бивали, нека важи правило светог оца нашега Василија, и по његовој установи нека се поступа: У једноме манастиру не смију живјети калуђери и калуђерице, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Калуђеру нека је забрањено да са калуђерицом говори кад хоће, или калуђерица на само да се разговара са калуђером; ни калуђер да спава у женскоме манастиру, нити калуђерица с њиме да на само једе. И кад се од стране мушких доносе калуђерицама потребите ствари за живљење, те ствари нека ван врата прима игуманија женскога манастира заједно са каквом старом калуђерицом. А ако се догоди, да калуђер зажели видјети коју своју родицу, нека говори с њоме у присуству игуманије у мало ријечи, и кратко, пак на брзо нека од ње одлази.
Ἀπὸ τοῦ παρόντος ὁρίζομεν, μὴ γίνεσθαι διπλοῦν μοναστήριον, ὅτι σκάνδαλον καὶ πρόσκομμα τοῖς πολλοῖς γίνεται τοῦτο. Εἰ δέ τινες μετὰ συγγενῶν προαιροῦνται ἀποτάξασθαι, καὶ τῷ μονήρει βίῳ κατακολουθεῖν, τοὺς μὲν ἄνδρας δεῖ ἀπιέναι εἰς ἀνδρῷον μοναστήριον, τὰς δὲ γυναῖκας εἰσιέναι ἐν γυναικείῳ μοναστηρίῳ· ἐπὶ τούτῳ γὰρ εὐαρεστεῖται ὁ Θεός. Τὰ δὲ ὄντα ἕως τοῦ νῦν διπλᾶ κρατείτωσαν, κατὰ τὸν κανόνα τοῦ ἁγίου Πατρὸς ἡμῶν Βασιλείου, καὶ κατὰ τὴν διαταγὴν αὐτοῦ, οὕτω διατυπούσθωσαν· Μὴ διαιτάσθωσαν δὲ ἐν ἑνὶ μοναστηρίῳ μοναχοί, καὶ μονάστριαι· μοιχεία γὰρ μεσολαβεῖ τὴν συνδιαίτησιν. Μὴ ἐχέτῳ μοναχὸς παῤῥησίαν πρὸς μονάστριαν, ἢ μονάστρια πρὸς μοναχόν, ἰδίᾳ προσομιλεῖν· μηδὲ κοιταζέσθω μοναχὸς ἐν γυναικείῳ μοναστηρίῳ· μηδὲ συνεσθιέτω μονάστρια κατὰ μόνας. Καὶ ὅτε τὰ ἀναγκαῖα τοῦ βίου παρὰ τοῦ ἀνδρώου μέρους πρὸς τὰς κανονικὰς ἀποκομίζονται, ἔξωθεν τῆς πύλης ταῦτα λαμβανέτω ἡ ἡγουμένη τοῦ γυναικείου μοναστηρίου, μετὰ γραός τινος μοναστρίας. Εἰ δὲ συμβῇ, συγγενῆ τινὰ ἐθέλειν θεάσασθαι μοναχόν, ἐπὶ παρουσίᾳ τῆς ἡγουμένης, ταύτῃ προσομιλείτω διὰ μικρῶν καὶ βραχέων λόγων, καὶ συντόμως ἐξ αὐτῆς ὑπαναχωρείτω.
Трул. 47: Ни жена у мушком Манастиру, ни човек у женском да не спава. Јер верни (= чланови Цркве) требају бити слободни од сваког спотицања и саблазни, и да свој живот управљају „благообразно и угодно Господу“ (1Кор. 7, 35). А који ово учини, било клирик или лаик, нека буде одлучен.
VII Вас. 18: „Не будите на саблазан ни онима споља“ (1Кор. 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту (код њих) заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора.
VII Вас. 22: Богу све посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело. „Јер ако једете, ако ли пијете, каже Божанствени Апостол, све у славу Божију чините“ (1Кор. 10, 31). И Христос Бог наш је у Јеванђељима Својим заповедио да се уништавају почетци грехова. Јер не само да Он кажњава прељубу, него је и сами покрет помисли ка чињењу прељубе осуђен, кад Он каже: „Који је погледао жену са похотом, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Отуда и ми научивши се, треба да очишћујемо помисли (наше). Јер, „ако је и све слободно, али није све на корист“ (1Кор. 10, 23), како се учимо од Апостолског гласа. Свакоме пак човеку је нужно јести, да живи. И који у браку живе, и са децом су, и лаичког су стања, без прекора им је ако заједно једу људи и жене, само да узносе благодарност Дародавцу хране. Не у неким лакрдијашким околностима, то јест са сатанским песмама, са гитарашким и блудничким страстима, на шта долази Пророчка клетва, овако говорећи: „Тешко онима, који уз гитаре и цимбале вино пију, а не гледају на дела Господња, и не разумеју дела руку Његових“ (Ис. 5, 12). Ако ли буде некад таквих међу хришћанима, нека се исправе; иначе, нека за њих важи оно што је пре нас канонски установљено (тј. епитимије). Код оних пак чији је живот у тиховању и монашки (ἡσυχίας καὶ μονότροπος = молитвени и усамљенички), онај који је обећао Господу Богу да узме (на се) јарам монашки, он ће боравити насамо, и ћутаће (Јер. 3, 28). Но и онима који су изабрали свештенички живот, није уопште упутно да насамо са женама једу, осим некад са неким богобојажљивим и кротким људима и женама, како би и тај заједнички обед водио духовном подвигу. Исто нека чине и са рођацима. Догоди ли се ипак да монах или свештено лице на путовању није понео са собом најнужније потребе (хране), и по нужди хоће да заноћи, било у гостионици, било у нечијој кући, дозвољено му је то чинити, јер је потребом принуђен.
