Блуд није брак, нити почетак брака. Зато, ако је могуће раздвајати оне који се кроз блуд састављају (у брак), то је најбоље. Ако ли пак хоће на сваки начин да живе заједно, нека познају (=издрже) епитимију за блуд, и нек се оставе (тако), да не буде нешто горе.
Ἡ πορνεία γάμος οὐκ ἔστιν, ἀλλ’ οὐδὲ γάμου ἀρχή. Ὥστε, ἐὰν ᾖ δυνατὸν τοὺς κατὰ πορνείαν συναπτομένους χωρίζεσθαι, τοῦτο κράτιστον. ᾽Εὰν δὲ στέργωσιν ἐκ παντὸς τρόπου τὸ συνοικέσιον, τὸ μὲν τῆς πορνείας ἐπιτίμιον γνωριζέτωσαν, ἀφιέσθωσαν δέ, ἵνα μὴ χεῖρόν τι γένηται.
Вас. Вел. 4: За трећебрачне и многобрачне сразмерно (ἀναλόγως) је одређен исти канон као и за другобрачне. Јер другобрачне одлучују (од општења) на једну годину, друге пак на две године, а трећебрачне на три, а често и на четири године. А тако нешто не називају више браком, него многоженством; или већма: осуђеним блудом. Зато је и Господ рекао Самарјанки, која је пет мужева променила: „Којега, вели, сад имаш, није ти муж“ (Јн 4, 18), пошто они који падају преко границе другобрачности нису више достојни да се називају именом мужа или жене. Ми смо пак примили обичај за трећебрачне - петогодишње одлучење, не на основу канона, него следујући за претходнима. Такве, ипак, не треба сасвим одвајати од Цркве, него их удостојити слушања (Св. Писма у Храму) негде за две или три године, а затим допустити им да стоје (са вернима), а да не приступају општењу Добра (=причешћу), и тако, кад покажу неки плод покајања, успоставити их на место општења (=Причешћа).
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 26: Блуд није брак, нити почетак брака. Зато, ако је могуће раздвајати оне који се кроз блуд састављају (у брак), то је најбоље. Ако ли пак хоће на сваки начин да живе заједно, нека познају (=издрже) епитимију за блуд, и нек се оставе (тако), да не буде нешто горе.
Вас. Вел. 59: Блудник нека буде седам година без причешћа Светињама: две плачући, и две слушајући (Св. Писмо), и две припадајући, и једну нека само стоји (са вернима), а осме (године) биће примљен у Причешће (Св. Евхаристије).
Вас. Вел. 79: Који се занесу страшћу са својим маћехама, потпадају истом канону, којем и они који се занесу страшћу са својим сестрама.
Вас. Вел. 80: Оци су прећутали о многоженству (τὴν πολυγαμίαν), као о животињској (страсти) и сасвим туђој роду људском. Нама се пак чини овај грех већим од блуда. Зато је разложно да се такви подвргну канонима: то јест једну годину да плачу и три да припадају, и тако нека се приме (у општење).
Зонара: Тайное совокупление кого нибудь с женщиною не может быть признано ни за брак, ни за повод к браку, так чтобы кто нибудь мог сказать: так как я совокупился с этой женщиной, то она должна быть моею женою. Лучше разлучать их, потому что такой брак в самом основании своем порочен и нетерпим законами. Если же оба упорно держатся сожития друг с другом, не желая разлучиться, то пусть подвергнутся епитимии, как учинившие блуд, но да будет им дозволено сожительствовать, чтобы не случилось чего нибудь худшего, именно – чтобы и после развода не стали опять тайно совокупляться и грешить блудом, или женщина, выйдя за другого, но любя того, кто растлил ее, не увлеклась бы в прелюбодеяние, или оба, любя друг друга и встречая препятствие к сожитию, не умертвили бы себя по причине горячности любви и (не вынося) разлучения друг с другом.
Аристен: Брак в том случае имеет свое достоинство и честь, что чист от всякого блуда; поэтому блуд не есть ни брак, ни начало брака, но грех и преступление божественного закона. Таким образом если кто совокупился с женою посредством блуда, то всего лучше, чтобы он оставил ее, если возможно; если же они всемерно будут настаивать на неразрывности своего союза и пожелают жить с тех пор на условиях брака, то должны принять епитимию за блуд, но оставлены в таком положении, дабы не было чего нибудь худшего.
Валсамон: Сказав прежде о том, как должно поступать с растлившим деву, святый отец делает теперь постановление и о тех, которые сходятся блудным образом, и говорит, что блуд не считается ни браком, но поводом к браку, так чтобы обе стороны уже принуждены были соединиться между собою брачным образом; но лучше разлучать их, то есть не допускать между ними брачного сочетания, потому что основание такого брака противузаконно и достойно осуждения. Если же и та и другая сторона неотступно держится сожития, не желая разлучаться друг с другом, то пусть подвергнутся епитимии, как учинившие блуд, и затем получат дозволение сожительствовать, дабы не было чего нибудь худшего, например, чтобы они по разлучении опять не стали тайно грешить блудом, то есть, соединяясь с другими лицами, не нарушили законного брака, и не совершили прелюбодеяния, или чтобы, в случае препятствия (из союзу), не наложили на себя руки вследствие горячности своей любви. Такие постановления, как мне кажется, имели место тогда, когда брак составлялся по одному соглашению, но никак и не ныне, когда брак совершается чрез молитвословие и божественное причащение тела и крови Христовой. Ибо каким образом соединятся друг с другом брачным союзом те, которые подверглись епитимии за блуд и не причащаются Таин? Если же скажешь, что они, после наложения на них трехлетней епитимии за блуд, не совершили блуда, то не встретишь препятствия к тому, чтобы дозволить им сочетаться законным образом после трехлетия. Но кто-нибудь спросит, почему святый определяет, что дева после растления должна сочетаваться с растлителем законным образом, а учинившим блуд не прямо дозволяет совокупляться браком, но с ограничением? Решение. Деву после растления, может быть, никто не решится взять в брак, и если не будет дозволено жениться на ней ея растлителю, то она может остаться бесчестною и достойною жалости; а блудница не потерпит такой невыгоды, если не выйдет за муж за того, кто совершал с ней блуд, ибо она лишена была девства другим. Итак, если не предстоит какого нибудь большего зла от разлучения сожительствовавших блудно и они не от всей души желают брака, то нужно предпочесть разлучение и таким образом прекратить зло. Еще кто-нибудь спросит: если 3-я глава 37-го титула 60-й книги (Василик) определяет, что имеющий наложницею целомудренную женщину принуждается взять ее в брак, то каким образом настоящее правило определяет разлучать совершивших блуд? Решение. Есть различие между наложницею и блудницею; ибо одна, то есть наложница, греша только с тем, кто имеет ее наложницею, признается и законом; а другая, так как гремит блудом с разными лицами, не прощается законом, напротив изгоняется из дома блудника, как говорит и указанная глава. Итак, настоящее правило, говоря о блуднице, хорошо и согласно с законом делает ограничительное постановление о том, что состоящие в блудной связи должны соединяться законным образом.