Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Светогрђе је низводити епископа на презвитерски степен. Него, ако због каквог оправданог узрока неки епископи морају бити уклоњени са епископске службе, у таквоме случају не могу они заузимати ни презвитерскога мјеста. Ако су пак без икакве кривице уклоњени били са достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. Анатолије, најпобожнији архијепископ Цариграда, рече: Они, за које се каже, да су од епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени били због каквих оправданих узрока, по закону не могу бити достојни ни части презвитера; али ако су низведени били на нижи чин без неког оправданог узрока, и у никаквој кривици нијесу били затечени, правично је, да опет добију достојанство и свештену службу епископску.
Ἐπίσκοπον εἰς πρεσβυτέρου βαθμὸν φέρειν, ἱεροσυλία ἐστίν. Εἰ δὲ αἰτία τις δικαία ἐκείνους ἀπὸ τῆς πράξεως τῆς ἐπισκοπῆς ἀποκινεῖ, οὐδὲ πρεσβυτέρου τόπον κατέχειν ὀφείλουσιν. Εἰ δὲ ἐκτός τινος ἐγκλήματος ἀπεκινήθησαν τοῦ ἀξιώματος, πρὸς τὴν τῆς ἐπισκοπῆς ἀξίαν ἐπαναστρέψουσιν. Ἀνατόλιος ὁ εὐλαβέστατος ἀρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, εἶπεν· Οὗτοι οἱ λεγόμενοι ἀπὸ τῆς ἐπισκοπικῆς ἀξίας εἰς τὴν τοῦ πρεσβυτέρου τάξιν κατεληλυθέναι, εἰ μὲν ὑπὸ εὐλόγων τινῶν αἰτιῶν καταδικάζονται, εἰκότως οὐδὲ τῆς πρεσβυτέρου ἐντὸς ἄξιοι τυγχάνουσιν εἶναι τιμῆς· εἰ δὲ δίχα τινὸς αἰτίας εὐλόγου εἰς τὸν ἥττονα κατεβιβάσθησαν βαθμόν, δίκαιοι τυγχάνουσιν, εἴ γε ἀνεύθυνοι φανεῖεν, τὴν τῆς ἐπισκοπῆς ἐπαναλαβεῖν ἀξίαν τε καὶ ἱερωσύνην.
Трул. 3: Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Вас. Вел. 70: Ђакон који се устима оскврнио, и исповедио да је (само) дотле сагрешио, биће задржан (ἐπισχεθήσεται = биће суздржан) од служења Литургије, али ће се удостојити Причешћа Светињама заједно са ђаконима; тако исто и презвитер. Ако се пак неко затече да је згрешио више од тога, било у којем да је степену, биће свргнут.
Зонара: Епископов не должно низводить на степень пресвитера. Ибо епископ или лишается архиерейства за какие нибудь вины, и в таком случае не может быть и священником, или без вины ему запрещается быть епископом, и в таком случае он не должен быть низведен в чин пресвитера; но как напрасно и без всякой справедливой причины лишенный своего достоинства, должен вновь занять свое место и быть опять епископом. Ибо низведение с епископства на степень пресвитера правило наименовало святотатством, потому что похищается священство у того, кто несправедливо лишен оного, и несправедливо лишающий священства того, кто имеет оное, не какую нибудь священную вещь похищает, но нечто большее и важнейшее. Ибо чрез призывание архиерейское храмы освящаются наитием Святого Духа, и священные вещи получают освящение и, конечно, освящающее гораздо важнее освящаемого.
Аристен: Низводящий епископа во пресвитера святотатец. Ибо он или виновен, и в таком случае и не священ; а низведенный без вины должен быть епископом. Низводить епископа на степень пресвитера есть решительное святотатство; ибо он или виновен и поэтому извергается из священства; или без всякой вины, и в таком случае не должен быть лишаем епископского достоинства.
Валсамон: В конце деяний Четвертого собора написано, что Фотием, епископом тирской митрополии, донесено было императору Маркиану, что епископ города Берита, воспользовавшись случаем, отторг от тирской церкви различные епископии, именно Вивл, Вотрий, Триполь, Орфосиаду, Арки и Антарад, и, низложивши епископов, поставленных им, Фотием, низвел их на степень пресвитера. Итак, отцы, собравшиеся в Халкидоне, рассмотрев по императорскому определению это дело, вместе с гражданскими сановниками, определили, сто справедливо возвратить тирской церкви отнятые, как сказано выше, епископии, и низложенным епископам иметь прежнюю честь. При сем местоблюстители римской церкви выразили мнение, что низводить епископа на степень пресвитера есть святотатство и прочее. А Анатолий, сановники и остальной собор последовали им. Прочти 1-е и 2-е правила анкирского собора, 9-е Неокесарийского, 3-е и 36-е Шестого собора, 27-е и 70-е святого Василия. Исключи при этом тех, которые вступили в брак после рукоположения; ибо эти, по лишении их права служить, совершают некоторые действия. Прочти еще 79-ю новеллу императора господина Льва философа, приведенную в толковании на 6-е правило Шестого собора, также конец вопросов, предложенных святому константинопольскому синоду и ответы на них во времена святейшего патриарха Кир-Николая.