Пошто су најпобожнији епископи Египта одложили за сада да потпишу Посланицу (= Томос) најпреподобнијег Архиепископа (Римског) Лава, не као противећи се Католичанској (= Православној) вери, него говорећи да у Египатској провинцији обичај је да ништа такво не чине без мишљења и исказа (свога) Архиепископа, и моле да им се то допусти до постављења (τῆς χειροτονίας) будућег епископа велеграда Александринаца (=Александрије), учинило нам се благоразумним и човекољубивим да им се, пошто остану у истоме образу (ἐπὶ τοῆ ὁμοίου σχήματος, тј. у своме епископском чину) у Царскоме граду (= Цариграду), даде рок док не буде постављен (ἄχρις ἄν χειροτονηθῆ) Архиепископ велеграда Александринаца. Зато, остајући у своме образу (= чину), или нека дају гаранције ако им је то могуће, или нека заклетвом (ἐξωμοσίας) то потврде.
Пошто су најблагочастивији епископи Египта одложили још и данас потписати посланицу најсветијег архијепископа Лава, не с тога, што се противе католичанској вјери, него што наводе, да у египатској области постоји обичај, ништа не предузимати без приволе и наредбе свога архијепископа, и моле, да им се допусти почекати, док не буде постављен нови епископ великога града александријског: ми смо нашли, да је правично и човјекољубно, да им се, пошто остану у своме сану у царскоме граду, даде рок, док не буде постављен архијепископ великога града александријског. И ради тога, остајући у своме сану, нека прикажу ко ће јамчнти за њих, ако им је томогуће, или нека се закуну, да ће свјеровати.
Ἐπειδὴ οἱ εὐλαβέστατοι ἐπίσκοποι τῆς Αἰγύπτου, οὐχ ὡς μαχόμενοι τῇ καθολικῇ πίστει, ὑπογράψαι τῇ ἐπιστολῇ τοῦ ὁσιωτάτου ἀρχιεπισκόπου Λέοντος ἐπὶ τοῦ παρόντος ἀνεβάλοντο, ἀλλὰ φάσκοντες, ἔθος εἶναι ἐν τῇ Αἰγυπτιακῇ διοικήσει, παρὰ γνώμην καὶ διατύπωσιν τοῦ ἀρχιεπισκόπου μηδὲν τοιοῦτο ποιεῖν· καὶ ἀξιοῦσιν ἐνδοθῆναι αὐτοῖς ἄχρι τῆς χειροτονίας τοῦ ἐσομένου τῆς τῶν Ἀλεξανδρέων μεγαλουπόλεως ἐπισκόπου· εὔλογον ἡμῖν ἐφάνη καὶ φιλάνθρωπον, ὥστε αὐτοῖς μένουσιν ἐπὶ τοῦ οἰκείου σχήματος ἐν τῇ βασιλευούσῃ πόλει, ἔνδοσιν παρασχεθῆναι, ἄχρις ἂν χειροτονηθῇ ὁ ἀρχιεπίσκοπος τῆς Ἀλεξανδρέων μεγαλοπόλεως. Ὅθεν μένοντες ἐπὶ τοῦ οἰκείου σχήματος, ἢ ἐγγύας παρέξουσιν, εἰ τοῦτο αὐτοῖς δυνατόν, ἢ ἐξωμοσίᾳ καταπιστευθήσονται.
Ап. 6: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут.
Ап. 20: Клирик који (из користи, за новац) даје јемство за некога, нека буде свргнут.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
Ап. 81: Рекли смо (канон б) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе (διοικήσεις = управљања), него само да се бави (προσευκαιρεῖν) Црквеним службама. Нека се, дакле, убеди или да то (више) не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
Антиох. 9: Епископи у свакој области треба да познају (εἰδέναι = вѣдѣти = /при/знају) првога у митрополији епископа (τὸν ἐν τῇ μητροπόλει προεστῶτα ἐπίσκoπoν = првопредстојећег епископа метрополе), који има старање о читавој области, зато што се у митрополију одасвуд стичу сви који имају послове. Зато се нађе за добро (ἔδοξε = изволи, одлучи) да он (= митрополит) и у части претходи (προηγεῖσθαι = има прву част), и да остали епископи ништа сувишно (περιττόν = важније) без њега не чине, сходно старијем од Отаца наших важећем канону (Апостолски 34), осим само оно што припада епископији (παροικίᾳ) свакога од њих и подручних јој насеља. Јер сваки епископ има власт над својом епископијом (τῆς ἑαυτοῦ παροικίας), и да управља њоме са надлежном свакоме марљивошћу, и да се промишљено стара о сваком насељу под његовим градом, тако да и рукополаже презвитере и ђаконе, и сваку ствар да решава са расуђивањем; а надаље (ван овога) да не предузима ништа без епископа митрополије (= митрополита), нити овај без сагласности осталих (епископâ).
