За отмичаре (девојке) немамо стари канон, него изнесосмо своје мишљење: да три године буду ван општења молитава, и ови и саучесници њихови (у отмици). А ако је то (=отмица) без насиља, онда је без одговорности (=казни), ако није било оскврњења (девојке), нити је (одвођење) сматрано крађом. Удовица пак самовласна је и у вољи јој је да последује (отмичару); тако да не требамо бринути о спољашњим формама.
Περὶ τῶν ἁρπαζόντων, κανόνα μὲν παλαιὸν οὐκ ἔχομεν, ἰδίαν δὲ γνώμην ἐποιησάμεθα, τρία ἔτη καὶ αὐτοὺς καὶ τοὺς συναρπάζοντας αὐτοῖς ἔξω τῶν εὐχῶν γίνεσθαι. Τὸ δὲ μὴ βιαίως γινόμενον, ἀνεύθυνόν ἐστιν, ὅταν μὴ φθορὰ ᾖ, μηδὲ κλοπὴ ἡγουμένη τοῦ πράγματος· αὐτεξουσία δὲ ἡ χήρα καὶ ἐπ' αὐτῇ τὸ ἀκολουθῆσαι· ὥστε τῶν σχημάτων ἡμῖν οὐ φροντιστέον.
Ап. 67: Ако ко насилује незаручену девојку, нека буде одлучен; није му допуштено да узме другу (за супругу), него да држи ону коју је (тако) изабрао, макар да је и сиромашна.
IV Вас. 27: За отмичаре жена, под изговором супружанства, или судеонике (у томе), или оне сагласне са отмичарима, Свети Сабор одреди: ако су клирици, да буду збачени са свога степена; а ако су лаици, да буду анатемисани.
Трул. 92: За отмичаре женâ, под изговором супружанства, или судеонике (у томе), или сагласне са отмичарима, одреди Свети Сабор (Халкидонски 27): ако су клирици, да буду збачени са свога степена; а ако су лаици, да буду анатемисани.
Трул. 98: Који ради брачне заједнице узме женску заручену другоме, још док је заручник жив, нека подлегне осуди за прељубу.
Вас. Вел. 4: За трећебрачне и многобрачне сразмерно (ἀναλόγως) је одређен исти канон као и за другобрачне. Јер другобрачне одлучују (од општења) на једну годину, друге пак на две године, а трећебрачне на три, а често и на четири године. А тако нешто не називају више браком, него многоженством; или већма: осуђеним блудом. Зато је и Господ рекао Самарјанки, која је пет мужева променила: „Којега, вели, сад имаш, није ти муж“ (Јн 4, 18), пошто они који падају преко границе другобрачности нису више достојни да се називају именом мужа или жене. Ми смо пак примили обичај за трећебрачне - петогодишње одлучење, не на основу канона, него следујући за претходнима. Такве, ипак, не треба сасвим одвајати од Цркве, него их удостојити слушања (Св. Писма у Храму) негде за две или три године, а затим допустити им да стоје (са вернима), а да не приступају општењу Добра (=причешћу), и тако, кад покажу неки плод покајања, успоставити их на место општења (=Причешћа).
Вас. Вел. 22: Који отмицом имају жене, ако су отели већ заручене другима, не треба их примати раније док оне не буду одузете од њих и предане под власт почетним заручницима, да их или ако хоће узму, или (их) отпусте. Ако ли пак неко узме слободну (=незаручену), треба је одузети (од њега) и вратити је родбини; и оставити на вољу родбини, били то родитељи, или браћа, или други старији девојчини: ако они хоће да му је даду, нека се утврди та свеза, а ако не пристану, не треба (их) принуђивати. Који пак има жену, коју је (претходно) или тајно или силом обешчастио, мора спознати (=издржати) епитимију за блуд. А епитимија за блуднике одређена је на четири године: прве године удаљити их од молитава и да плачу при вратима Цркве; друге године примити (их) на слушање (Св. Писма); треће на покајање; четврте да стоје са народом, али не учествују у Приносу (Евхаристије), и потом им допуштати општење Доброга (тј. Причешће).
