Такође би угодно (одредити): да презвитери и ђакони и остали нижи клирици, у својим кривицама (= притужбама), ако приговарају на судове својих епископа, нека их саслушају суседни епископи, и, уз сагласност свога епископа, нека позвани од њих епископи реше спор међу њима. Зато, ако сматрају да и о овима (епископима) имају призива (= право апелације), нека не апелују на судове преко мора (= у Рим), него на Првенствујуће (епископе =митрополите) својих области, као што је то више пута одређено и за епископе. А који призивају (= апелују) на прекоморске судове, нека их нико у Африци не прими у општење (κοινωνίαν).
Ὁμοίως ἤρεσεν, ἵνα οἱ πρεσβύτεροι καὶ οἱ διάκονοι καὶ οἱ λοιποὶ κατώτεροι κληρικοί, ἐν αἷς ἔχουσιν αἰτίαις, ἐὰν τὰ δικαστήρια μέμφωνται τῶν ἰδίων ἐπισκόπων, οἱ γείτονες ἐπίσκοποι ἀκροάσωνται αὐτῶν καί, μετὰ συναινέσεως τοῦ ἰδίου ἐπισκόπου, τὰ μεταξὺ αὐτῶν διαθῶσιν οἱ προσκαλούμενοι παρ' αὐτῶν ἐπίσκοποι. Διό, εἰ καὶ περὶ αὐτῶν ἔκκλητον παρέχειν νομίσωσι, μὴ ἐκκαλέσωνται εἰς τὰ πέραν τῆς θαλάσσης δικαστήρια, ἀλλὰ πρὸς τοὺς πρωτεύοντας τῶν ἰδίων ἐπαρχιῶν, ὡς καὶ περὶ τῶν ἐπισκόπων πολλάκις ὥρισται. Οἱ δὲ πρὸς περαματικὰ δικαστήρια διεκκαλούμενοι, παρ᾽ οὐδενὸς ἐν τῇ Ἀφρικῇ δεχθῶσιν κοινωνίαν.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
Антиох. 4: Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
Картаг. 10: Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
Картаг. 11: Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер осуђен због свога владања, такав треба да (то) пријави суседним епископима, да они саслушају ствар, и да се преко њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него — не било тога! — надувен гордошћу, одвоји себе од општења (κοινωνίας) са својим епископом; и стварајући раскол још са некима, принесе Богу Светињу (= Евхаристију), такав нека се сматра анатема, и нека буде лишен свога места, пошто (претходно) размотре (епископи): да ли он можда нема оправдану тужба на епископа.
Картаг. 12: Феликс епископ рече: Предлажем, сходно одредбама старих Сабора: да, ако неки епископ — не било тога! — потпадне некој оптужби, а није могуће због велике нужде да се сакупе многи (епископи), па да не остаје (дуго) под оптужбом, нека буде саслушан од дванаест епископа, а презвитер од шест епископа и његовог, а ђакон од три.
Картаг. 14: Такође би угодно (одредити): да из Триполиса, због сиромаштва те области, један епископ долази ради местобљуститељства (= заступништва на Сабору), и да презвитер тамо буде саслуш(ав)ан од пет епископâ, а ђакон од три, као што је напред речено (канон 12), очигледно под председништвом свога епископа.
Картаг. 15: Такође би угодно (одредити): да било који од епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, или клирикâ, ако се против њега покрене кривична или грађанска ствар у Цркви, па занемари Црквени суд, и захте се оправдати (καθαρθῆναι = purgare = очиститисѧ) код световних судова, макар одлука била донета у његову корист, ипак ће изгубити своје место. И ово важи о кривичној ствари; а ако је ствар била грађанска, губи оно у чему је победио (= добио), ако хоће да своје место задржи. И ово још би угодно (одредити): да, ако је учињен призив (= пренос апелацијом) од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају већу власт, то неће нанети никакву штету онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су судили или из непријатељства, или пристрасно, или нечим подмићени. Ако су пак договором страна (у спору) биле изабране судије, макар им број био и мањи од одређенога, (тада) не може бити призива (= апелације). И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити (их) гледати, јер је то и свима хришћанима свагда проповедано: да се од тога уздржавају, и да не прилазе тамо где су богохулства.
Картаг. 20: Ако пак презвитери или ђакони буду оптужени, (онда) пошто се сабере законски број изабраних из околне области епископâ, које оптужени затраже, то јест у име (тужбе на) презвитера шест, и за ђакона три, те ће заједно са њима дотични епископ оптужених испитати кривице њихове, уз очување истог обрасца (τοῦ αὐτοῦ τύπου = eadem forma) о данима, и одгађањима, и испитивањима, и лицима између тужиоцâ и тужених. Кривице (= тужбе) пак осталих (= нижих) клирика нека сам месни епископ размотри и заврши.
Картаг. 23: Такође, епископи да не одлазе преко мора, него само одлуком свога Првопрестолнога (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) епископа у свакој области, то јест, осим ако изузетно не добију од Првенствујућега (епископа = митрополита), такозвани отпусни, потписани лист или препоруку.
Картаг. 105: Било ко, немајући општење у Африци, да потајно оде у Прекоморске земље (=Италију) ради општења, поднеће штету искључења из клира.
Картаг. 125: Такође би угодно (одредити): да презвитери, ђакони и остали нижи клирици, у својим стварима (= узроцима) ако нису задовољни одлуком својих епископа, саслушаће их суседни епископи, и ти епископи, које они изаберу са сагласношћу својих епископа, нека окончају њихова питања. Ако и од ових (надаље) зажеле апеловати (на виши суд), нека апелују само на Саборе Африке, или оним епископима (= митрополитима) који Првенствују над њиховим областима. А који захте апеловати (на суд) преко мора (= у Рим), нека га нико у Африци не прими у општење.