Сард. 7: Осија епископ рече: Неумесност (ἀκαιρία) наша и много досађивање и неправедне молбе учинише нас да немамо толике благодати и смелости колико треба да имамо. Јер многи од епископâ не престају долазити у царев логор, а нарочито Африканци (= епископи из Африке), који, као што дознадосмо од љубљеног нам брата и саепископа Грата (Картагенског), не прихватају спасоносне савете, него их презиру тако што један човек доноси у царски логор многе и различне молбе, које не могу користити Цркви, и не настоји, као што треба и као што је умесно, да помогне и заштити сиромахе и лаике (= вернике), или удовице, него смишља световна достојанства и ствари за неке (појединце). Таква, дакле, преварљивост, не без неке саблазни и срамоте, узрокује нама штету. Сматрам да је много приличније да епископ своју помоћ пружа ономе коме неко чини насиље, или ако је некој удовици учињена неправда, или, опет, ако је неко сироче лишено онога што му припада, па и тада ако та имена (= случајеви) имају оправдани захтев (= потребу). Ако, дакле, љубљена браћо, сви ово сматрате (умесним), одлучите: да ниједан епископ не треба да одлази у царски логор (или двор), осим оних које најблагочестивији цар наш својим писмом позове. Али, пошто често бива да неки (људи), тражећи самилости, прибегавају Цркви због својих грехова, осуђени на прогонство или на (усамљено) острво, или су опет подвргнути било којој осуди, таквима не треба одрећи помоћ, него, без оклевања и без колебања, треба за такве тражити (од цара) опроштај. Ако је, дакле, и ово угодно, сви сложно изгласајте. Одговорише сви: Нека се одреди и ово.
Вас. Вел. 10: Који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, нека се не принуђују да газе заклетву. Јер иако, чини се, постоји неки канон који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха који заклетву погазе. А треба гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење у којем се заклеше, и најмање додатке у речима (заклетве); па ако нема никакве ниодакле утехе (тј. поправке), треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест од њега рукоположени презвитер (Киријак), може, мени се чини, ако се и теби чини, имати овакво решење: Оно село (Миндана) потчињено (епископији) Мистије, за које је био одређен овај човек, нареди да припадне Масадима (Oὐασάδoις = епископија Севирова). Јер тако ни он (=Киријак), не прелазећи са тог места, неће погазити заклетву, и Лонгин (ктитор Храма), имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву запушћену, нити ће душу своју због нерада осудити. И ми ћемо се показати да не чинимо ишта против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, а (ипак) је прихватио премештај. Јер повратак ће очувати заклетву, а да се потчини (овом) распоређењу (τῇ οἰκονομίᾳ), неће му се рачунати за прекршај заклетве, јер у заклетви (његовој) није било додано да неће ни накратко остављати Миндане, него да ће остати надаље. Севиру пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да: Познавалац тајни неће презрети (=превидети) Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио противу канона (ἀκανονίστως = неправьдьно), а заклетвом мимо Јеванђеља свезивао, и учио је да се крши заклетва, тиме што је преместио (Киријака), и сада лаже тиме што се изговара заборавом. Но пошто нисмо судије срдаца (Пс 7, 10), него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разлике (ἀδιακρίτως) примимо га, давши опроштај људској слабости заборава.
