Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Пошто је благочастиви и христољубиви дар наш ословио овај свети и васељенски сабор у погледу тога, да они који су убројени у клиру и другима божанствене дарове дијеле, буду чисти и непорочни служитељи и достојни мислене жртве великога Бога, Који је жртва и Архијереј, и да буду чисти од скврне, која је уз неких од њих прионула од незаконитих бракова; обзиром на то, што су подвласни пресветој цркви римској предлагали, да се има обдржавати сва строгост правила, а подвласни пријестолу овог Богом чуваног и царскога града правило човјекољубља и свисхођења, – отачаски и богољубно сложивши и једно и друго, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост оштром, навластито пак, кад је због незнања прекршај захватио доста велико мноштво људи, заједнички установљујемо за оне, који cу се два пута женили били, пак су под теретом гријеха све до петнаестог дана прошлога мјесеца јануара, минулог четвртога индикта, шест хиљада сто деведесет девете године остали, и не ће да од истога к себи дођу, да имају подлећи каноничкоме свргнућу. Они пак, који су пали у заблуду другобрачија, али који прије ове наше наредбе познаше већ што је корисно, те зло од себе отклонише, и неумјесно и незаконито здружење далеко од себе одбацише, исто и они, којима су жене од другога брака већ умрле, пак помислише на обраћење настојећи да у уздржности напредују и са свијем оставише пређашња своја безакоња, – било да су то презвитери, или ђакони, – за такове установљује се, да имају престати од сваке свештеничке службе, или дјеловања, и да подлегну епитимији за неко установљено вријеме, али да ипак уживају част свештеничког сједишта и стојања, задовољавајући се што могу пред другима сједити и просећи од Господа плачем, да им се опрости гријех незнања; јер би неумјесно било, да благосиља другога онај, који има своје ране још да лијечи. Који су пак једну жену имали, и та коју су узели били, била је удовица, исто тако и они, који су послије рукоположења, склопили први брак, на име презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко кратко вријеме обустави свештенослужење и пошто издрже епитимију, такови изнова нека се успоставе на своје јерархијске степене, али никако нека се не промичу на други виши степен, при чему ће, наравно, они морати претходно да развргну незакониту свезу. Али све ово ми установљујемо у погледу оних свештених лица, која су до петнаестог дана, као што је казано, јануара мјесеца, четвртога индикта, затечена у горепоменутим пријеступима, наређујући за у напријед и понављајући правило, које гласи: „Онај, која се послије крштења два пута женио, или је суложницу имао, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити у опће у именику свештеничком“; а исто тако и „онај, који је узео удовицу, или пуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити у опће у именику свештеничком“.
