Господину сину и највољенијем саслужитељу Руфинијану, Атанасије — да се радује у Господу! Ти пишеш оцу оно што пристоји сину љубљеноме, па кад си се писмом приближио, грлим те, највољенији ми од свих Руфинијане. И ја могох теби као сину писати, — и на почетку, и у средини, и на крају, али се уздржах, да се из писма не позна препорука и сведочанство. „Јер си ти, сходно писаноме (2Кор 3, 2), моја посланица, познавана и читана у срцу“. Тако, дакле, расположен, заиста, веруј, поздрављам те и подстичем да пишеш, јер ћеш ме, тако чинећи, не мало, већ много обрадовати. Пошто си ме, пак, добротољубиво и црквено (φιλοκάλως καὶ ἐκκλησιαστικῶς) - јер то опет приличи твојој побожности - запитао о онима који су по нужди повели се (у Аријеву јерес), али нису у зловерју (κακοπιστίᾳ) пропали, и захтео си да (ти) напишем шта је о њима одлучено на Саборима и свуда, знај, највољенији ми Господине, да је у почетку, кад је престало насиље (Аријанаца), држан Сабор (З62.г.) од епископа из извањских предела, а био је (Сабор) и код саслужитеља наших који живе у Јелади, а не мање и код оних у Шпанији и Галији. И би угодно (одредити), што овде (тако) и свугде: да онима који су пали и били вођи безбожности (Аријеве), ако се покају, треба опростити, али им не давати места у клиру. Онима пак који нису господарили у безбожности (Аријанској), него су се повели (за њима) по нужди и насиљу, изволи се: да им се даје опроштај, а и да имају места у клиру, нарочито пак што су поднели уверљиво оправдање. И то се изволи (одлучити) да буде некако снисходљиво (οἰκονομικῶς = по икономији), јер су потврдили да се нису преобратили у безбожност (Аријанску), него су, да не би били постављени неки нечастивци (=јеретици), те упропастили Цркве, рађе изабрали да пристану на насиље и поднесу терет, него да народе (Црквене) изгубе. И говорећи то изгледало нам је да говоре уверљиво (=веродостојно), јер су се изговарали (примером) Арона, брата Мојсијевог, како је пристао у пустињи на преступ народа, а имао (као разлог) за одбрану: да не би народ, повративши се у Египат, остао у идолопоклонству. Јер је изгледало разложно: да остајући у пустињи, могу престати од безбожности, а ако се врате у Египат, утврдили би и ојачали безбожност у себи. Ради тога је (овима) опроштено да буду у клиру, а заведенима, и који су насиље претрпели, даје се опроштај. Ово саопштавам и твојој Побожности, уздајући се да ће и твоја Богобојазност примити ове одлуке, и неће осудити примирје (ἐκεχειρίας = снисходљивост) оних који су се тако (на Сабор) састали. А изволи да се прочита ово и свештенству и подручном ти народу, да и они, знајући ово, не осуђују те што се тако односиш према таквима. Јер би било неприкладно да (им) ја пишем, кад може твоја Побожност да им пренесе наше расположење према њима и да допуни све што недостаје. Хвала Господу (Христу) Који те је испунио сваком речју (λόγῳ = смислом) и сваким знањем! Који се кају нека јавно анатемишу по имену зло веровање (κακοπιστίαν = зловерје) Евдоксија и Евзоија — јер они, даље хулећи Њега (=Христа) да је створење, уписаше се у предводнике Аријанске јереси — и нека исповеде веру исповеђену од Отаца у Никеји; и нека ниједан Сабор не претпостављај у овоме Сабору (=Никејском). Поздрави братство крај тебе, а тебе поздравља ово које је с Нама у Господу.
