Канон Картагенских (Отаца – канон 41) налаже „да се Светиње Жртвеника не свршавају него (само) од људи који нису ништа јели (= на ште срце), изузевши једино дан у години кад се Вечера Господња свршава“ (= Велики Четвртак увече). Можда су се таквим снисхођењем (τοιαύτη οἰκονομίᾳ) ти Божански Оци тада послужили због неких разлога корисних за Цркву у оним местима. Пошто нас, пак, ништа не принуђује да напустимо тачност (την ἀκρίβειαν), то, следећи Апостолским и Отачким предањима, одређујемо: „да не треба ни у четвртак (Велики) последње недеље Четрдесетнице разрешавати (пост), и тиме бешчастити целу Четрдесетницу“ (Лаодикијски 50).
Правило картагенских отаца налаже, да се света служба олтара нема свршавати, него од људи, који су на таште, изузевши један само дан у години, кад се вечера Господња свршава, и такву су уредбу ти свети оци тада поставили, може бити услијед неких разлога, корисних за цркву у оним мјестима. Али пошто нас ништа не побуђује да запустимо побожну строгост, то слиједећи апостолским и отачаским предањима, наређујемо, да се не смије ни у четвртак пошљедње недјеље четрдесетнице разријешавати пост, и тиме сва четрдесетница бешчастити.
Ὁ τῶν ἐν Καρθαγένῃ διαγορεύει κανών, ὥστε, ἅγια θυσιαστηρίου, εἰ μὴ ὑπὸ νηστικῶν ἀνθρώπων, μὴ ἐπιτελεῖσθαι, ἐξῃρημένης μιᾶς ἐτησίας ἡμέρας, ἐν ᾖ τὸ Κυριακὸν δεῖπνον ἐπιτελεῖται, ἴσως τηνικαῦτα, διά τινας κατὰ τοὺς τόπους προφάσεις τῇ ἐκκλησίᾳ λυσιτελεῖς, τῶν θείων ἐκείνων Πατέρων τοιαύτῃ χρησαμένων οἰκονομίᾳ. Μηδενὸς οὖν ἡμᾶς ἐνάγοντος καταλιπεῖν τὴν ἀκρίβειαν, ὁρίζομεν, ἀποστολικαῖς καὶ πατρικαῖς ἑπόμενοι παραδόσεσι, μὴ δεῖν ἐν Τεσσαρακοστῇ τῇ ὑστέρᾳ ἑβδομάδι τὴν πέμπτην λύει, καὶ ὅλην τὴν Τεσσαρακοστὴν ἀτιμάζειν.
Ап. 69: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости Свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду, или петак, нека буде свргнут, осим ако није био спречен телесном немоћи; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 89: Верни, који дане спасоноснога Страдања (Господњег) свршавају (= проводе) у посту и молитви и сакрушењу срца, треба да завршују пост око поноћи [Велике] Суботе, јер од Божанствених Јеванђелиста Матеј и Лука, први речима: „По вечеру суботном“ (Мт. 28, 1), а други речима: „Врло рано“ (Лк. 24, 1) — означују нам дубоку ноћ.
Лаод. 49: Да не треба у (Светој) Четрдесетници Хлеб (= Св. Евхаристију) приносити, осим само Суботом и Недељом.
Лаод. 50: Да не треба у четвртак последње недеље (Свете) Четрдесетнице разрешивати пост, и тиме сву Четрдесетницу ниподаштавати, него треба сву Четрдесетницу постити сухојеђењем.
Лаод. 51: Да не треба у (Свету) Четрдесетницу свршавати рођендане Мученика, него треба спомене Светих Мученика вршити у суботе и недеље.
Лаод. 52: Да у Четрдесетницу не треба чинити венчања или прослављати рођендане.
Картаг. 41: Да се Свете Тајне на Жртвенику не свршавају осим од људи који нису ништа јели (тј. наште срце), изузевши само један годишњи дан, у који се Вечера Господња свршава (= Велики Четвртак увече). Ако ли бива, кад неки, епископи или други, премину у предвечерње доба, па бива предложење, а они који ће то обавити већ су обедовали, нека се (тада) помен обави само молитвама (без Литургије).
