Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
Нека се не прима никакав од страних епископа, или презвитера, или ђакона, без препоручнога листа; а кад такав лист поднесу, нека се просуди добро о њима, те ако су проповједници благочастија, нека се приме, ако ли пак нијесу, пошто им се даде колико им је нужно, не треба их у заједницу примати, јер много пријеваром бива.
Μηδένα τῶν ξένων ἐπισκόπων, ἤ πρεσβυτέρων, ἢ διακόνων ἄνευ συστατικῶν προσδέχεσθαι· καὶ ἐπιφερομένων δὲ αὐτῶν, ἀνακρινέσθωσαν· καὶ εἰ μὲν ὦσι κήρυκες τῆς εὐσεβείας, προσδεχέσθωσαν· εἰ δὲ μή γε, τὰ πρὸς χρείαν αὐτοῖς ἐπιχορηγήσαντες, εἰς κοινωνίαν αὐτοὺς μὴ προσδέξησθε· πολλὰ γὰρ κατὰ συναρπαγὴν γίνεται.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ап. 13: Ако ли је (већ) био одлучен, нека му се продужи одлучење (ἀφορισμός), као ономе који је слагао и обмануо (ἀπατήσαντι = преварио) Цркву Божију.
IV Вас. 11: Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
Антиох. 7: Не треба примати никога од странаца без мирног писма (ἄνευ εἰρηνικῶν = мирнаго посланиѧ).
Антиох. 8: Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
Лаод. 42: Да свештена лица, или клирици, не треба да путују без канонских писама.
Картаг. 22: Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Картаг. 106: Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.
Зонара: Это правило не дозволяет принимать без представительных грамот чужих клириков, уходящих в другую страну. Но если бы и принесли с собою представительные грамоты, - и тогда правило не дозволяет принимать их без исследования, а предписывает испытывать, православные ли они (ибо может случиться, что давший представительную грамоту не знал, что они погрешают в вере) и если оказываются таковы, принимать и вступать с ними в общение. А если окажутся сомнительными в отношении к правым догматам, правило повелевает удаляться от сожительства с ними и, подавши необходимое для них, таким образом отсылать. Ибо пренебречь ими, когда они нуждаются в необходимых средствах для жизни и таким образом отпускать, Апостолы признают делом не человеколюбивым и вместе обличающим скупость тех, которые не принимают таковых к себе.
Аристен: Чужой священник без представительных грамот не принимается; а когда придет, подвергается испытанию и, если оказывается православным, принимается; если же нет, отсылается, по снабдении необходимым на путь. Без представительных грамот не должно принимать чужого священника; но если и принесет представительные грамоты, должно в этом случае подвергать его испытанию. И если будет найден несомнительно благочестивым, принимать его, в случае же сомнения доставить ему нужное для жизни и отослать.
Валсамон: Что без представительных грамот не должно принимать чужих епископов, или пресвитеров, или диаконов, это мы узнали уже прежде. А теперь правило определяет таковых, если и представительные грамоты имеют, подвергать испытанию в вере, и если православны, принимать их в общение, или же отказывать в этом, если сомнительны. Пропитания же, определенно, не лишать их. Таково содержание настоящего правила. А из других правил узнаешь, что некоторые хотя бы и имели, представительные грамоты и хотя бы не было сомнения относительно их православия, но и при сем должны еще предъявить отпускные грамоты своих епископов; в противном случае им не будет дозволено священнослужение. Ибо в представительных грамотах обозначается только то, что они посвящены; о дозволении им священнодействовать в чужой области показывается не в этих, а в отпускных грамотах. Посему-то, как кажется, и настоящее правило упомянуло об одном общении, а не упомянуло вместе и о священнослужении, так как тем, которые приносят с собою одни представительные грамоты, не возбраняется принимать участие в церковных собраниях в чужой области.