Који су хиротонисани за новац, а не по проверавању и по избору (свештеног) живота, било епископи или ма који клирици, наређујемо да се свргну, али и они који су (их) хиротонисали.
Који су постављени били за новце, а не услијед испитања и што су изабрали свештенички живот, било да су то епископи, било да су други какви клирици, наређујемо, да се свргну; а исто тако нека се свргну и они, који су их поставили.
Τοὺς ἐπὶ χρήμασι χειροτονουμένους, εἴτε ἐπισκόπους, ἢ οἱουσδήποτε κληρικούς, καὶ οὐ κατὰ δοκιμασίαν, καὶ τοῦ βίου αἵρεσιν, καθαιρεῖσθαι προστάσσομεν· ἀλλὰ καὶ τοὺς χειροτονήσαντας.
Ап. 29: Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство (ἀξίας), нека се свргне, и он и онај који га је поставио (= хиротонисао); и нека сасвим буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22-23).
IV Вас. 2: Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан.
Трул. 23: Да нико, било од епископâ или презвитерâ или ђаконâ, када даје Пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новац, или било шта друго. Јер благодат је непродајива (οὐδὲ πεπραμένη = не продана), нити за новац раздајемо освећење Духа (Светог), него (га) треба некористољубиво (ἀπανουργεύτως = нелоукавьно) раздавати достојнима (тога) Дара. Ако се покаже да неко, убројан у клир, од онога коме даје Пречисто Причешће тражи било шта, (такав) нека буде свргнут, као ревнитељ обмане и злодела Симона (Врачара - ДАп. 8, 18–21).
VII Вас. 4: Проповедник Истине Павле, Божанствени Апостол, поставивши као неки канон Ефеским презвитерима, боље рећи и свецелој свештеничкој пуноћи, овако им смело рече: „Сребра или злата или руха, ни од кога не зажелех; све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и за блаженије сматрати давати него ли узимати“ (ДАп. 20, 33. 35). Зато и ми, од њега научени, одређујемо: да епископ уопште не умишља похлепно и срамно, измишљајући изговоре за грехе (Пс. 140, 4), да тражи злата или сребра или друго нешто од потчињених му епископа, или клирика, или монаха. Јер Апостол говори: „Неправедници неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9); и: „Деца нису дужна родитељима имања стицати, него родитељи деци“ (2Кор. 12, 14). Ако се неко нађе да, због тражења злата или неке друге ствари, или због своје страсти, забрањује од свештенослужбе и одлучује некога од својих клирика, или затвара часни Храм, да у њему не буде Божје Литургије, и тиме своје безумље доводи у неосетљивост, заиста је безосећајан, и биће подвргнут сопственој страсти (τῇ ταυτοπαθείᾳ), и мука његова повратиће се на главу његову (Пс. 7, 17), као на преступника Божије заповести и Апостолских наредаба. Јер и Петар, врховни Апостол, заповеда: „Пасите стадо Божије, које имате, надгледајте га не принудом, него добровољно, и по Богу; нити због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством (Божијим), него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе, који не вене“ (1Πетр. 5, 2–4).
VII Вас. 5: Грех је на смрт (1Јн. 5, 16) кад неки, грешећи, остају непоправљиви. А од овога је још горе кад неки, погордивши се, устају против Благочестија и Истине, рађе изабирајући мамона неголи послушност Богу (Мт. 6, 24), и не држећи се Његових канонских уредби. У таквима није Господ Бог (3Цар. 22, 17), док се не понизе и не отрезне од свога греха. Јер они требају већма да приступају Богу, и скрушеним срцем просе отпуштење тога греха и опроштај, а не да се величају безаконим давањем (= митом). Јер „Господ је близу скрушених срцем“ (Пс. 33, 19). Оне, дакле, који се хвале да су давањем злата постављени у Цркви, и надају се на тај, отуђујући од Бога и од сваког свештенства, зли обичај, и отуда бестидним лицем и разјапљених уста са увредљивим речима понижавају оне који су, због врлинског живота Духом Светим изабрани, и без давања злата, постављени (у Цркви), – оне који тако чине треба најпре низвести на последњи степен њиховог чина; а ако су упорни, епитимијом их исправљати. Ако се неко некад покаже да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи (са њим) по Апостолскоме канону (канон 29), који каже: „Ако који епископ или презвитер или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он и онај који га је поставио (= хиротонисао), и сасвим нека буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон Врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22–23)“. Исто тако и по 2. канону Светих Отаца наших у Халкидону, који каже: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење, и непроцењиву благодат сроза до продаје, те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога који спада у клир; или због срамне добити произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или уопште некога из (Црквеног) канона, који то покуша и буде ухваћен (да је то учинио), нека буде свгрнут са свога степена; а хиротонисани (=постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења (= унапређења), него нека буде туђ тог достојанства, или службе, коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у оваквој срамној и безаконитој трговини, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде одлучен“.
