Једном посвећени по вољи епископа Манастири, нека заувек остану Манастири, и ствари (= добра) које им припадају нека буду сачуване; и они више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским епитимијама.
Једном посвећени услијед приволе епископа манастири, морају за навијек остати манастирима, и добра која им припадају нека им буду очувана, нити икада могу бити претворена у свјетска обиталишта; а који допусте, да се то учини, нека подлегну каноничким казнама.
Τὰ ἅπαξ καθιερωθέντα μοναστήρια, κατὰ γνώμην ἐπισκόπου, μένειν εἰς τὸ διηνεκὲς μοναστήρια, καὶ τὰ ἀνήκοντα αὐτοῖς πράγματα φυλάττεσθαι, καὶ μηκέτι γίνεσθαι ταῦτα κοσμικὰ καταγώγια· τοὺς δὲ συγχωροῦντας τοῦτο γίνεσθαι, ὑποκεῖσθαι τοῖς ἐκ τῶν κανόνων ἐπιτιμίοις.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 49: Обнављајући и овај Свети Канон (Халкидонски 24), одређујемо да: „једном посвећени Манастири по воље епископа, нека заувек остају Манастири, и ствари (= добра) које њима припадају нека буду сачуване, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати исте световним људима, него, ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну епитимијама по канонима“.
VII Вас. 13: Пошто су због несреће (Иконоборства), која се по гресима нашим догодила у Црквама, извесни Молитвени домови и Епископије и Манастири били разграбљени од неких људи, те постали општа свратишта, – ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо: да се такви свргну, ако су из свештеничког каталога; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где црв не умире и огањ се не гаси (Мк. 9, 14), јер се противе гласу Господњем, који говори: „Не чините од Дома Оца мојега, дома трговачкога“ (Јн. 2, 16).
VII Вас. 17: Неки од монаха, остављајући своје Манастире, (и) желећи да владају, и одбацујући послушност, настоје да подижу Молитвене домове, немајући што треба за довршење. Ако, дакле, неки покуша да то чини, нека то месни епископ забрани; ако ли пак за довршење (градње) има, нека до краја доврши намерено. А ово исто нека важи и за лаике и клирике.
Прводруги 1: Ствар тако поштована и часна, и коју су Блажени и Преподобни Оци наши давно прекрасно смислили - оснивање Манастира - данас се види да се рђаво чини. Јер неки, дајући име Манастира својим имањима и поседима, и обећавајући да их Богу посвећују (=дарују), углавном те посвећене (=дароване поседе) себи приписују, те смислише вешто да Богу само наслов посвете. Јер се не стиде да, и после посвећења (=даривања), присвајају власт себи, коју, да имају претходно, нису били спречавани. И толико се овој ствари приспојила изопаченост, да они исти који дароваше, виде се да продају много шта што су даровали, изазивајући уједно и чуђење и мржњу код посматрача. И не само што такви немају раскајања за то што присвајају себи власт над оним што је једном Богу принесено, него исту без бојазни и другима предају. Зато, дакле, Свети Сабор одреди: да нико не сме основати Манастир без знања и воље (месног) епископа. А када он (=епископ) пристане и дозволи, и кад изврши потребну молитву (=благосиљање Манастира), како су у старини (Оци) богољубиво узаконили, нека се гради Манастир; а сами Манастир и све што му припада да се упише у пописну књигу (βρεβίῳ = катастар), и положи у епископском архиву; немајући дародавац уопште дозволу, без знања епископова, поставити за игумана себе или другога уместо себе. Јер ако неко, за оно што човеку поклања, не може више бити господар тога, како ће се моћи допустити ономе, који Богу нешто посвети и принесе, да себи присваја господарење над тиме?
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Зонара: Первое правило собора, бывшего во храме Святых Апостолов, содержит в себе между прочим и следующее: «святый собор определил, да не будет позволено никому созидати монастырь без ведения и соизволения епископа» и так далее. И гражданский закон, помещенный в 4-й книге Василик, в 1-м титуле определяет тоже самое. Итак, это настоящее правило предписывает, чтобы монастыри, которые таким образом, то есть с соизволения епископа, освящены, или молитвою его посвящены Богу, не были обращаемы на обыкновенное житейское употребление, но всегда оставались монастырями и не делались общими и мирскими жилищами; равным образом чтобы сохраняемо было за ними и принадлежащее им имущество. Если же без ведома епископа воздвигнут будет монастырь и если молитва его не будет предшествовать устроению монастыря, и не будет положена как бы некое незыблемое основание, такой монастырь не должен и считаться монастырем; ибо поэтому правило и присовокупило: «по изволению епископа». Преступающих сие постановление определено подвергать епитимиям назначенным правилами.
Аристен: Монастырь, созданный по изволению епископа, должен оставаться неизменяемым, и принадлежащее ему должно быть неотчуждаемо. Поступающий иначе не будет без вины. Монастыри, созданные без соизволения епископа, не суть действительные монастыри и не священны. А тот монастырь, который создан по изволению епископа, как имеющий божественное право, должен оставаться неизменно монастырем и не быть жилищем мирских людей. Должны быть сохраняемы неотчужденными и недвижимые его стяжания. Поступающий вопреки сему повинен епитимиям по правилам.
Валсамон: Настоящее правило, определяя, чтобы монастыри освященные с соизволения епископа, не были обращаемы в мирские жилища и не поступали на обыкновенное житейское употребление, и чтобы и принадлежащее им имущество было сохраняемо, хотя не ясно, но дает предписание и относительно устроения монастырей в словах: «с соизволения епископа». А пространнее узнаешь о том, как должны быть созидаемы монастыри, из 1-го правила собора, бывшего во храме Святых Апостолов, также из 1-й главы 1-го титула 4-й книги Василик, которая собственно есть 52-я глава 123-й Юстиниановой новеллы, и изложена в сокращении в 1-й главе 11-го титула настоящего собрания. Но может спросить кто нибудь: с какою бдительностью правило повелевает охранять имущество монастырей и какое это имущество? Некоторые говорили, что все движимое и недвижимое имущество монастырей должно быть сохраняемо неотчуждаемым, как и самые монастыри. А мне кажется, что правило здесь говорит о великой бдительности, то есть о крайней осмотрительности. Ибо бывают случаи, когда дозволяется отчуждение принадлежащего им недвижимого имущества, даже и некоторых священных сосудов. Прочти еще весь 2-й титул 5-й книги Василик, где говорится, что по некоторым благословным причинам не только отдается в залог недвижимое имущество церквей и священные сосуды, но и отчуждается всяким способом отчуждения. А как правило говорит, что попускающие чтобы монастыри обращаемы были на обыкновенное употребление, подлежат епитимиям по правилам; то иной может спросить: какие эти епитимии? Итак знай, что 13-е правило Седьмого собора говорит, что те, которые священные места обращают на обыкновенное употребление и не восстановляют их в прежний вид, должны быть извержены, если они посвященные, а миряне или монахи должны быть отлучены. Прочти еще 49-е правило Трулльского собора.