Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Добро је, да се оно што је црквено чува за цркву најмарљивије и по доброј савјести и са вјером у Бога, Који све види и свим суди. И треба да се тиме управља под надзором и влашћу епископа, коме је повјерен сав народ и душе оних, који се сабирају у цркву. Нека се зато тачно знаду ствари, које цркви припадају и нека су оне познате презвитерима и ђаконима, који окружавају епископа, како би они знали и познавали, шта саставља својину цркве, и ништа да не буде од њих сакривено, те таким начином, ако се догоди, да се епископ у други живот престави, а ствари су црквене тачно познате презвитерима и ђаконима, ништа од тих ствари не ће се изгубити или пропасти, и иметак епископов не ће бити повријеђен под изговором црквених ствари. Јер је и пред Богом и пред људима право и угодно, да иметак епископов остане онима, којима он жели, а цркви нека буду сачуване црквене ствари, како не би ни црква подлегла каквој штети, нити би под изговором цркве лишио се свога иметка епископ, или они који му припадају да падну у парнице, те се послије смрти његове подвргне и он злу гласу.
Τὰ τῆς ἐκκλησίας τῇ ἐκκλησίᾳ καλῶς ἔχειν φυλάττεσθαι δεῖ μετὰ πάσης ἐπιμελείας καὶ ἀγαθῆς συνειδήσεως καὶ πίστεως τῆς εἰς τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτὴν Θεόν. Ἃ καὶ διοικεῖσθαι προσήκει μετὰ κρίσεως καὶ ἐξουσίας τοῦ ἐπισκόπου, τοῦ πεπιστευμένου πάντα τὸν λαόν, καὶ τάς ψυχὰς τῶν συναγομένων. Φανερὰ δὲ εἶναι τὰ διαφέροντα τῇ ἐκκλησίᾳ, μετὰ γνώσεως τῶν περὶ αὐτὸν πρεσβυτέρων καὶ διακόνων, ὥστε τούτους εἰδέναι καὶ μὴ ἀγνοεῖν τίνα ποτὲ τὰ ἴδιά ἐστι τῆς ἐκκλησίας, ὥστε μηδὲν αὐτοὺς λανθάνειν, ἵν' εἰ συμβαίη τὸν ἐπίσκοπον μεταλλάττειν τὸν βίον, φανερῶν ὄντων τῶν διαφερόντων τῇ ἐκκλησίᾳ πραγμάτων, μήτε αὐτὰ διαπίπτειν καὶ ἀπόλλυσθαι, μήτε τὰ ἴδια τοῦ ἐπισκόπου ἐνοχλεῖσθαι, προφάσει τῶν ἐκκλησιαστικῶν πραγμάτων. Δίκαιον γὰρ καὶ ἀρεστὸν παρά τε Θεῷ καὶ ἀνθρώποις τὰ ἴδια τοῦ ἐπισκόπου, οἷς ἂν αὐτὸς βούληται, καταλιμπάνεσθαι, τὰ μέντοι τῆς ἐκκλησίας αὐτῇ φυλάττεσθαι· καὶ μήτε τὴν ἐκκλησίαν ὑπομένειν τινὰ ζημίαν, μήτε τὸν ἐπίσκοπον προφάσει τῆς ἐκκλησίας δημεύεσθαι ἢ καὶ εἰς πράγματα ἐμπίπτειν τοὺς αὐτῷ διαφέροντας, μετὰ τοῦ καὶ αὐτὸν μετὰ θάνατον δυσφημίᾳ περιβάλλεσθαι.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 39: Презвитери и ђакони без знања (γνώμης = одобрења) епископа нека ништа не предузимају (ἐπιτελείτωσαν), јер је он тај коме је поверен народ Господњи и који ће дати одговор (τὸν λόγον) за њихове душе.
Ап. 40: Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
IV Вас. 22: Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је (то) забрањено и онима који (те ствари) преузимају (на чување); иначе, који то чине, доводе у опасност своје (свештене) чинове.
Трул. 35: Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
Картаг. 22: Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Картаг. 26: Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Картаг. 81: Такође се одређује: да, ако неки епископ за наследнике (своје имовине) рађе претпостави сроднике, или мимо родбине јеретике или незнабошце, него ли Цркву, противу таквога нека се и после смрти изрече анатема, и име његово нека се уопште не спомиње код свештеника Божијих; нити се може оправдати ако је умро без опоруке (ἀδιάθετoς = intestatus = без тестамента), јер поставши епископ, требало је по обичају да учини распоред својих ствари долично своме звању.
Зонара: Это правило согласно с 41-м правилом святых Апостолов; ибо и оно дает епископу власть над имуществом церкви и ему вверяет управление им. А 40-е правило апостольское хочет, чтобы известно было имущество епископа если он имеет собственное, и также известно имущество церкви. Итак, что оба сказанныя правила определили, то отцы сего собора заключили в настоящем правиле. Итак сказанным в изъяснение обоих апостольских правил объясняется и это правило.
Аристен: Всему клиру справедливо знать принадлежащее церкви, дабы, по смерти епископа, сохранена была собственность церкви, и принадлежащее епископу было употреблено по его распоряжению. Епископ должен сделать опись своего имущества и сделать его известным, а также имущества церковного, и сие должны знать пресвитеры и диаконы, дабы по кончине его собственное имущество было употреблено по его воле. Если же он не сделает так, то все поступает в церковь.
Валсамон: Всем причетником соборныя церкве подобает ведати все церковное имение. Да егда умрет епископ, церковное особное да хранится. А еже есть епископле, по завету его да управится.