Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Презвитер, који је по незнању ступио био у неправилни брак, нека ужива презвитерско сједиште, према ономе што смо ми у светоме правилу узаконили, али од других послова нека се уздржава, јер је таквоме доста и тиме опроштено. Није упутно да благосиља другога онај, који мора своје ране да лијечи; а благосиљање је давање освећења; пак који тога нема, због прекршаја почињена из незнања, како ће га другима давати? Нека дакле такав не благосиља ни јавно, ни посебно нити тијела Господња нека не раздаје другима, нити другу какву службу нека не обавља; него задовољавајући се што има сједиште пред другима, нека моли са сузама од Господа, да му опрости гријех, што је из незнања учинио. По себи је већ јасно, да ће се имати раскинути такав незаконити брак, и муж не ће смјети никојим начином већ да има опћења са оном, због које се лишио свете службе.
Πρεσβύτερον, τὸν κατὰ ἄγνοιαν ἀθέσμῳ γάμῳ περιπαρέντα, καθέδρας μὲν μετέχειν, κατὰ τὰ ὑπὸ τοῦ ἱεροῦ κανόνος ἡμῖν νομοθετηθέντα, τῶν δὲ λοιπῶν ἐνεργειῶν ἀπέχεσθαι· ἀρκετὸν γὰρ τῷ τοιούτῳ ἡ συγγνώμη. Εὐλογεῖν δὲ ἕτερον τὸν τὰ οἰκεῖα τημελεῖν ὀφείλοντα τραύματα, ἀνακόλουθον· εὐλογία γάρ, ἁγιασμοῦ μετάδοσίς ἐστιν· ὁ δὲ τοῦτον μὴ ἔχων, διὰ τὸ ἐκ τῆς ἀγνοίας παράπτωμα, πῶς ἑτέρῳ μεταδώσει; Μήτε τοίνυν δημοσίᾳ, μήτε ἰδίᾳ εὐλογείτω· μήτε τὸ σῶμα τοῦ Κυρίου διανεμέτω ἑτέροις, μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω· ἀλλ᾿ ἀρκούμενος τῇ προεδρίᾳ προσκλαιέτω τῷ Κυρίῳ, συνχωρηθῆναι αὐτῷ τὸ ἐκ τῆς ἀγνοίας ἀνόμημα. Πρόδηλον γάρ, ὡς ὁ τοιοῦτος ἄθεσμος γάμος διαλυθήσεται, καὶ οὐδαμῶς ὁ ἀνὴρ μετουσίαν ἕξει πρὸς τήν, δι᾿ ἧς τῆς ἱερᾶς ἐνεργείας ἐστέρηται.
Ап. 17: Који је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, нити уопште у свештеничком каталогу (= у клиру).
Ап. 19: Који је узео две сестре (једну после друге), или (узео) братаницу (или сестричину), не може бити клирик.
IV Вас. 14: Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди: да нико од њих не може узети жену неправославну. Они пак који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво (τῇ κοινωνίᾳ = општење) Католичанске (= Саборне) Цркве; а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином (= незнабошцем), осим ако лице које се сједињује (браком) са Православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, Нека подлегне канонској епитимији.
Трул. 3: Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Трул. 6: Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
Трул. 21: Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Зонара: И девятое правило неокесарийского собора о согрешившем телом и рукоположенном говорит, что он не должен священнодействовать, сохраняя прочие преимущества ради других добродетелей. И двадцать седьмое правило Василия Великого об обязавшемся по неведению неправильным браком говорит, что таковый пользуется пресвитерским седалищем, от прочих же действий да удержится. Об этом правиле воспоминает и настоящее правило и постановляет тоже самое, повелевая, чтобы тот, кто впадет в неправильный брак, например, соединится со своею родственницею, по неведению о родстве, пользовался одним седалищем и не пользовался никаким другим священническим правом; ибо довольно для него и того, что он удостаивается прощения ради неведения. А как будет, говорит, благословлять другого таковый, который скорее обязан заботится о своих грехах? Ибо благословение есть преподаяние духовной благодати и освящения; а у кого нет благодати, ни освящения, по причине падения, тот как будет иметь возможность преподать оное другому? Итак, он не должен благословлять ни всенародно, ни наедине, ни тела Господня не раздавать; но должен довольствоваться седалищем, каясь, да простится ему грех его. А неправильный брак должен быть уничтожен и оный муж более не должен входить к той жене. И в этом случае он и будет пользоваться честию седалища. А если незаконное сожитие не будет расторгнуто, то не будет иметь и седалища, но оба незаконно смешавшиеся друг с другом должны быть изгнаны и из церкви, и неправильный их брак должен быть расторгнут гражданскою властью.
Аристен: Пресвитер, если нечаянно впадет в неправильный брак, по извержении, да участвует в седалище и только, конечно расторгнув оскверняющий союз. Если какой пресвитер прежде рукоположения взял в жену, по незнанию, или вдову, или блудницу, или позорищную, или другую какую из запрещенных; то он должен престать от священства, но в седалище пресвитеров может участвовать. Должен быть расторгнут и этот неправильный брак, за который он лишается священнодействия.
Валсамон: Правила неокесарийского собора написаны ранее настоящего правила. По этому и настоящее правило упоминает о сих правилах, когда, следуя 9-му правилу сего собора, говорит, что тот, кто по неведению законным образом сочетался с лицем родственным ему и после того принял священство, не должен приносить жертвы, или совершать другое что-нибудь священническое; но удостаивается одного седалища, поелику согрешил не сознательно, а по неведению; притом и седалища должен быть удостоен тогда, когда оставит незаконное сожительство и покажет дела покаяния, которые побуждали бы поступить с ним несколько снисходительнее. Ибо если держится незаконного брака, то не будет для него пользы от неведения, но и неправильный брак будет расторгнут гражданскою властию, и он не удостоится ни чести, ни седалища. Это открывается из слов правила: «но, довольствуясь священнослужительским местом, да просит со слезами Господа»; и из слов: «а брак разрушится». И 9-е правило неокесарийского собора повелевает, чтобы ради других добродетелей изверженного он сохранял прочие преимущества. Ищи еще 27-е правило Василия Великого и 21-е настоящего собора. А когда брак по совершении его оказался неправильным по причине родства, то пребывающий в этом грехе, после того как уже узнал о сем, не только не удостоится седалища, но и должен быть наказан, как кровосмесник подобно мирянам. Ибо книга 60-я, титул 37-й, глава 41-я, статья 6-я (Василик) говорит: «неправильный брак не утверждается; и поэтому если будет расторгнут прежде обвинения, наказание оставляется». И статья 7-я: «при неправильном браке, заключенном по неведению, дает прощение природа, и возраст и исправление греха: и особенно, если еще никто не обвинил его».