Σὺ μὲν τὰ υἱῷ ἀγαπημένῳ πρέποντα πρὸς Πατέρα γράφεις, ἐγγίσαντα γοῦν σε διὰ τοῦ γράμματος περιεπτυξάμην, πάντων ἐμοὶ ποθεινότατε Ρουφινιανέ. Κἀγὼ δὲ ὡς υἱῷ δυνάμενος γράφειν ἔν τε προοιμίοις καὶ μέσοις καὶ τελευταίοις ἐπέσχον, ἵνα μὴ ἐκ γραμμάτων ἡ σύστασις καὶ ἡ μαρτυρία γνωρίζηται. Σὺ γὰρ ἐμοὶ ἐπιστολή, κατὰ τὸ γεγραμμένον, ἐπιγινωσκομένη καὶ ἀναγινωσκομένη ἐν καρδίᾳ. Οὕτω τοίνυν πίστευε διακείμενος, ναὶ πίστευε, προσαγορεύω σε, καὶ προτρέπω γράφειν· οὐ γὰρ ὀλίγως, ἀλλὰ μεγάλως εὐφραίνεις τοῦτο ποιῶν. ἐπειδὴ δὲ φιλοκάλως καὶ ἐκκλησιαστικῶς, τοῦτο γὰρ πάλιν πρέπει τῇ σῇ εὐλαβείᾳ, ἠρώτησας περὶ τῶν δι' ἀνάγκην ὑποσυρέντων μέν, μὴ φθαρέντων δὲ ἐν τῇ κακοπιστίᾳ, καὶ ἠθέλησας γράψαι με τὰ δόξαντα περὶ αὐτῶν ἐν ταῖς συνόδοις καὶ πανταχοῦ, γίνωσκε, κύριέ μου ποθεινότατε, ὅτι ἐν ἀρχῇ μὲν παυσαμένης τῆς γενομένης βίας, γέγονε σύνοδος παρόντων ἀπὸ τῶν ἔξω μερῶν ἐπισκόπων, γέγονε δὲ καὶ παρὰ τοῖς τὴν Ἑλλάδα κατοικοῦσι συλλειτουργοῖς, οὐδὲν δὲ ἦττον καὶ τοῖς ἐν Ἰσπανίᾳ καὶ Γαλλίᾳ. Καὶ ἤρεσεν, ὅπερ ὧδε καὶ πανταχοῦ, ὥστε τοῖς μὲν καταπεπτωκόσι καὶ προϊσταμένοις τῆς ἀσεβείας, συγγινώσκειν μὲν μετανοοῦσι, μὴ διδόναι δὲ αὐτοῖς τόπον κλήρου, τοῖς δὲ μὴ αὐθεντοῦσι μὲν τῆς ἀσεβείας, παρασυρεῖσι δὲ δι,' ἀνάγκην καὶ βίαν, ἔδοξε δίδοσθαι μὲν συγγνώμην, ἔχειν δὲ καὶ τὸν τόπον τοῦ κλήρου, μάλιστα ὅτι ἀπολογίαν πιθανὴν ἐπορίσαντο. Καὶ ἔδοξε τοῦτό πως οἰκονομικῶς γεγενῆσθαι, διεβεβαιώσαντο γὰρ μὴ μεταβεβλῆσθαι εἰς ἀσέβειαν. Ἵνα δὲ μή, κατασταθέντες τινὲς ἀσεβέστατοι, διαφθείρωσι τὰς ἐκκλησίας, εἵλοντο μᾶλλον συνδραμεῖν τῆ βίᾳ καὶ βαστάσαι τὸ βάρος ἢ λαοὺς ἀπολέσθαι. Τοῦτο δὲ λέγοντες ἔδοξαν καὶ ἡμῖν πιθανῶς λέγειν, διὰ τὸ καὶ προφασίζεσθαι αὐτοὺς τὸν Ἀαρών, τὸν Μωσέως ἀδελφόν, ἐν τῇ ἐρήμῳ συνδραμεῖν μὲν τῇ τοῦ λαοῦ παραβάσει, ἀπολογίαν δὲ ἐσχηκέναι, ἵνα μὴ ὁ λαός, ὑποστρέψας εἰς Αἴγυπτον, ἐπιμείνῃ τῇ εἰδωλολατρίᾳ. Καὶ γὰρ ἦν φαινόμενον εὔλογον ὅτι, μένοντες μὲν ἐν τῇ ἐρήμῳ, δύνανται παύσασθαι τῆς ἀσεβείας, εἰσελθόντες δὲ εἰς Αἴγυπτον, ἐπετρίβοντο καὶ ηὔξανον ἐν αὐτοῖς τὴν ἀσέβειαν. Τούτου τοίνυν ἕνεκα συγγνωστὸν τὸ πρὸς τὸν κλῆρον γέγονε, τοῖς δὲ ἀπατηθεῖσι καὶ βίαν παθοῦσι συγγώμη δίδοται. Ταῦτα καὶ τῇ σῇ εὐλαβείᾳ δηλῶ, θαρρῶν ὅτι καὶ τὰ δόξαντα ὑποδέξεταί σου ἡ θεοσέβεια καὶ οὐ καταγνώσεται ἐκεχειρίαν τῶν συνελθόντων οὕτω. Καταξίωσον δὲ ταῦτα ἀναγνῶναι τῷ ἱερατείῳ καὶ τῷ λαῷ τῷ ὑπὸ σέ, ἵνα καὶ αὐτοὶ γινώσκοντες μὴ μέμφωνται οὕτω σε διακείμενον περὶ τοὺς τοιούτους. Ἀπρεπὲς γὰρ ἦν ἐμὲ γράφειν, δυναμένης τῆς σῆς εὐλαβείας καὶ τὴν ἡμῶν περὶ αὐτοὺς διάθεσιν ἀπαγγεῖλαι καὶ πάντα τὰ λείποντα ἀποπληρῶσαι. Χάρις τῷ Κυρίῳ τῷ πληρώσαντί σε ἐν παντὶ λόγῳ καὶ πάσῃ γνώσει. Οἱ μὲν οὖν μετανοοῦντες φανερῶς ἀναθεματιζέτωσαν, ὀνομάζοντες Εὐδοξίου καὶ Εὐζωΐου τὴν κακοπιστίαν. Αὐτοὶ γὰρ λοιπόν, βλασφημοῦντες αὐτὸν κτίσημα, ἀπεγράψαντο τῆς Ἀρειανῆς αἱρέσεως προστάται, ὁμολογείτωσαν δὲ τὴν ἐν Νικαίᾳ παρὰ τῶν Πατέρων ὁμολογηθεῖσαν πίστιν, καὶ μηδεμίαν ἄλλην σύνοδον προκρίνειν ταύτης τῆς συνόδου. Πρόσειπε τὴν παρὰ σοὶ ἀδελφότητα, ἣ σὺν ἡμῖν ἐν Κυρίῳ προσαγορεύει σε.