Ἐπειδὴ δὲ ὁ εὐσεβὴς καὶ φιλόχριστος ἡμῶν βασιλεὺς τῇ ἁγίᾳ ταύτῃ καὶ οἰκουμενικῇ προσεφώνησε συνόδῳ, ὥστε τοὺς ἐν κλήρῳ καταλεγομένους, καὶ ἄλλοις τὰ θεῖα διαπορθμεύοντας, καθαροὺς ἀποφῆναι καὶ λειτουργοὺς ἀμώμους, καὶ τῆς νοερᾶς τοῦ μεγάλου Θεοῦ, καὶ θύματος, καὶ ἀρχιερέως, θυσίας ἀξίους, ἀνακαθᾶραί τε τὰ ἐξ ἀθέσμων γάμων τούτοις ἐπιτριβέντα μύση· πρὸς τοῦτο δὲ τῶν μὲν τῆς Ῥωμαίων ἁγιωτάτης ἐκκλησίας τὸν τῆς ἀκριβείας τηρηθῆναι κανόνα προτιθεμένων, τῶν δὲ ὑπὸ τῶν τῆς θεοφυλάκτου ταύτης καὶ βασιλίδος πόλεως θρόνον, τὸν τῆς φιλανθρωπίας καὶ συμπαθείας, εἰς ἓν ἀμφότερα μίξαντες πατρικῶς ὁμοῦ καὶ θεοφιλῶς, ὡς μήτε τὸ πρᾷον ἔκλυτον, μήτε στύφον τὸ αὐστηρὸν καταλείψοιμεν, καὶ μάλιστα τοῦ ἐξ ἀγνοίας πτώματος εἰς οὐκ ὀλίγων ἀνδρῶν πλῆθος διήκοντος· συνορῶμεν ὥστε τοὺς μὲν δυσί γάμοις περιπαρέντας, καὶ μέχρι τῆς πεντεκαιδεκάτης τοῦ διελθόντος Ἰανουαρίου μηνός, τῆς παρελθούσης τετάρτης Ἰνδικτιῶνος, ἔτους ἐξακισχιλιοστοῦ ἐκατοστοῦ ἐννάτου, δουλωθέντας τῇ ἁμαρτίᾳ, καὶ μὴ ἐκνῆψαι ταύτης προελομένους, καθαιρέσει κανονικῇ ὑποβαλεῖν. Τοὺς δὲ τῷ τοιούτῳ μὲν τῆς διγαμίας πάθει περιπεσόντας, πρὸ δὲ τῆς ἡμῶν ἐπιγνώσεως τὸ συμφέρον ἐπεγνωκότας, καὶ τὸ κακὸν ἐξ ἑαυτῶν περικόψαντας, καὶ πόῤῥω τὴν ξένην ταύτην καὶ νόθον συμπλοκὴν ἐκδιώξαντας, ἢ καὶ ὧν αἱ κατὰ δεύτερον γάμον γυναῖκες ἤδη τετελευτήκασιν, ἢ καὶ αὐτοὶ πρὸς ἐπιστροφὴν εἶδον, μεταμαθόντες τὴν σωφροσύνην, καὶ τῶν πρῴην αὐτοῖς παρανομηθέντων ταχέως ἐπιλαθόμενοι, εἴτε πρεσβύτεροι, εἴτε διάκονοι ὄντες τυγχάνοιεν· τούτους ἔδοξε πεπαῦσθαι μὲν πάσης ἱερατικῆς λειτουργίας, ἤτοι ἐνεργείας, ἤδη ἐπὶ ῥητόν τινα χρόνον ἐπιτιμηθέντας· τῆς δὲ τιμῆς τῆς κατὰ τὴν καθέδραν καὶ στάσιν μετέχειν, ἀρκουμένους τῇ προεδρίᾳ καὶ προσκλαίοντας τῷ Κυρίῳ συγχωρηθῆναι αὐτοῖς τὸ ἐκ τῆς ἀγνοίας ἀνόμημα· εὐλογεῖν γὰρ ἕτερον τὸν τὰ οἰκεῖα τημελεῖν ὀφείλοντα τραύματα, ἀνακόλουθον. Τοὺς δὲ γαμετῇ μὲν μιᾷ συναφθέντας, εἰ χήρα ἡ προσληφθεῖσα ἐτύγχανεν, ὠσαύτως δὲ καὶ τοὺς μετὰ τὴν χειροτονίαν γάμῳ ἑνὶ παρανόμως προσομιλήσαντας, τουτέστι πρεσβυτέρους, καὶ διακόνους, καὶ ὑποδιακόνους, ἤδη ἐπὶ βραχύν τινα χρόνον εἰρχθέντας τῆς ἱερᾶς λειτουργίας, καὶ ἐπιτιμηθέντας, αὖθις αὐτοὺς τοῖς οἰκείοις ἀποκαταστῆναι βαθμοῖς, μηδαμῶς ἐν ἑτέρῳ μείζονι προκόπτοντας βαθμῷ, προδήλως διαλυθέντος αὐτοῖς τοῦ ἀθέσμου συνοικεσίου. Ταῦτα δέ, ἐπὶ τοῖς καταληφθεῖσι μέχρι τῆς πεντεκαιδεκάτης, ὡς εἴρηται, τοῦ Ἰανουαρίου μηνός, τῆς τετάρτης Ἰνδικτιῶνος, ἐν τοῖς προδηλωθείσι πταίσμασι καὶ μόνον ἱερατικοῖς ἐτυπώσαμεν, ὁρίζοντες ἀπὸ τοῦ παρόντος, καὶ ἀνανεούμενοι τὸν κανόνα τὸν διαγορεύοντα, τὸν δυσὶ γάμοις συμπλακέντα μετὰ τὸ βάπτισμα, ἢ παλλακὴν κτησάμενον, μὴ δύνασθαι εἶναι ἐπίσκοπον, ἢ πρεσβύτερον, ἢ διάκονον ἢ ὅλως τοῦ καταλόγου τοῦ ἱερατικοῦ· ὡσαύτως καὶ τὸν χήραν λαβόντα, ἢ ἐκβεβλημένην, ἢ ἑταίραν, ἢ οἰκέτιν, ἢ τῶν ἐπί τῆς σκηνῆς, μὴ δύνασθαι εἶναι ἐπίσκοπον, ἢ πρεσβύτερον, ἢ ὅλως τοῦ καταλόγου τοῦ ἱερατικοῦ.