Картаг. 47: Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
Дион. Алек. 1: Писао си ми, највернији и најразумнији сине мој, питајући: у који час треба завршити пост у дан Пасхе (=Васкрса). Јер, велиш, да неки од браће говоре да то треба учинити кад петлови запевају, а други да треба чинити у вечер. Јер, браћа у Риму, како кажу, чекају петла; а за оне овде, кажеш, да то чине раније. Тражиш пак да се постави тачно време и час сасвим одмерени, што је и тешко и непоуздано. Јер, да после времена Васкрсења Господа нашег треба започети Празник (Васкрса) и весеље, а дотле постом душе смиравати, то ће сви једнако признати. По ономе, пак, што си ми писао, показао си сасвим правилно (ὑγιῶς = здраво) и осећајући Божанске Јеванђелисте, да се код њих не показује ништа утврђено о часу у који је Господ васкрсао. Јер су Јеванђелисти различито написали о дошавшима у различита времена на Гроб, и рекоше да су сви нашли Господа да је већ васкрсао. „Пошто мину субота“, како рече Матеј (28, 1); и „рано јутром док још беше мрак“, како пише Јован (20, 1); „врло рано“, како Лука (рече) (24, 1); „врло рано, око изласка сунца“, како (рече) Марко (16, 2). Када је, пак, васкрсао, ни један јасно не исказа. Али, да они, који рано по суботи док свиташе први дан недеље, до рођаја сунца првога дана седмице, дођоше на Гроб, не нађоше Га да у њему лежи, то је сасвим признато. И ми не морамо овде држати ни да су несагласни, ни да су међусобно супротни (=противречни) Јеванђелисти, него, ако се и чини нека мала разлика у њиховом казивању о томе, то, будући сви сагласни да је у оној ноћи засијала Светлост света, Господ наш, само се разликују око часа (Васкрсења). Ми пак постарајмо се да благоразумно и верно спојимо што је (од њих) речено. Дакле, оно што је Матеј казао, овако стоји: „Пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, би велики земљотрес. Јер Анђео Господњи, сишавши с неба, приступи и одвали камен, и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одећа његова бела као снег. И од страха од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А Анђео одговарајући, рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса Распетога тражите. Није овде, јер устаде, као што је казао“ (Мт 28, 1-6). Оно што је речено „касно“ (ὀψέ = кад мину) неки ће помислити, по општој употреби речи, да означава вечер суботе; али који разборитије схватају, казаће да није то, него да је дубока ноћ била, јер „касно" (ὀψέ) означава спорост и дуго време. А да Јеванђелист говори о ноћи, а не о вечеру, додао је: „на освитку првог дана недеље“. И дођоше, као што остали кажу, још не носећи аромате, него да виде Гроб, и нађоше да је био земљотрес, и Анђела који сеђаше на камену, и чуше од њега: „Није овде, јер устаде!“ Тако исто и Јован говори: „У први дан недеље Марија Магдалина дође на гроб рано, док још беше мрак, и виде да је камен дигнут са гроба“ (Јн 20, 1). По њему, дакле, она је пошла „док још беше мрак“. Лука, опет, говори: „У суботу осташе на миру, по заповести. А у први дан недеље дођоше врло рано на гроб, носећи мирисе што припремише, али нађоше камен одваљен од гроба“ (Лк 23, 56; 24, 1. 2). Оно „врло рано“ означава можда рудећу јутарњу зору првога дана седмице, јер је већ прошла сва субота са ноћју после ње, и други дан почињао кад дођоше (мироносице) носећи са собом аромате и миро. Отуда је јасно да је (Господ) много пре васкрсао. Томе следи и Марко, говорећи: „Купише мирисе, да дошавши помажу Га. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, око изласка сунца“ (Мк 16, 1. 2). „Врло рано“, дакле, и овај каже, што је исто ономе (реченоме) „рано ујутро“, па додаје „око изласка сунца“. Јер полазак и пут њихов, значи да су започеле (жене) у први освитак, и врло рано; али на путу и око гроба задржале су се до изласка сунца, и тада им вели младић у белој хаљини: „Устао је, није овде“ (Мк 16, 6). [Канон 1] Пошто је ово тако, то одговарамо онима који потанко истражују у који час, или пола часа, или четврт часа треба започети радост због Васкрсења из мртвих Господа нашега. Оне који врло журе и још пре поноћи престају (постити), укоравамо као лење и несуздржане, као оне који за мало прекидају пут, као што каже мудар човек (Аристотел): „Није мало у животу и оно најмање“. Оне пак који одлажу и најдуже истрајавају и чекају до четврте страже, у коју је Спаситељ наш, ходајући по мору, јавио се пловећима (Мт 14, 25), као храбре и трудољубиве прихватамо. А оне који престају (између два времена), како кренуше или како могоше, не узнемиравамо много; пошто ни шест посних дана не проводе сви једнако и на исти начин, него једни све те дане до краја остају без јела, а неки (само) два, неки опет три, неки пак четири, а неки ни један. И оне који су се много трудили у продужавању дана без јела, па су ослабили и готово изнемогли, треба разумети због журења да једу. А ако неки, не као да су одлагали, него нису ни постили, или су и уживали (тј. јели) претходна четири дана, па кад су дошли до два последња, и само та два дана, тј. Петак и Суботу, провели без јела, сматрајући да нешто велико и сјајно чине ако остану (гладни) до јутра, не мислим да су они учинили подвиг једнак онима који су се више дана савлађивали. Ово, дакле, саветујући, написах (ти) како о томе мислим.
