Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
Епископи свакога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно, што се тиче његове епархије и подручних мјеста. Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у светоме Духу, Отац и Син и свети Дух.
Τοὺς ἐπισκόπους ἑκάστου ἔθνους εἰδέναι χρή τὸν ἐν αὐτοῖς πρῶτον, καὶ ἠγεῖσθαι αὐτὸν ὡς κεφαλήν, καὶ μηδὲν τι πράττειν ἄνευ τῆς ἐκείνου γνώμης· ἐκεῖνα δὲ μόνα πράττειν ἕκαοτον, ὅσα τῇ αὐτοῦ παροικίᾳ ἐπιβάλλει, καὶ ταῖς ὑπ᾿ αὐτὴν χώραις. Ἀλλὰ μηδὲ ἐκεῖνος ἄνευ τῆς πάντων γνώμης ποιείτω τι. Οὕτω γὰρ ὁμόνοια ἔσται, καὶ δοξασθήσεται ὁ θεός, διὰ Κυρίου, ἐν ἁγίῳ Πνεύματι· ὁ Πατήρ, καὶ ὁ Υἱός, καὶ τὸ ἅγιον Πνεῦμα.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
I Вас. 6: Нека се држе стари обичаји (τὰ ἀρχαῖα ἔθη), који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима – нека се очувавају првенства Црквама [митрополијâ]. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна (εὐλόγῳ = праведна) и по Црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине.
I Вас. 7: Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији (= Јерусалиму) поштује (особитом) чашћу, нека он има оно што припада тој части (τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς = послѣдованіе чьсти), уз очување митрополији (у Кесарији) њеног достојанства.
II Вас. 2: Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
II Вас. 3: Епископ пак Цариграда да има првенство части (τὰ πρεσβεῖα τῆς τιμῆς = старѣшиньство чьсти) после епископа Рима, јер је овај (град = Цариград) нови Рим.
III Вас. 8: Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
IV Вас. 28: Слéдећи у свему одлукама Светих Отаца и знајући сада прочитани канон (= 3. Другог васељенског) сто педесет најбогољубљенијих епископâ, сабраних (З81. г.) за време побожне успомене Теодосија Великог, бившега цара у царскоме Цариграду, Новоме Риму, исто то и ми одређујемо и изгласавамо за првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньствѣ) најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима. Јер су и престолу Старога Рима, зато што је тај град био царствујући, Оци с правом (εἰκότως = по истинѣ) даровали првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньство). И слéдећи истоме циљу, сто педесет најбогољубљенијих епископâ (З81. г.) дали су једнако првенство (τὰ ἴσα πρεσβεῖα = рaвьнaѧ стaрѣишиньства) најсветијем престолу Новога Рима, разложито (εὐλόγως = правьдно) просудивши да град, који је почаствован царем и сенатом и који ужива првенство једнако (τῶν ἴσων ἀπολαύουσαν πρεσβείων = равьна въсприимъшю старѣишиньства) Староме царскоме Риму, да се и у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега. И тако, само митрополити Понтијске и Азијске и Тракијске провинције, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају хиротонисани од напред реченога најсветијег престола најсветије Цариградске Цркве, то јест да ће сваки митрополит речених провинција са епископима те области рукополагати епископе те области, као што је Божанственим канонима прописано, а митрополити речених провинција, као што је речено, рукополагаће се од Цариградског Архиепископа, пошто се (тамо), сходно обичају, спроведу сагласни избори, и њему поднесу (кандидати).
Трул. 36: Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (З81. г.), и од шесто тридесет (Отаца) сакупљених у Халкидону (451. г.), одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице (τῶν ἴσων πρεσβείων = равнъıѧ чьсти = једнака првенства) престолу Старога Рима, и да се у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега“; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
Трул. 39: Пошто се брат и саслужитељ наш Јован, председник (= прєстолник = Архиепископ) острва Кипра, заједно са својим народом, преселио са реченога острва у област Хелеспонта (= Мраморног мора), промислом Човекољубивога Бога и трудом христољубивог и благочестивог цара нашега (Јустинијана Новог: 685–695), због варварских најездâ и да се ослободи паганског (туђинског) ропства и чисто се потчини скиптру хришћанске државе, одлучујемо: да се очувају непроменљиве (ἀκαινοτόμητα) повластице дароване од Богоносних Отаца, сабраних раније у Ефесу (431. г. – канон 8), престолу горепоменутога човека (= Архиепископа Кипарског), те да нови Јустинијанупољ има права града Константије, и да у њему постављани Богољубљени епископ председава свима у Хелеспонтској области, и да га хиротонишу (= изабирају и постављају) његови епископи, по староме обичају. Јер су Богоносни Оци наши утврдили да се чувају обичаји у свакој Цркви. А епископ (= митрополит) Кизичкога града да буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанупоља, по примеру свих осталих епископа који су под реченим Богољубљеним предстојником Јованом, од кога ће, кад настане потреба, бити постављен (= хиротонисан) и епископ самога Кизичкога града.