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Анк. 8: Који су са принудом два и три пута принели жртву (идолима), такви нека четири године припадају (с покајницима), а две године нека су у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, и седме године нека се савршено приме (за Причешће).
Петр. Алек. 10: Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Петр. Алек. 14: А ако су неки претрпели много насиље и принуду, и куке су им у уста стављали, и окове, па ипак храбро издржаше расположењем вере, и истрајаше да им жегу и руке присиљаване да се дотакну скверне жртве, као што су ми за оне у Либији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи (συλλειτουργοί) - такви, уз још посведочење њима и друге браће, могу бити у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), будући увршћени међу Исповеднике, као (што су увршћени) и они који су умртвљени многим мучењима, те више нису могли говорити или кретати се, да би се одупрли узалудним мучитељима; јер нису пристајали на њихову гадост, као што сам опет чуо од саслужитеља (συλλειτουργῶν). А уврстиће се међу Исповеднике и сваки који живи (πολιτεύεται = влада се) као Тимотеј, покоравајући се и он говорећем: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима“ (1Тим 6, 11-12).
Теоф. Алек. 2: Са онима који су општили са Аријанцима и до сада држе Цркве (= Храмове), нека се поступи како је обичај. Тако, дакле, да се (на место њих) поставе други (клирици), који су засведочени у Православљу, а они нека се окупљају (у Црквама). Кад се то тако уреди (οὕτως οἰκονομουμένων = тако изекономише), као што су и у другим градовима учинили православни епископи у Тиваиди, (тада) они који су постављени од (локалног) епископа Аполона и који су општили са Аријанцима који имају Цркве (= Храмове), нека се подвргну епитимији, ако су то (општење) учинили по својој вољи. Ако ли су (у томе) били послушни своме епископу, нека се окупљају (у Црквама), пошто нису знали шта је разумно. Па ако их сав народ (οἱ λαοί) са осталима одбацује, нека се хиротонишу (и поставе) други, а ако се (народ) држи њих заједно са онима с којима су општили, (тада) нека и они примене онај обичај коме следе сви православни епископи у Тиваиди.