Зонара: Это правило запрещает двойные монастыри. Но не вместе пребывали монахини с монахами в таких монастырях, а жили весьма близко друг от друга, так что обе стороны слышали друг друга. Итак, собор не дозволяет этому быть, так как это возбуждает страстные помыслы, или даже и самые страсти, и делается соблазном для многих, когда видят, что женщины почти вместе живут с мужчинами, по причине крайней близости жилищ тех и других. А если некоторые, говорит собор, захотят отречься от мира со сродниками, то мужи пусть отходят в мужской монастырь, а жены – в женский; ибо так благоугождается Бог, то есть, таким образом благоугодно послужат Богу, живя отдельно и в удалении друг от друга, так что ни друг друга ни возбуждают к страстной жизни, ни для других не бывают соблазном. А все существующие уже двойные монастыри пусть, говорит собор, остаются и пусть управляются по заповеди и уставу Василия Великого и пусть не живут в едином монастыре монахи и монахини; - а жить здесь значит не то, чтобы вместе есть; но совместное друг с другом пребывание и обращение. И не должны монах и монахиня иметь такого дерзновения друг к другу, чтобы сходится, когда захотят, и беседовать друг с другом; ни спать не должен монах в женском монастыре, ни вкушать пищу наедине с монахинею; но хотя бы нужно было доставить им из мужского монастыря необходимое для жизни, монахи не должны входить внутрь женского монастыря, но пришедши к двери должны ожидать вне; а предстоятельница вместе со старицами монахинями должна подойти к двери и принять принесенное. Если монах желает увидеть даже свою сродницу, то пусть видится с нею в присутствии игуменьи и ведет беседу в немногих словах, чтобы скорее удалиться.
Аристен: Да не будет двойных монастырей, и да не живут в одном и том же монастыре монахи и монахини, и да не беседуют наедине; но если и принесет мужчина что-нибудь постриженной, пусть отдает, оставаясь вне, и сродницу свою пусть видит в присутствии игуменьи. Отцы положили всякое обеспечение, для того, чтобы не падало никакого порицания на монашескую жизнь, и постановили, чтобы и монахи и монахини не вкушали пищи вместе и не беседовали друг с другом наедине; но хотя бы монах хотел видеть и какую-нибудь сродницу, чтобы беседовал с нею в присутствии игуменьи. И если монах принесет монахиням из мужского монастыря что либо из жизненных потребностей, то должен передать это игуменье, стоя вне монастыря.
Валсамон: В 1-й главе 12-го титула настоящего собрания помещены различные законы о монастырях; а настоящее правило определяет, не быть двойным монастырям, дабы не происходило от этого соблазна для многих. А если бы кто сказал, что это прекрасно и удобно может быть принято, когда является какое либо подозрение по причине нетвердости лиц; но если пожелают поступить в монашество лица свободные от подозрения, например родственники или братья и сестры, или другие таковые, почему не будет дозволено им жить в двойном монастыре, - то в виду сего отцы говорят, что и тогда сродникам не должно жить вместе, дабы от этого не было преткновения для кого либо; но муж должен удаляться в особый мужской монастырь; а жена – в женский; ибо живя таким образом отдельно, они благоугодно послужат Богу. Прежде бывшим двойным монастырям отцы повелели иметь житие по определению и заповеди великого отца Василия, или не соводворяться, то есть, не жить в одном монастыре мужчинам и женщинам; потому что сожительством дается повод к подозрению в прелюбодеянии. Но монах не должен иметь права и беседовать с монахинею наедине, или вкушать пищу вместе, или проводить в женском монастыре ночь; точно также и на оборот. Необходимое для жизни монахиням мужчинам должно быть доставляемо не внутрь монастыря, а за воротами его чрез посредство руки игуменьи и старой монахини. Если какой монах пожелает когда видеть свою монашескую родственницу; не должно быть дозволяемо ему вести с ней речь наедине, но в присутствии игуменьи и вскоре удаляться. А слово жить разумеется не в смысле – весело проводить время, как у грамматиков, а в смысле водворения, ибо слово (греч.) у юристов означает сожительство. Двойными монастырями, по мнению некоторых, называются не те, в которых живут вместе и мужчины и женщины, но такие, которые построены вблизи и рядом и считаются за один, как бы по причине большего единения. Но из правила открывается, что не поэтому монастыри называются двойными, а потому, что в одном и том же монастыре некогда, как кажется, жили мужчины и женщины; ибо определяется, чтобы родственники удалялись в мужские и женские монастыри, так как жительство их в одном и том же монастыре запрещается. Точно также повелевается не водворяться, то есть не жить вместе в одном монастыре, мужам и женам. Прочти еще весь первый титул 2-й книги, где излагается учение о многих таких предметах и определяется, чтобы ни монах, ни мирянин не входил в женский монастырь ни по какой причине, и в котором также излагаются постановления о лицах, долженствующих священнодействовать в женских монастырях, и об апокрисиариях их и о прочих служащих лицах.