Вас. Вел. 25: Ко држи за жену ону коју је пре сам обешчастио, поднеће епитимију за оскврњење, а да је има за жену допушта (му) се.
Вас. Вел. 26: Блуд није брак, нити почетак брака. Зато, ако је могуће раздвајати оне који се кроз блуд састављају (у брак), то је најбоље. Ако ли пак хоће на сваки начин да живе заједно, нека познају (=издрже) епитимију за блуд, и нек се оставе (тако), да не буде нешто горе.
Вас. Вел. 38: Девојке које отиду (за човека) против сагласности оца, чине блуд, а ако се родитељи приволе (=помире), изгледа да се ствар исправља. Али их не треба одмах примити у општење (у Литургији), него да буду под епитимијом три године.
Вас. Вел. 40: Која се (женска) противу воље господареве преда човеку, учинила је блуд; а ако се после тога узкористи допуштеним јој браком, тада је удата. Према томе, оно је блуд, а ово је брак, јер уговори (=склапања брака) између подвласних (другима лица) немају ништа сигурно.
Вас. Вел. 41: Удовица, имајући власт над собом, може без приговора живети у браку (с мужем) ако нема никога који разбија ту свезу, јер је Апостол рекао: „Ако умре муж, слободна је да се уда за кога хоће, само у Господу“ (Рм 7, 2; 1Кор 7, 39).
Вас. Вел. 42: Бракови који бивају без (сагласности) власника (= родитеља или господара), блуд су. Зато, кад је жив отац или господар, нису без одговорности они који се саставе, док, ако господари одобре ту свезу, тада брак добија сигурност.
Вас. Вел. 53: Удова ропкиња, можда није много погрешила ако је, под видом отмице, изабрала други брак; зато је због тога не треба ништа оптуживати, јер Се не Суде начини (τὰ σχήματα = облици, форме) него расположење (ἡ προαίρεσις = слободна воља). Јасно је пак да јој остаје епитимија другобрачности.
Вас. Вел. 69: Чтец, ако пре брака ступи у сношај са својом заручницом, пошто годину буде одлучен, примиће се (опет) да чита (у Цркви), остајући (даље) без унапређења; ако ли без заручења ступи (са женском) у тајни сношај (κλεψιγαμήσας = као бракокрадљивац), нека престане од службе. Исто тако и служитељ (ὑπηρέτης = ипођакон).
Зонара: Похищающих жен и тех, которые содействуют им, святый отец определил отлучать от общих молитв на три года, то есть стоять им в предхрамии вместе со слушающими. А если жена предаст себя добровольно, и если этому не предшествовали ни растление, ни татьба, то есть тайное смешение, то взявший ее не подлежит наказанию, так как тут не было насилия, и это – в том случае, если жена была полновластна; ибо если она была подвластна, то, отдавшись мужу без согласия того, кто имеет ее под своею властию, она не считается вступившею в брак, и тот, кто имеет ее под своею властию, может, если захочет, расторгнуть сожительство, как говорят 38-е, 41-е и 42-е правила (сего святаго отца). Отсюда он выводит, что так как вдова властна сама в себе и от нея зависит, то есть состоит в ея воле, последовать мужу, то взявший ее не подвергается наказанию. Слова: «нам не должно пещися о показуемых видах» дают такую мысль, что в то время вдова имела, как кажется, какой-то особенный вид одежды, например, траурный, или другой какой-нибудь, отличный от одежды замужних. Но кто нибудь может сказать иначе, именно: как ныне вступающие в монашескую жизнь не тотчас постригаются, но предварительно переменяют одежду, и таким образом спустя некоторое время постригаются, так и тогда делалось по отношению к вдовам, имевшим быть зачисленными в чин вдовиц, снабдеваемых от церкви: оне прежде переменяли одежду и таким образом по времени сопричислялись к чину (церковных вдовиц). Итак, если вдова, переменившая одежду, но еще не причисленная к церковным вдовицам, возмет мужа, то о внешнем виде, говорит святый отец, мы не заботимся, и она не должна подвергнуться епитимии за внешний вид, что делается ныне и с монахами. Ибо хотя бы кто и переменил одеяние, но еще не был пострижен, и не дал обетов пред Богом, а поколебался бы в виду тягостей монашеской жизни и отступил, не подвергается епитимии. Так точно Василий Великий в своих постановлениях о подвижничестве, выражая мнение относительно детей, принимаемых в братство, повелевает воспитывать их, обучать искусствам и упражнять во всякой добродетели; Но когда прибудет у них разума и разовьется способность рассуждения, тогда, вместе с усовершением разума, допускать их к обету девства; а кто не принимает жизни в девстве, тот, как неспособный к совершению подвигов, благоугодных Господу, пусть будет отпускаем при свидетелях. Но я думаю, что слова: «не должно пещися о показуемых видах» лучше понимать так, что если жена, стыдясь, может быть, отдаться любящему, или любимому человеку, потому, что он низкого происхождения, показала вид, что она похищена, а в действительности добровольно последовала за ним, то мы не заботимся о том, что притворно показывается, но обращаем внимание на истину. Должно прочесть также 53-е правило сего святаго.