Зонара: Этот вопрос не о тех, которые принесли жертву идолам и пали, но о тех, которые вступили в общение с еретиками, именно с арианами. Ибо приверженцы ариевой ереси, овладев перешедшими на их сторону императорами Констанцием и Валентом и, вследствие того, получив великую силу, принудили многих присоединиться к их вере. Когда же эти последние стали потом раскаиваться и приходить к православной церкви, Руфиниан (он был епископ) спросил, как должно принимать таковых? На этот вопрос великий Афанасий отвечал, что на бывших по сему делу многих соборах, именно – поместных, решено было, что тем, которые пали и вступили в общение с еретиками и исповедали, что они мыслят одно и тоже с еретиками, и при том были еще предстоятелями нечестия, то есть подвизались и поборали по нем, и старались убеждать (других), что учение их не погрешительно, в случае их раскаяния и обращения в православную церковь, должно давать покаяние и прощение, не предоставляя, однакоже, им места в клире. И хотя бы они были епископами или клириками, (по обращении) уже не могут быть принимаемы на места посвященных, но должны оставаться как миряне. А тем, которые не были самовластными делателями нечестия, то есть которые вступили в общение с еретиками не самовластно, не по добровольному убеждению, но были увлечены нуждою и насилием, то есть по неволе приложились к нечестию и отвлекались от благочестия (ибо как увлекаемый сильным напором воды несется не по собственному произволу, но стремится невольно, так и они были увлечены и приклонились потому, что были побеждены насилием еретиков), постановлено давать прощение, если раскаиваются, и предоставлять им места и в клире. И не потому только оказывается им снисхождение, говорит (святый отец), что они уступили насилию, но и потому, что они предоставляют убедительное оправдание, по которому уступка их еретикам совершилась, по-видимому, благоусмотрительно. Ибо они утверждали, то есть твердо удостоверяли, что не совратились в нечестие, то есть не приняли учения еретиков, но держатся правой веры; а только вступили в общение с еретиками, дабы по изгнании их из церквей не были введены вместо них другие нечестивцы и не расстроили церквей, то есть православных людей. И по этому они предпочли лучше уступить насилию и понести тяжесть епитимии за то, что по видимому преклонились, чем – погубить людей. Итак, по моему мнению, говорит (святый отец), они говорят это убедительно, пользуясь притом примером Аарона, который в то время как Моисей замедлил на горе и народ еврейский требовал богов, уступил преступному требованию народа и дозволил им слить тельца; а сделал это с тою целию, чтобы народ, возвратясь в Египет, не остался в египетском идолослужении, между тем как, находясь в пустыне, они могут отстать от нечестия, а, прибыв в Египет, впали бы в большее нечестие, последуя обычаям египтян. По этим причинам, говорит святый отец, обращающиеся от еретиков принимаются и в клир, а прельщенным и насилие потерпевшим дается прощение. Все это относится к мирянам, которые были обольщены еретиками, ил подверглись насилию и приложились к их мнениям, и которым, говорит, если они раскаиваются и обращаются в церковь, дается прощение, и они принимаются и устрояются по правилам святых отцев. А это, говорит, я написал, уповая, что постановленное нами примешь и ты и не осудишь снисхождения согласившихся тако. Смысл же этого таков: ты не осудишь нас за то, что мы собрались с такою целию, то есть чтобы рассудить о вступивших в общение с еретиками, и не скажешь, что мы собрались напрасно, без дела и бесцельно, так как, может быть, ничего дельного не постановили; затем присовокупляет, что должны делать кающиеся, именно: пусть явно, то есть публично в церкви, предают анафеме то и то, и исповедуют определенную в Никее вере и прочее.
Валсамон: О вкусивших идоложертвенной пищи и принесших жертвы идолам пространнее рассуждают гангрский собор и правила святого Петра, александрийского архиепископа и мученика. А настоящее послание святого Афанасия говорит о тех, которые вступили в общение с еретиками, и возвращаются в церковь. Именно в послании к вопросившему его Руфиниану святый говорит, что падшие и вступившие в общение с еретиками и бывшие председателями и защитниками нечестия, хотя принимаются в число кающихся, но, будучи клириками, или другим образом посвященными, не удостаиваются священства. А те, которые не властвовали над нечестием, то есть которые не самовластно и не по добровольному убеждению вступили в общение с еретиками, но были насильно привлечены из благочестия в нечестие, если они клирики, удостаиваются прощения и не отчуждаются от клира, - потому в особенности, что утверждают, что они не совращались в нечестие, то есть не принимали учения еретиков, но вступили с ними в общение на том уважительном основании, дабы по изгнании их из церквей не были введены вместо них другие нечестивые и не растлили православных. Итак, по моему мнению, говорит (святый отец), они говорят это убедительно, пользуясь притом примером Аарона, который, когда Моисей замедлил на горе и народ еврейский требовал богов, уступил их преступному требованию и позволил им слить тельца; а сделал это с тою целию, чтобы народ, возвратясь в Египет, не остался в египетском идолослужении. Между тем как, находясь в пустыне, они могут оставить нечестие; а, прибыв в Египет впали бы в большее нечестие, последуя обычаям египтян. И это говорит о посвященных. А мирянам, прельщенным и потерпевшим насилие, дается прощение, и они принимаются и устрояются епископами на основании правил, при чем обязаны предавать проклятию учение еретиков явно, то есть в церкви и исповедовать никейскую православную веру. Заметь из настоящего послания, что иначе наказываются те, которые по насилию только вступили в общение с еретиками, иначе – вступившие в единомыслие с ними и защищавшие нечестие; иначе – самовольно уклонившиеся в нечестие, иначе – вступившие в общение с нечестивыми и идоложертвовавшие, иначе – те, которые по насилию ели идоложертвенное и иначе – потерпевшие насилие и в самом ядении. Вообще такие дела требуют тщательного исследования, и врачуются не легко.