Ап. 17: Који је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, нити уопште у свештеничком каталогу (= у клиру).
Ап. 18: Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу (ἐταίραν), или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу.
Ап. 19: Који је узео две сестре (једну после друге), или (узео) братаницу (или сестричину), не може бити клирик.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Вас. Вел. 12: Другобрачне је канон (= Апостолски 17) сасвим искључио из службе (свештеничке).
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Зонара: То, о чем говорится в этом третьем правиле, утратило силу, как временное и определенное по снисхождению для тогдашнего времени, но не долженствовавшее сохранять силу и на последующее время. А для будущего времени постановлено соблюдать правила святых Апостолов семнадцатое и осмнадцатое, которые, как подвергавшиеся нарушению, собор возобновил. Оба сии правила изъяснены и, ищет объяснения их, тот найдет его в правилах святых Апостолов.
Аристен: Священники двубрачные и не раскаивающиеся в сем извергаются; а оставившие это зло должны престать на определенное время от служения; ибо уязвленный не благословляет. И вступившие в незаконный брак и те, которые обязались супружеством по рукоположении, могут занять свои степени по истечении указанного времени, оставаясь без дальнейшего производства, то есть, и по оставлении супружества. А если вступят в возбраненный брак после сего определения, должны оставаться изверженными. Отцы сего собора изложили настоящее правило, исправляя и существующее зло и предотвращая будущее, и определяют, что все те священники и диаконы, которые прежде сего собора их взяли вторую супругу и даже до времени прибытия их на собор остались нераскаянными, и не расторгли своих беззаконных браков, должны быть подвергнуты каноническому извержению, и ниспасть в разряд мирян. А те, которые, прежде собрания отцев собора раскаявшись, познали полезное, и отвергли это несвойственное и незаконное совокупление, должны престать от священства, и пребывать на определенное время под епитимиею; но могут пользоваться только честию седалища и стояния и довольствоваться председанием, плача пред Господом, да простит им грех неведения; ибо несообразно благословлять другого тому, кто сам оказался уязвленным. Но и те пресвитеры, диаконы и иподиаконы, которые до рукоположения сочетались браком, хотя бы и с одною женою, но со вдовою, равным образом и те, которые вступили в один брак после рукоположения, не должны быть лишены священства совершенно, но должны подвергнуться на определенное время епитимии и запрещению священнослужения, и опять должны быть восстановлены в собственных степенях, очевидно с расторжением незаконного сожительства, и ни в каком случае не поступая на другую высшую степень, но оставаясь в том чине, в каком были. Таким образом поступать отцы по человеколюбию и состраданию постановили в случаях бывших, как сказано, прежде собрания их; а с этого времени, после сего определения и правила, не допускают быть ничему такому; но определяют, что кто по святом крещении двумя браками обязан был, или наложницу имел, или взял в супружество вдову, или другим отверженную, или блудницу, или рабыню, или позорищную, тот не может быти епископ, или пресвитер, или диакон, или иподиакон, по семнадцатому и осмнадцатому Апостольским правилам.
Валсамон: Настоящее правило дает определение о некоторых прежде изъясненных предметах, и потому не написано ничего в изъяснение его. А в конце его постановлено соблюдать и на будущее время правила святых Апостолов 17-е и 18-е, которые отцы возобновили конечно потому, что они были нарушаемы. Итак, ищи толкования их там; а в особенности, что написано на 12-е правило анкирского собора.