Тим. Алек. 16: Питање 16. Ако неко пости да се причести, па перући уста, или при купању, нехотично прогута мало воде, да ли треба да се причести? Одговор. Да, јер сатана, нашавши повод да га спречава од Причешћа, чешће ће то чинити.
Зонара: Отцы карфагенского собора постановили, чтобы совершающие таинства алтаря, то есть священнодействующие во весь остальной год, пред совершением пребывали в посте кроме великого четвертка; ибо в этот день совершается вечеря Господня. А отцы сего Шестого собора определили этим правилом, что прикасающиеся к таинствам и совершающие оные и в этот день должны пребывать в посте, говоря, что оные божественные отцы сделали тогда такое распоряжение, может быть, по каким-нибудь причинам полезным для церкви в тех местах; а ныне, когда не настоит никакой необходимости, не должно пренебрегать строгостью и апостольскими и отеческими преданиями, и разрешать пост в четверток на последней седмице четыредесятницы и тем всю четыредесятницу бесчествовать и делать бесполезною. Апостольскими же и отеческими преданиями эти божественные отцы назвали шестьдесят девятое правило святых Апостолов и пятьдесятое правило Лаодикийского собора; ибо первое тех, кто не постится в святую четыредесятницу пред Пасхою, кроме препятствия от немощи телесной, извергает, если они посвященные, а мирян отлучает; а Лаодикийское правило говорит, что в четверток последния седмицы четыредесятницы не подобает разрешати пост и всю четыредесятницу бесчествовати, но во всю должно поститься с сухоядением. Карфагенские отцы потому, говорят, постановили, чтобы священнодействие в великий четверток совершалось не не ядшими, что, как полагают, Господь в этот день прежде совершил с своими учениками законную Пасху, потом преподал свою таинственную, и что Апостолы в то время, как вкушали таинственную Пасху, не были не ядшими, как вкусившие законной Пасхи, прежде сея; итак, по сему образу и карфагенские отцы определили совершать таинства в великий четверток.
Аристен: Некоторые из отцев в день божественныя вечери совершали приношение после вечери. Итак сему собору было угодно, чтобы сего не было: чтобы в четыредесятницу в четверток последния седмицы не оставлять поста, и тем не бесчествовать всю четыредесятницу. Хотя карфагенский собор в сорок первом (48) правиле определил, чтобы святое таинство было совершаемо людьми не ядшими, кроме одного дня в году, в который совершается вечеря Господня; но настоящее правило, соблюдая строгость, не исключает и сего дня; а повелевает и в этот день, то есть в великий четверток, совершать бескровную жертву священникам также еще не ядшим, дабы нам нарушением одного дня не бесчествовать всей четыредесятницы.
Валсамон: Святые отцы, собравшиеся в Карфагене, зная, что Господь наш Исус Христос совершил свою таинственную Пасху и преподал бескровную жертву уже после того, как совершил со своими учениками законную Пасху и вкусил от нея, повелели, чтобы диаконы и священники, прикасающиеся святыне, были не ядшими в остальное время, но в великий четверток священнодействовали после вкушения пищи. А отцы Шестого собора определили, чтобы сего не было, говоря, что тогда может быть по некоторой благословной и полезной для тех церквей причине, благорассмотрительно определено быть сему так; а ныне, поелику нет никакой настоятельной необходимости, не должно преступать апостольских и отеческих преданий, - каковы суть 69-е праивло святых Апостолов, 50-е Лаодикийского собора и другяи.