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Вас. Вел. 90: Безаконост (τὸ ἄτοπον= зълоѥ = недопустивост) ствари, о којој пишем, што се уопште подозревало и говорило (о њој), болом је испунила душу моју; и замало ми се учинила невероватном. Писмо, дакле, о овоме, који је код себе спознао (ово учињено), нека прими као лек; а који није спознао (тј. није то учинио), као предохрану; а који је равнодушан (ἀδιάφορος = индиферентан) - чега не желим да се међу вама нађе - (да прими) као оптужбу (διαμαρτυρίαν). А шта је то о чему говорим? Говоре неки за неке од вас да узимате новце од рукополаганих, а то се прикрива именом Благочешћа (= побожности) - што је још горе. Јер, ако ко чини зло под изговором добра, достојан је двоструке осуде: и зато што чини оно што није добро, и што се служи добром, тако да кажем, као сарадником у вршењу греха. Ако ово тако бива, нека надаље (више) не буде, него нека се исправи. Јер је нужно говорити ономе који сребро прима, исто што је речено од Апостола ономе који је хтео дати (сребро) да купи удео Духа Светога: „Сребро твоје с тобом да буде на погибао“ (ДАп 8, 20). Јер, мање греши који из незнању хоће да купи, него ли који продаје дар Божији. Јер је (ту) била продаја; и оно што си ти на дар добио, ако продаш, бићеш лишен благодати, као продан Сатани; јер уводиш (прљаву) трговину (καπηλείαν = лоукавьство = крчмарење - 2Кор 2, 17) духовним стварима и у Цркви, где нам је поверено Тело и Крв Христова. Ово овако не сме бити. А у чему је (њихово) лукавство рећи ћу. Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после рукоположења узимају; а узимати је - било када узети. Позивам вас, зато, да овакав приход, боље рећи овакво привођење у геену (=пакао) одбаците, и не каљате руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате Свете Тајне. Опростите ми, што најпре као не верујући, а сада као уверен, претим. Ако неко после ове моје Посланице учини тако нешто, нека буде удаљен од овдашњих Жртвеникâ (= Олтарâ наше Цркве), а нека тражи где може, купујући дар Божији, продавати га. „Јер ми и Цркве Божије таквога обичаја немамо“ (1Кор 11, 16). Да (још) једно додам, и престаћу. Ради среброљубља бива ово, а „среброљубље је корен свију зала“ (1Тим 6, 10), и назива се „ идолопоклонство“ (Кол 3, 5). Немојте, дакле, ради мало сребра претпоставити Христу идоле, нити опет подражавајте Јуду, нечистим добитком, издајући по други пут Онога Који је једном за нас распет, јер ће се и села и руке оних који сабирају такве плодове, назвати Акелдама (ДАп 1, 19).
Зонара: Бесчисленные правила говорят о сем, но зло это, как гангрена, поражало еще церкви; посему и отцы сего Шестого собора изложили это правило, и говорят, что, если какой епископ, или какой бы ни было клирик купит рукоположение за деньги, а не будет избран к тому по испытании и после того как оказался проводящим жизнь честную и безукоризненную, таковой должен быть извержен. И не один тот, кто рукоположен за деньги, должен быть извержен, а рукоположивший его может оставаться без наказания, но и этот должен быть подвергнут извержению. Впрочем, относящееся к этому предмету пространнее изъяснено в других правилах.
Аристен: Рукоположенный за деньги да будет извержен вместе с рукоположившим. Ясно.
Валсамон: О рукополагаемых за деньги, или по предстательству начальствующих лиц, мы написали, что следовало, в толкованиях на различные правила. И настоящее правило говорит, что подвергаются извержению – рукоположенный таким образом и рукоположивший.