Монах или монахиња не треба да остављају свој Манастир, одлазећи у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе његовог игумана.
Калуђер (или калуђерица) не смије остављати свој манастир и одлазити у други. Ако се то догоди, треба му указати гостопримство, али не треба га примати без приволе његова игумана.
Οὐ δεῖ μοναχόν, ἢ μονάστριαν, καταλιμπάνειν τὴν οἰκείαν μονήν, καὶ ἐν ἑτέρᾳ ἀπέρχεσθαι. Εἰ δὲ συμβῇ τοῦτο, ξενοδοχεῖσθαι αὐτόν, ἀναγκαῖον· προλαμβάνεσθαι δὲ ἄνευ γνώμης τοῦ ἡγουμένου αὐτοῦ, οὐ προσήκει.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Картаг. 80: Такође би угодно (одредити) да: ако који (епископ) прими некога из туђег Манастира, и хоће да га произведе у клир, или да га постави за игумана свог Манастира, тај епископ који то чини нека се искључи из општења са другима, и нека се задовољи општењем само са својим народом; а дотични (монах) неће бити ни клирик, ни игуман.
Прводруги 2: Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.
Прводруги 3: Просуђено је да се исправи и ово зло које се чини, и које се још горе препушта презирању и немару. Ако, дакле, неки предстојатељ (= игуман) Манастира, потчињене му монахе, када побегну, не буде тражио са великим старањем; или нашавши их, не прими их, и не труди се да одговарајућим и прилагођеним (њиховом) сагрешењу лечењем оздрави и учврсти оно оболело, Свети Сабор одреди: да се такав подвргне одлучењу. Јер, ако онај, коме је поверено старање о бесловесним животињама, па занемари стадо, не остаје некажњен, како неће подлећи казнама због дрског поступка онај коме је поверена пастирска управа над стадом Христовим, и који својом леношћу и небригом упропашћује њихово спасење?
Прводруги 4: На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.
Зонара: Монахи должны пребывать там, где отреклись от мира и приняли монашескую жизнь, и не удаляться оттуда. А если кто выйдет и удалиться в другой монастырь, то хотя необходимо оказать ему гостеприимство, дабы он не был вынужден обратиться к мирянам и пребывать с людьми, ведущими жизнь беспечную; но принимать его к себе и определять в братство не должно, если не будет дозволения от игумена того монастыря, из которого вышел. Итак, это правило запрещает удаление без ограничения. А Василий Великий в своих главах о подвижничестве говорит относительно удаления монахов с ограничением, и позволяет им удаляться, но только в том случае если терпят душевный вред; и в этом случае они должны о причине вреда объявить игумену; и если он устранит эту причину, то святой Василий предписывает, чтобы каждый опять оставался в своем монастыре; а если зло оказывается неисцельным, то должно говорить об этом пред братиею.
Аристен: Монаху, или монахине да не будет дозволено оставлять свой монастырь и уходить в другой; а если придет, то гостеприимство должно быть оказано; впрочем ни принимать, ни оказывать гостеприимства не должно без воли игумена. Принимать и оказывать гостеприимство монаху, или монахине, если она придет в другой монастырь, настоящее правило дозволяет, дабы по необходимости не удалилась к мирским людям, или не осталась там; а допустить и принять ее к себе и причислить к сестрам без воли игуменьи не дозволяет.
Валсамон: После того как кто-нибудь дал обет и исповедание пред Богом, что будет пребывать в том монастыре где пострижен, каким образом ему будет дозволено отвергнуть свое исповедание и удалиться в другой монастырь? Итак, это правило определяет, чтобы ни монах, ни монахиня, не выходили бесчинно из своего монастыря и не удалялись в другой монастырь затем, чтобы определиться в нем. А если это будет часто случаться по малодушию, предстоятель не должен принимать его без ведома игумена, который его постриг, то есть без увольнительного письма от него, но может только оказать гостеприимство, дабы он не был вынужден удалиться к светским людям и жить с мирянами. Впрочем Василий Великий в своих главах о подвижничестве определяет, чтобы монах, если он чувствует душевный вред, удалялся из монастыря, в котором пострижен; но чтобы и это делал после того как и раз и два сказал об этом игумену и монахам, и зло не было исправлено. Не скажи, что под именем гостеприимства чужепостриженый монах может долгое время проживать в чужом монастыре; ибо это есть уже ограничение правила; - но только в течение немногих дней. Не удивляйся, почему правилом не наказывается нарушитель его: прочти 88 (91) правило карфагенского собора и узнаешь, как наказываются монахи чужого пострижения и кто принимает их.