Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα πρᾶγμα ἐκκλησιαστικὸν μηδεὶς πιπράσκῃ. ῞Οπερ πρᾶγμα, ἐὰν προσόδους μὴ ἔχῃ, καὶ πολλή τις ἐπείγῃ ἀνάγκῃ, τοῦτο ἐμφανίζεσθαι τῷ πρωτεύοντι τῆς αὐτῆς ἐπαρχίας καὶ μετὰ τοῦ ὡρισμένου ἀριθμοῦ τῶν ἐπισκόπων βουλεύεσθαι, τί δεῖ πρᾶξαι. Εἰ δὲ τοσαύτη ἐπείγοι ἀνάγκη τῆς ἐκκλησίας, ὡς μὴ δύνασθαι πρὸ τοῦ πωλεῖν βουλεύεσθαι, κἂν τοὺς γειτνιῶντας πρὸς μαρτυρίαν καλέσῃ ὁ ἐπίσκοπος φροντίδα ποιούμενος τοῦ ἀποδείξαι τῇ συνόδῳ πάσας τὰς συμβάσας τῇ ἐκκλησίᾳ αὐτοῦ περιστάσεις· ὅπερ εἰ μὴ ποιήσει, ὑπεύθυνος τῷ Θεῷ καὶ τῇ συνόδῳ φανῇ ὁ πιπράσκων, καί ἀλλότριος τῆς οἰκείας τιμῆς.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 39: Презвитери и ђакони без знања (γνώμης = одобрења) епископа нека ништа не предузимају (ἐπιτελείτωσαν), јер је он тај коме је поверен народ Господњи и који ће дати одговор (τὸν λόγον) за њихове душе.
Ап. 40: Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
Ап. 73: Посвећени сасуд златни или сребрни, или тканину (из Цркве), нека нико не узима за сопствену употребу, јер је то безаконо. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем.
IV Вас. 24: Једном посвећени по вољи епископа Манастири, нека заувек остану Манастири, и ствари (= добра) које им припадају нека буду сачуване; и они више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским епитимијама.
IV Вас. 26: Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо: да свака Црква, која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати (οἰκονομοῦντα) Црквеним (добрима) по сагласности свога епископа, тако да управа (τὴν οἰκονομίαν = економисање) Цркве не буде без сведока, и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским канонима.
Трул. 35: Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
Трул. 49: Обнављајући и овај Свети Канон (Халкидонски 24), одређујемо да: „једном посвећени Манастири по воље епископа, нека заувек остају Манастири, и ствари (= добра) које њима припадају нека буду сачуване, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати исте световним људима, него, ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну епитимијама по канонима“.
VII Вас. 2: Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У наредбама (δικαιώμασι = законима) Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје“ (Пс. 118, 6), – спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанствено Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше Јерархије јесу богопредане речи“, то јест право познање (ἀληθινὴ ἐπιστήμη = истинаѧ хитрость) Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, „О Црквеној Јерахији“, 1, 4). Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „ Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш“ (Ос. 4, 6).
VII Вас. 11: Будући да смо обавезни чувати све Божанствене каноне, дужни смо свакако чувати неповређеним и онај (= Халкидонски 26), који говори да у свакој Цркви буду економи. И ако сваки митрополит постави економа у својој Цркви, добро је; ако ли не, имаће дозволу Цариградски епископ својом влашћу да постави економа у његовој Цркви. Тако ће исто (учинити) и митрополити, ако потчињени им епископи не буду хтели постављати економе у својим Црквама. А ово исто нека се држи и у манастирима.
VII Вас. 13: Пошто су због несреће (Иконоборства), која се по гресима нашим догодила у Црквама, извесни Молитвени домови и Епископије и Манастири били разграбљени од неких људи, те постали општа свратишта, – ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо: да се такви свргну, ако су из свештеничког каталога; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где црв не умире и огањ се не гаси (Мк. 9, 14), јер се противе гласу Господњем, који говори: „Не чините од Дома Оца мојега, дома трговачкога“ (Јн. 2, 16).
Анк. 15: О стварима што припадају Цркви (τῷ Κυριακῷ = Храму Божјем), које су, док није било епископа, презвитери продали, нека Црква то тражи назад. А на епископу је да просуди да ли треба (купцима) повратити цену, или не треба, јер је често приход од проданих ствари донео њима више од (плаћене) цене.
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Картаг. 33: Такође би угодно (одредити): да презвитери, без сагласности својих епископа, не продају ствар (= добро) Цркве у којој су посвећени; тако исто и епископима није допуштено да продају имања Цркве, без знања Сабора, или њихових презвитера. Дакле, без нужде није дозвољено ни епископу да (зло)употребљава (καταχρήσασθαι = usurpare = приѩти = узурпира) ствар која је у црквену матрицу уведена, [нити презвитеру да ствар (Цркве) присваја своме звању].
Теоф. Алек. 10: Да се са сагласношћу свега свештенства постави други економ, за којег пристане и епископ Аполон, како би се добро Цркве трошило у што треба.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).