Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Епископ, или презвитер, или ђакон, који се затече у блудочинству, или да је погазио заклетву, или у крађи, нека се свргне, али не треба да се и одлучи, јер св. писмо каже: не свети се два пута за једну исту ствар (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος ἐπὶ πορνείᾳ, ἢ ἐπιορκίᾳ, ἢ κλοπῇ ἁλούς, καθαιρείσθω, καὶ μὴ ἀφοριζέσθω· λέγει γὰρ ἡ γραφή· Οὐκ ἐκδικήσεις δὶς ἐπὶ τὸ αὐτό. Ὡσαύτως καὶ οἱ λοιποὶ κληρικοί.
Ап. 29: Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство (ἀξίας), нека се свргне, и он и онај који га је поставио (= хиротонисао); и нека сасвим буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22-23).
Ап. 30: Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву (= епископију), нека буде свргнут и одлучен; и сви они који с њиме опште.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
Трул. 4: Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 21: Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
Неокес. 1: Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Неокес. 8: Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Картаг. 27: Такође би угодно (одредити): да, ако се презвитери или ђакони ухвате у неком тешком греху, који их нужно лишава Литургије, не полагати руке на њих као покајнике, нити као на верне лаике, нити им допуштати да, као изнова крштени, напредују на (други) степен клира.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Вас. Вел. 32: Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
Вас. Вел. 51: Вративши се из далека, - јер бејах до Понта ради Црквених потреба и ради посете сродницима, - и повратив своје скршено тело и душом донекле озлојеђен, но када писмо твоје Благобојазности примих на руке, све одједном заборавих, јер сам примио глас пријатнији ми од свих, и знамења (=рукопис) руке најмилије. Како сам, дакле, од (твојих) писама постао тако задовољан, треба да слутиш колико достојним сматрам сусрет са тобом, који ће изекономисати (=уредити) Свети (Бог), где неће бити непријатно и где нас ти сам позовеш. Јер неће ми бити тешко, ако достигнеш дом у Ефимиади да (тамо) будемо заједно, те ћу уједно избећи овдашње неугодности и доћи твојој нелицемерној љубави. А можда ми и иначе неопходним чини пут до Назијанза - изненадни одлазак богољубивога епископа Григорија, с ког разлога наступио непознато је до сада. А онај човек, о којем сам и сâм говорио твоме Савршенству, и сâм си се сада надао да је спреман, знај да је захваћен дугом болешћу, и надаље пати са самим очима, јер му је наступило обољење од старе бољке, и сада придошло од нове болести, тако да је сасвим постао неупотребљив за евентуалне делатности. А другога немамо код нас. Тако да је боље, мада су нама допустили ту ствар (=избор новог епископа), да се изабере неки од тамошњих. Јер треба сматрати да су те (њихове) речи израз нужде, а да душа њихова хоће оно што су од почетка тражили: да њихов буде вођа (=епископ). Ако има неки од новокрштених, било да се то свиђа или не Македонију, нека се тај изабере. Ти ћеш га упутити (τυπώσεις = образовати) у оно што треба, а у свему ће ти помоћи Господ и дати благодат у томе. [Канон 51.] - Сваком клирику преступнику следи лишење службе Односно клирикâ канони су изложили без разлике, наређујући да се одреди једна казна преступнима (клирицима) - лишење службе, било да су у неком (свештеном) чину, било да врше службу која нема рукоположење.
Вас. Вел. 70: Ђакон који се устима оскврнио, и исповедио да је (само) дотле сагрешио, биће задржан (ἐπισχεθήσεται = биће суздржан) од служења Литургије, али ће се удостојити Причешћа Светињама заједно са ђаконима; тако исто и презвитер. Ако се пак неко затече да је згрешио више од тога, било у којем да је степену, биће свргнут.
Вас. Вел. 82: А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
Зонара: Впадшие в указанныя преступления извергаются, впрочем не подвергаются в тоже время и отлучению, ибо извержение признано достаточным наказанием за таковыя преступленя, и дважды подвергать их наказанию не должно. Но есть другия преступления, изобличенные в которых и извергаются и отлучаются например, те - которые удостоены архиерейства за деньги, или по ходатайству властей.
Аристен: Священник, изобличенный в блудодеянии, или в клятвопреступлении, или в татьбе извергается, но не отлучается; ибо Писание говорит: не воздавай дважды за одно и тоже. Для священника, изобличенного в любодеянии, или в клятвопреступлении, или в татьбе, достаточно наказания извержением, и не должно его подвергать еще и отлучению, чтобы не подпал таким образом двойному наказанию, что совершенно противно человеколюбию.
Валсамон: Не говори, что слова: не отомстиши дважды за едино-относятся к каждому извергаемому за что бы то ни было. Ибо удостоиваемые священства по ходатайству властей или за деньги - и извергаются, и отлучаются, как говорят 29-е и 30-е Апостольския правила. Но говори, что слова сии относятся только к извергаемым за преступления, указанныя в настоящем правиле, и за другия подобныя. Ищи еще Св. Василия правила: 3, 32 и 51-е. И так заметь, что епископы и клирики, таким образом извергаемые из клира, не отлучаются от общения с верными. Прочти так же 32-е правило св. Василия.