Да не треба примати благослове од јеретика, јер су већма безсловесности (ἀλoγίαν = бесмислице), него ли благослови.
Не треба примати благословене хлебове јеретика, јер су благослови њихови више бесмислице, него ли благослови.
Ὅτι οὐ δεῖ αἰρετικῶν εὐλογίας λαμβάνειν, αἵτινές εἰσιν ἀλογίαι μᾶλλον ἢ εὐλογίαι.
Ап. 10: Ако се неко са одлученим (од општења: τῷ ἀκοινωνήῳ), макар и у кући, буде заједно молио, такав нека буде одлучен.
Ап. 11: Ако се неко, будући клирик, буде заједно молио са свргнутим (клириком) као са клириком, нека се и он свргне.
Ап. 45: Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретиком буде само и молио, нека буде одлучен; а ако им је допустио као клирицима да нешто чине (= чинодејствују), нека се свргне.
Ап. 46: Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?
Ап. 64: Ако који клирик, или лаик (= верник) пође у синагогу јудејску, или јеретичку („кућу молитве“), да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.
I Вас. 19: О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
III Вас. 2: Ако пак неки обласни (ἐπαρχιώται) епископи напустише Свети Сабор и приђоше отпадништву (τῆ ἀποστασίᾳ), или покушају да приђу, или, потписавши свргнуће Несторија, опет се вратише отпадничком сабрању, такви, по извољењу Светог Сабора, нека буду сасвим туђи свештенству и свргнути из (свога) степена.
III Вас. 4: А ако се неки од клирикâ одметну или се усуде, било насамо или јавно, да испољавају (јеретичко) веровање Несторијево или Целестијево, Свети Сабор пресуђује да и они буду свргнути.
Трул. 11: Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе пресне хлебове (τὰ ἄζυμα = мацот = бесквасне погаче) Јудејâ, нити да с њима бива близак, ни у болестима (да их) призива и лечења од њих да прима, нити да се уопште с њима заједно купа у (јавним) купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
Лаод. 6: Да не треба допуштати јеретицима, који упорни остају у јереси, да улазе у Дом (= Храм) Божји.
Лаод. 7: Да оне који се обраћају из јереси, то јест Новацијанâ, или Фотинијанацâ, или Тесарескедекатитâ (= Четрнаест/однев/ника = који празнују Пасху 14. Нисана), било да су код њих били оглашени или верници, не треба примати пре но што анатемишу сваку јерес, а особито ону у којој су били; и тада, када називани код њих верници, науче Символ вере и буду помазани Светим Миром, тако нека опште (κoινωνεῖν =причешћују се) у Светим Тајнама.
Лаод. 8: За оне који се обраћају из јереси такозваних Фригâ (= монтанистâ), макар они код њих били у тобожњем клиру, или се називали великани (μέγιστοι = највећи), такви требају бити са сваком марљивошћу поучавани, и (затим) крштавани од епископа и презвитера Цркве.
Лаод. 9: Да не треба допуштати да чланови Цркве одлазе, ради молитве или исцељења (θεραπείας= =и(с)цѣлѥниѧ) у гробља или у такозвана Мученичка места јеретикâ; него они који то чине, ако су верници (Цркве), требају бити одлучени од општења (ἀκοινωνήτους = изопштени) за неко време, а кад се покају и исповеде да су згрешили, опет примити (у општење = Причешће).
Лаод. 10: Да чланови Цркве не треба индиферентно (ἀδιαφόρως = безразлично) да своју децу сједињују у брак са јеретицима.
Лаод. 14: Да не треба о Празнику Пасхе слати у друге парикије (= епископије) Свете Тајне — ради благословâ (εἰς λόγου εὐλογίαν = за благослов).
Лаод. 31: Не треба ни са једним јеретиком брак склапати, или (за јеретике) давати синове или кћери, него их пре треба узимати, ако обећају да ће постати хришћани.
Лаод. 33: Да се не треба молити (заједно) са јеретицима или расколницима.
Лаод. 34: Да ниједан хришћанин не треба да оставља Мученике Христове, и одлази псевдомученицима (ψευδομάρτυρες = лъжмимъ моученикомъ), то јест јеретичким, или онима који су уз споменуте јеретике били. Јер су ови туђи Богу (ἀλλότριοι = отуђени од Бога). Нека су, зато, анатема (= одлучени), који одлазе к њима.
Лаод. 37: Не треба примати празничне дарове, које шаљу Јудејци или јеретици, нити заједно са њима празновати.
Вас. Вел. 1: Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
Вас. Вел. 47: Енкратити и Сакофори и Апотактити потпадају истом суду којем и Новатијани, и о њима је издан канон, мада и различит, док о овима је прећутано. Ми, међутим, по истом разлогу (=суду) такве поново крштавамо. Мада је код вас, због неке икономије (съмотрениѩ), забрањено поновно крштење, као и код Римљана, али наш разлог (=суд) нека важи, да пошто јерес поменутих јесте самоизраслина (αὐτοβλάστημα = прозѩбениѥ) Маркионистâ, који се гаде брака и одвраћају се од вина и говоре (да је) Божија творевина погана, зато их не примамо у Цркву, ако се не крсте нашим Крштењем. Јер, нека нам не говоре: „крштени смо у име Оца и Сина и Светога Духа“, ако они, слично Маркиону и осталим јересима, сматрају Бога за творца зла. Дакле, ако је ово угодно, нека се сакупе заједно многи епископи, и тако да изложе канон, да и онај који то чини буде ван опасности, а и онај који одговара (на питања о јеретицима) да буде веродостојан у својим одговорима о њима.
Тим. Алек. 9: Питање 9. Да ли треба клирик да се моли у присуству Аријанаца или других јеретика, или му ништа не шкоди када (у њиховом присуству) чини молитву или принос (= свршава Литургију)? Одговор. На Божанственој Анафори (= Евхаристији) ђакон пре целивања позива: „Који сте ван општења(οἱ ἀκοινώνητοι), излазите“! Не требају, дакле, присуствовати (Литургији - Аријанци и други јеретици), осим ако обећају покајање и да ће напустити јерес.