За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Περὶ τοῦ πρεσβυτέρου, τοῦ κατ' ἄγνοιαν ἀθέσμῳ γάμῳ περιπαρέντος, ὥρισα ἅ ἐχρῆν· καθέδρας μὲν μετέχειν, τῶν δὲ λοιπῶν ἐνεργειῶν ἀπέχεσθαι, ἀρκετὸν γὰρ τῷ τοιούτῳ ἡ συγγνώμη. Εὐλογεῖν δὲ ἕτερον, τὸν τὰ οἰκεῖα τημελεῖν ὀφείλοντα τραύματα, ἀνακόλουθον. Εὐλογία γάρ, ἁγιασμοῦ μετάδοσίς ἐστιν, ὁ δὲ τοῦτο μὴ ἔχων, διὰ τὸ ἐκ τῆς ἀγνοίας παράπτωμα, πῶς ἑτέρῳ μεταδώσει; Μήτε τοίνυν δημοσίᾳ, μήτε ἰδίᾳ εὐλογείτω, μήτε τὸ σῶμα τοῦ Χριστοῦ κατανεμέτω ἑτέροις, μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω, ἀλλά, ἀρκούμενος τῇ προεδρίᾳ, προσκλαιέτω ἑτέροις καὶ τῷ Κυρίῳ, συγχωρηθῆναι αὐτὸ τὸ ἐκ τῆς ἀγνοίας ἁμάρτημα.
Ап. 19: Који је узео две сестре (једну после друге), или (узео) братаницу (или сестричину), не може бити клирик.
Трул. 3: Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Трул. 54: Пошто нас Божанствено Писмо јасно учи овако: „Не приступај никоме твоме сроднику по телу, да откријеш срамоту његову“ (3Мојс. 18, 6), Богоносни Василије је у својим канонима (канони 75–79 и 87) набројао неке забрањене бракове, а многе је прећутао, и на оба начина корист нам је донео. Јер избегавајући мноштво срамних назива, да речима не оскврни говор, општим именима је обухватио нечистоте којима нам је обухватно показао незаконите бракове. Но пошто се таквим ћутањем, и неразабирањем забране недозвољених бракова, сама природа смућивала, одлучисмо да ово јасније изложимо, одређујући да од сада: који ступи у општење брака са својом (прво)братаницом (или сестричином), или отац и син са мајком и ћерком, или отац и син са двема девојкама сестрама, или мати и кћер са два брата, или два брата са двема сестрама, – (сви ови) подлежу канону о седмогодишњем (кајању), очигледно пошто одступе од незаконитог саживљења.
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Зонара: Священнику, обязавшемуся по неведению неправильным браком, святый определил пользоваться только седалищем, а от прочих действий удерживаться; то есть сидеть вместе с пресвитерами и таким образом участвовать в принадлежащей им чести, а другого чего-нибудь священнического не совершать: ибо, говорит, довольно для него, если ему дается снисхождение ради его неведения; благословлять же другого таковому не следует; ибо благословение есть преподание освящения; но кто не имеет освящения по причине греха, учиненного хотя бы по неведению, тот каким образом преподаст оное другому. Ему не позволительно и благословлять ни всенародно, то есть в церкви, ни особо, например в дому, ни раздавать другим святые дары, ни совершать другое что либо священническое; но, довольствуясь честью священнослужительского места, пусть, говорит, плачется пред другими и пред Господом: пред Господом, как могущем отпускать грехи; пред другими, дабы и они молили за него Господа, да простится ему нарушение закона, учиненное неправильным браком. Но это в том случае, если он оставит такой брак. А под неправильным браком должно разуметь союз или с родственницею, или с монахинею, отрекшеюся от своего образа, если вступивший с нею в сожительство не знал об этом, и другия подобныя (сопряжения).