Антиох. 9: Епископи у свакој области треба да познају (εἰδέναι = вѣдѣти = /при/знају) првога у митрополији епископа (τὸν ἐν τῇ μητροπόλει προεστῶτα ἐπίσκoπoν = првопредстојећег епископа метрополе), који има старање о читавој области, зато што се у митрополију одасвуд стичу сви који имају послове. Зато се нађе за добро (ἔδοξε = изволи, одлучи) да он (= митрополит) и у части претходи (προηγεῖσθαι = има прву част), и да остали епископи ништа сувишно (περιττόν = важније) без њега не чине, сходно старијем од Отаца наших важећем канону (Апостолски 34), осим само оно што припада епископији (παροικίᾳ) свакога од њих и подручних јој насеља. Јер сваки епископ има власт над својом епископијом (τῆς ἑαυτοῦ παροικίας), и да управља њоме са надлежном свакоме марљивошћу, и да се промишљено стара о сваком насељу под његовим градом, тако да и рукополаже презвитере и ђаконе, и сваку ствар да решава са расуђивањем; а надаље (ван овога) да не предузима ништа без епископа митрополије (= митрополита), нити овај без сагласности осталих (епископâ).
Зонара: Как тела движутся неправильно, или даже и совсем делаются бесполезными, если голова не сохраняет своей деятельности в здоровом состоянии; так и тело церкви будет двигаться беспорядочно и неправильно, если первенствующий в нем член, занимающий место головы, не будет пользоваться подобающею ему честью. Посему настоящее правило повелевает, чтобы первенствующих епископов в каждой епархии, то есть, архиереев митрополий, прочие епископы той же епархии почитали главою и без них не делали ничего такого, что имеет отношение к общему состоянию церкви, каковы, например, догматические исследования, мероприятия по поводу общих заблуждений, поставления архиереев и тому подобное. Но предписывает, чтобы о сих предметах, собравшись у него, вместе рассуждали и принимали мнение, всеми признаваемое за лучшее; а дела собственной церкви и подведомых ей мест делал отдельно каждый сам по себе. Впрочем, и первенствующему епископу правило не позволяет, по злоупотреблению честию, превращать оною в преобладание, действовать самовластно и без общего согласия своих сослужителей делать что либо указанное выше, или подобное тому. Ибо правило хочет, чтобы архиереи были единомысленны, связуемы союзом любви, и как для подчиненного им клира, так и для народа были примером любви и единомыслия, дабы, таким образом прославился Бог, согласно словам Евангельского учения: да просветится свет ваш пред человеки, яко да видят ваша добрая дела и прославят Отца вашего, иже на небесех (Мф. 5, 16). Прославится же Бог через Господа, Который явил людям имя Его и установил закон любви; прославится и в Святом Духе, ибо Им были умудрены Апостолы и научили языки.
Аристен: Без своего первенствующего епископы не делают ничего, кроме дел собственной области каждого, и первенствующий без них - ничего, ради подобающего единомыслия. Ни епископы, ни митрополиты, без согласия своего первенствующего, не должны делать ничего превышающего их власть, например, избирать епископов, производить исследования о новых догматах, или делать отчуждение какого нибудь церковного имущества; но должны делать только относящееся к области каждого и местам, подчиненным ему; но и первенствующий без ведома их не может делать ничего подобного; а таким образом соблюдается и определение о единомыслии.
Валсамон: Прядок поддерживает все - и небесное и земное. Посему и настоящее правило определяет, чтобы рукоположенные воздавали честь рукоположившим. Ибо сии суть первенствующие и главы их. Посему-то и определенно по общему мнению, чтобы все выходящие из круга дел, принадлежащих к каждой епархии, относящееся к общему церковному устройству и почитаемое превышающим власть отдельного епископа, не производилось без ведома первенствующих. Впрочем и самому первенствующему не дано права делать что либо таковое без ведома его епископов; ибо таким образом, говорит, будет соблюдаться среди них единомыслие и любовь к Богу. Так изъясняется это правило. Для объяснения выражения: превышающее власть скажи, что многие города, остающиеся без епископов вследствие нашествия язычников, по благоусмотрению поручаются другим епископам. Итак первенствующий епископ, под ведением коего состоят эти города, подвергнется обвинению, если сделает распределение их без ведома своих сослужителей. Таковы действия превышающие власть, и об них дает определение правило. Но скажи, что воспрещение первенствующему епископу делать что нибудь без ведома его епископов разумеется не обо всем, что он имеет делать, а только об одном превышающем власть. Ибо если скажешь это, то рукополагающий будет поставлен ниже рукополагаемого, так как ему возбранено будет совершенно делать что либо без ведома своих подчиненных, а для них необходимо присутствие первенствующего только в делах превышающих их власть, что неуместно.