Такође, епископи да не одлазе преко мора, него само одлуком свога Првопрестолнога (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) епископа у свакој области, то јест, осим ако изузетно не добију од Првенствујућега (епископа = митрополита), такозвани отпусни, потписани лист или препоруку.
Ὁμοίως ἐπίσκοποι πέραν θαλάσσης μὴ ἀποδημείτωσαν, εἰ μὴ μετὰ ψηφίσματος τῆς πρώτης καθέδρας τοῦ ἰδίου ἑκάστης χώρας ἐπισκόπου, τουτέστιν εἰμὴ ἀπ' αυτοῦ τοῦ πρωτεύοντος κατ' ἐξαίρετον λάβῃ τήν, ἥτις λέγεται ἀπολυτική, τετυπωμένην, ἤτοι παράθεσιν.
Ап. 33: Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
Антиох. 11: Ако неки епископ или презвитер, или уопште неко из (свештеничког) канона (тј. клира), усуди се да оде цару без сагласности и писама од епископâ дотичне области, а нарочито од епископа митрополије (тј. митрополита), такав да буде избачен и лишен не само општења, него и достојанства које ужива, јер се усудио, мимо Црквеног правила, досађивати нашем богољубивом цару. А ако нека неопходна потреба позове (некога) да пође цару, нека то чини са мишљењем и сагласношћу епископа митрополијске области (тј. митрополита), и осталих у њој (епископа), и да се снабде за пут њиховим писмима.
Картаг. 28: Такође би угодно (одредити): да презвитери и ђакони и остали нижи клирици, у својим кривицама (= притужбама), ако приговарају на судове својих епископа, нека их саслушају суседни епископи, и, уз сагласност свога епископа, нека позвани од њих епископи реше спор међу њима. Зато, ако сматрају да и о овима (епископима) имају призива (= право апелације), нека не апелују на судове преко мора (= у Рим), него на Првенствујуће (епископе =митрополите) својих области, као што је то више пута одређено и за епископе. А који призивају (= апелују) на прекоморске судове, нека их нико у Африци не прими у општење (κοινωνίαν).
Картаг. 89: Затим би угодно (одредити): да било који, после овога, бивају хиротонисани у областима Африке, добију грамате, са својеручним потписима, оних који их хиротонишу, и да исте садрже име консула и дан (рукоположења), не буде никаквог спорења о млађима и старијима.
Картаг. 105: Било ко, немајући општење у Африци, да потајно оде у Прекоморске земље (=Италију) ради општења, поднеће штету искључења из клира.