Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Μηδὲ διὰ δωρεᾶς τῶν οἰκείων πραγμάτων, ὡς εἴρηται, τοὺς ἐπισκόπους ἢ κληρικοὺς τούτοις συνεισάγειν.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 40: Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
IV Вас. 22: Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је (то) забрањено и онима који (те ствари) преузимају (на чување); иначе, који то чине, доводе у опасност своје (свештене) чинове.
Трул. 35: Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Картаг. 81: Такође се одређује: да, ако неки епископ за наследнике (своје имовине) рађе претпостави сроднике, или мимо родбине јеретике или незнабошце, него ли Цркву, противу таквога нека се и после смрти изрече анатема, и име његово нека се уопште не спомиње код свештеника Божијих; нити се може оправдати ако је умро без опоруке (ἀδιάθετoς = intestatus = без тестамента), јер поставши епископ, требало је по обичају да учини распоред својих ствари долично своме звању.