Ако ко под изговором побожности, учи роба да презире свога господара, и да напушта службу, и не служи своме господару са пажњом и сваким поштовањем (1Тим.3,1–2; Тит. 2, 9–10), нека је анатема.
Који наговара роба, да под изговором побожности презире свога господара, да се уклања од службе и да није дужан добром вољом и са сваким поштовањем служити своме господару, нека је анатема.
Εἴ τις δοῦλος προφάσει θεοσεβείας διδάσκοι καταφρονεῖν δεσπότου καὶ ἀναχωρεῖν τῆς ὑπηρεσίας, καὶ μὴ μετ' εὐνοίας καὶ πάσης τιμῆς τῷ ἑαυτοῦ δεσπότῃ ἐξυπηρετεῖσθαι, ἀνάθεμα ἔστω.
Ап. 82: Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара (својих), на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (ср. 1Кор. 7, 21; Еф. 6, 5-8; Тит. 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен (свештенства), као што се и наш Онисим показао (Филим. 10-19), и господари дају приволу и ослободе га и из куће отпусте, нека буде (рукоположен).
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 85: Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
Картаг. 64: То јест да треба проглашавати у Цркви ослобођења робова; ако се види да то чине наши саслужитељи (συνιερεῖς = consacerdotes = саепископи) по Италији, и наше ће уверење јасно следити њиховом реду, кад буде јавно дата дозвола нашем посланом местобљуститељу (= заступнику) да може извршити све што је достојно вере, а (корисно) за Црквено стање (= поредак) и спасења душа; и ми ћемо то прихватити са похвалом пред Господом. Ако је све ово угодно вашој Светости, кажите, да вам покажем како је и мој предлог сигуран, и да, оно што је нашом општом сагласношћу одређено, ваша Искреност са задовољством прима. Сви епископи рекоше: Свима је угодно ово предложено, те треба извршити што је твоја Светост изложила.
Картаг. 82: Такође би угодно (одредити): да, односно ослобађања робова која бивају у Цркви, треба се обратити молбом цару.
Вас. Вел. 40: Која се (женска) противу воље господареве преда човеку, учинила је блуд; а ако се после тога узкористи допуштеним јој браком, тада је удата. Према томе, оно је блуд, а ово је брак, јер уговори (=склапања брака) између подвласних (другима лица) немају ништа сигурно.
Вас. Вел. 42: Бракови који бивају без (сагласности) власника (= родитеља или господара), блуд су. Зато, кад је жив отац или господар, нису без одговорности они који се саставе, док, ако господари одобре ту свезу, тада брак добија сигурност.
Зонара: Великий Павел в послании к Тимофею говорит: елицы суть под игом раби, своих господий всякия чести да сподобляют. Имущии же верных господий, да не нерадят о них, понеже братия суть: но паче да работают, зане верни суть, иже благодать восприемлющии (1 Тим. 6, 1. 2). И Титу опять заповедует, кого должно учить, и говорит: рабов – своим господем повиноватися, и во всем благоугодным быти и далее (Тит. 2, 9). Но Евстафий и его последователи учили всему наоборот, и рабов убеждали оставлять их господ и пренебрегать служением им, может быть ради подвижничества; сих собор, следуя апостольскому учению, предает за таковое учение анафеме.
Аристен: Тому, кто учит раба оставлять его господина, под предлогом благочестия, анафема.
Валсамон: Великий Павел в послании к Тимофею говорит: елицы суть под игом раби, своих господий всякия чести да сподобляют. Имущии же верных господий, да не нерадят о них, понеже братия суть: но паче да работают, зане верни суть, иже благодать восприемлющии (1 Тим. 6, 1. 2). И Титу опять заповедуя, кого должно учить, между прочим говорит и это: рабов – своим господем повиноватися, и во всем благоугодным быти, непрекословным, не крадущим, но веру всяку являющим благу (2, 9. 10). Тех, которые внушают рабам противное сему, может быть ради подвига, правило предает анафеме. А 66-я новелла императора господина Льва Философа повелевает торгующего рабами не подвергать уголовному наказанию по древнему закону, но он должен, вместе с возвращением раба, отдавать, в виде наказания, двойную цену украденного может быть рабом и всего принадлежащего господину; и при этом и ценность его. И правило так наказывает внушающих рабам, что они не должны подчиняться господам, хотя бы это делалось под предлогом благочестия. А новелла, изданная в месяце июле 9-го индикта 6534 года императором господином Константином Порфирородным при содействии и тогдашнего патриарха господина Алексия и синода, имеющая значение общего закона, как подписанная царем и синодом, и определяющая предавать анафеме тех, которые дерзают производить возмущение против царей, или насилие, и поэтому возмущающих подчиненных против владык их, определяет между прочим в конце буквально следующее: тем, которые отныне будут возбуждать заговоры, или возмущения – анафема; содействующим им и участвующим в восстании – анафема; советующим или поощряющим на таковые дела – анафема; помогающим им оружием – анафема; принимающим их на покаяние, когда они не раскаиваются в восстании и не оставляют его, - анафема.