Аристен: Если кто прежде священства взял жену, не зная, что она вдова, или развратная, или позорищная, или иная из числа тех, супружество с которыми запрещено для посвященных лиц, и если, по вступлении его на степень священства, сделается известною неправильность его брака, то он должен пользоваться только честию и седалищем священников, а от служения устраняться совершенно; ибо для него достаточно того, что принято во внимание его неведение. А благословлять других тому, кто обязан заботиться о собственных язвах, не подобает: ибо благословение есть преподание освящения, а кто не имеет его вследствие падения по неведению, каким образом будет преподавать оное другим?
Валсамон: Запрещенные браки делятся на три разряда: на непристойный, иначе называемый противузаконным, например, если кто возмет в брак состоящую у него, или у отца его, под опекою или попечительскою властию; на осужденный, каков брак с монахинею, или другою посвященною Богу; и на кровосмесный, называемый также беззаконным; это – брак, заключенный с воспрещенным родственным лицем. Итак, когда один священник вступил по неведению в незаконный брак и поэтому был разведен и подвергся извержению, некто спросил святого, должен ли такой священник после извержения совершить что-либо священническое? Некоторые говорили, что так как священник пал по неведению, то он не должен подвергаться извержению; а если будет извержен, то ему должны быть запрещены только действия внутри алтаря, а от внешних действий его не следует устранять. Но святый говорит, что он должен подвергнуться извержению, и после извержения пользоваться только честию, то есть сидеть вместе с пресвитерами, а от прочих священнических действий воздерживаться, то есть не говорить молитвы всенародно – в церкви, ни особо – вне церкви, так же не касаться Таин и другим не преподавать их, не совершать ничего священнического, но довольствоваться только честию священнослужительского места, оставленного ему по вниманию к тому, что о согрешил неведением. А благословлять других таковому не должно; ибо благословение есть преподание освящения; но кто не имеет освящения, тот хотя бы извержен был и за (грех) неведения, каким образом преподаст оное другим? Снисхождение же дается ему не в том только отношении, что он садится вместе со священниками, но и в том, что не наказывается другим образом; ибо если бы он заведомо взял в жену посвященную Богу, или свою родственницу, то был бы наказан и иначе, именно понес бы имущественный и личный ущерб, чему он не подвергается по вниманию к его неведению. Прочти 16-й титул 28-й книги (Василик). Запретив таковому всякое священнодействие, святый говорит: да плачется пред другими и пред Господом; пред Господом, как могущем отпускать грехи; пред другими, дабы и они молились за него Господу, чтобы был прощен ему грех, учиненный незаконным браком. Но кто нибудь спросит: если запрещенные браки наказываются тремя (различными) способами, то будет ли извержен и тот, кто вступит в противузаконный брак, то есть с бывшею некогда под опекою его, или отца его? Решение. Поелику и такой брак, как противузаконный, расторгается, то после расторжения и он по необходимости должен подвергнуться извержению, как учинивший блуд; и если та, которая противузаконно соединилась с ним, прежде была под его опекою, то он не должен быть удостаиваем и седалища, потому что не может сослаться на свое неведение; если же под опекою его отца, тогда может быть, ему и поможет указание на неведение, так что он должен быть прощен и удостоен седалища по настоящему правилу. Прочти еще 27-ю главу 1-го титула настоящего собрания, 9-е правило Неокесарийского собора и что в нем написано, и 21-е и 26-е правило трулльского собора. А поелику в них представляется кажущееся противоречие, ибо одни из этих правил говорят, что изверженные изгоняются на место мирян, а другия, что они совершают только то, что совершается вне алтаря, третьи – что они пользуются только седалищем, то различи (случаи) и скажи, что иначе наказуются согрешающие в ведении, которые после обличения извергаются; иначе те, которые хотя согрешают в ведении, но добровольно оставляют зло, иначе – преткнувшиеся по неведению и исповедавшиеся, и иначе те, которые не знали о грехе, но не оставляют его, и потому осуждаются. Но имей в виду и различие между грехами и лицами, и скажи, что по епископскому рассуждению извергаемые иногда прощаются, а иногда не прощаются, и таким образом разрешается кажущееся в этих правилах противоречие.