Аристен: Чему повинен тот, кто похищает жену, было написано в 22-м правиле настоящего послания и в 92-м правиле трулльского шестого собора. А настоящее правило прибавляет, что как похитивший, так и содействовавшие ему в похищении должны быть отлучены от общих молитв на три года и занимать место на ряду с припадающими. И эту епитимию должны будут понести, конечно, посте того, как возвратят похищенную ея родным; иначе они не могут быть приняты в церковь. Все это – о похищенной (деве). Если же вдова последует за мужем, без растления, или насилия: то случившееся оставляется без наказания.
Валсамон: В толкованиях на правила: 67-е апостольское, 27-е халкидонского, 92-е трулльского собора и 22-е сего святаго отца мы уже писали, с различных сторон, о похищающих женщин и о тех, кто содействует им. Прочти эти толкования, а также 30-ю главу 9-го титула настоящего собрания. А настоящее правило определяет, что похитители и содействующие им должны быть на три года отлучаемы от общих молитв, то есть должны стоять вместе со слушающими; а если, говорит, жена предаст себя добровольно, то если не предшествовало растление, ни татьба, то есть тайное смешение, взявший ее не подлежит наказанию; точно так же не подлежит наказанию и тот, кто возмет таким образом полновластную вдову. Слова: «нам не должно пещися о показуемых видах» значит следующее: если жена стыдясь, может быть, отдаться любящему, или любимому человеку, потому что он низкого происхождения, показала вид, что она похищена, а на самом деле добровольно последовала за ним, то мы не заботимся о том, что притворно показывается, но обращаем внимание на истину. Прочти 53-е правило, подтверждающее такое толкование. А то, что похитивший женщину, по желанию ея, не подлежит наказанию, понимай так, что он не подвергается (церковной) епитимии; ибо кто совершит похищение жены полновластной, или подвластной, с ея ли согласия, или только по собственному желанию, повинен закону о похищении, имеющему целию обуздывать бесчинство толпы и устрашать прочих, как говорят об этом 1-я глава 58-го титула 60-й книги (Василик), выражаясь в конце так: «все наказания настоящего постановления должны быть обращены против самих похитивших и их пособников при похищении; именно, сказанному наказанию должны подвергнуться и все те, кто соумышлял с похитителями, оказывал им услугу, принимал (их или похищенную), или доставлял им какую бы то ни было помощь, совершилось ли похищение по желанию самих женщин, или без желания». Таким же образом было решено и в царском судилище по делу Сифа, похитившего дочь одного новопросвещенного. Если хочешь сказать, что на самом деле женщина не потерпела похищения, а только по видимости, то, как мы сказали выше, ни епитимии не должны иметь места, ин законы, наказывающие похитителей, а только подлежат иску об оскорблении со стороны отцев те, кто взяли подвластных, так что и брак, заключенный между ними без согласия тех, которые имеют таких женщин под своею властью, должен быть расторгнут. Прочти еще 38-е, 41-е и 42-е правило сего святаго. А хорошо упомянул он о растлении и татьбе; ибо растление собственно бывает с девою, а татебный брак со свободною – не девою; упомянул же об этих двух обстоятельствах потому, что растлитель и блудник подвергаются епитимии, хотя бы и не были виновны в похищении.