Вас. Вел. 64: Прекршитељ заклетве нека је десет година ван општења: две године плачући, три слушајући (Св. Писмо), четири припадајући, једну нека само стоји (са вернима), и тада да се удостоји општења (τῆς κοινωνίας =Причешћа).
Вас. Вел. 82: А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
Зонара: На четвертом соборе, собравшемся в Халкидоне против Диоскора и Евтихия и единомысленных с ними, присутствовали и некоторые из египетских епископов, которые отказывались подписать определения святого собора, который держался послания блаженного Льва, папы римского, присланного святейшему архиепископу Константинополя Флавиану. Отказывались они впрочем не потому, чтобы не соглашались с соборными определениями, но потому что в то время не было в Александрии архиепископа, и говорили, что у египетских архиереев есть обычай не делать никакого церковного дела без соизволения архиепископа Александрии, и поэтому просили дать им отсрочку, пока будет постановлен архиепископ в Александрии. Итак, хотя архиереи собора, подозревая, что египетские епископы иначе мыслят и поэтому не хотят утвердить своею подписью соборные определения, решили извергнуть их; но бывшие на соборе сановники и синклит признавали, что должно дозволить им ожидать постановления александрийского архиепископа, не лишая их сана и архиерейского достоинства. Тогда архиереи собора, подозревая, что эта отсрочка есть только предлог, чтобы, получивши свободу, иметь возможность удалиться, потребовали, чтобы они дали поручительство в том, что останутся в царствующем граде; а сановники и синклит высказали мнение, что они или должны дать поручительство, если найдут поручителей, или удостоверить клятвенным обещанием. А клятвенное обещание состоит в том, чтобы поклясться головою и спасением царя и собственным спасением.
Аристен: У египетских епископов было в обычае не подписывать ничего без дозволения архиепископа. Поэтому не подлежат осуждению не подписывающие послание преподобного Льва, доколе не будет у них архиепископа. В египетским округе существовал обычай, чтобы епископы не подписывали ничего без дозволения своего архиепископа. Поэтому, когда сей святый собор собрался в Халкидоне во дни благочестивейщего императора Маркиана против бывшего в то время архиепископом Александрии нечестивого и еретика Диоскора, который баснословил, будто Господь носил призрачное тело и имеет единое единство, и приписывал страдания Божеству, и низложил его с престола и еще не был избран другой патриарх на место этого нечестивого, - согласно с указанным обычаем египетские епископы не были принуждены подписать православнейшее послание святого папы Льва; но им дана была отсрочка, доколе будет рукоположен в Александрию епископ, и таким образом они будут иметь возможность по его приказанию подписаться. Впрочем потребовали, чтобы они дали поручителей, или поклялись головою императора, что они останутся тут, доколе город Александрия не получит своего епископа.
Валсамон: В четвертом деянии актов Четвертого собора написано, что после извержения Диоскора, епископа александрийского, тринадцать египетских епископов, присутствовавших на соборе из александрийского округа, хотя предали анафеме Евтихия и его учение, но подписаться под посланием святого Льва, папы римского, присланным от него константинопольскому патриарху Флавиану, в доказательство того, что принимают содержащееся в нем учение, отказывались на том основании, что у них в египетском округе не в обычае делать что либо подобное без соизволения епископа Александрии, и просили дать им отсрочку, доколе будет постановлен в Александрию архиепископ. Итак, в виду того, что некоторые не принимали в уважение таких их объяснений, святый собор определил, чтобы они не были подвергаемы никакому наказанию, но оставались в своем звании и ожидали рукоположения епископа в Александрию; а на это время или дали поручителей в твердости их слова, или, если не могут дать поручителей, удостоверили клятвенным обещанием. А клятвенное обещание состоит в том, что клянется кто нибудь главою императора или собственным спасением. А называется клятвенное обещание так потому, что эта клятва, по мнению законоведцев, не входит в число пяти узаконенных видов клятв, но находится вне их. Прочти еще 1-е положение 20-й главы 6-го титула 7-й книги Василик и что сказано вне ея. Заметь также из настоящего правила, как изъясняется 20-е Апостольское правило, в котором говорится: «кто из клира даст себя порукою за кого-либо: да будет извержен». Прочти и толкование сего правила.