Пошто Свештени Канон (Халкидонски 18) јасно заповеда и то да: „преступ завере или групашења, и спољним законима сасвим је забрањено, тим већма је потребно забранити да то буде у Божјој Цркви“; и ми се старамо да се то држи: да, „ако се који клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке против епископа или (својих) саклирика (= саслужитеља), нека (такви) буду сасвим свргнути из свога чина“.
Обзиром на то, што свештено правило јасно учи и ово, да „завјера, или ортачење, као пријеступ, строго је и извањским законима забрањено, и да је тим већма потребито запријечити, да тога у божјој цркви не буде“, – ми такођер хоћемо да важи, да, „ако се који клирици или калуђери затеку, да су или завјеру склопили, или да су се уортачили, или да замке плету противу епископа или суклирика, такови нека се са свијем са свога степена збаце“.
Καὶ τοῦτο δὲ τοῦ ἱερατικοῦ κανόνος σαφῶς διαγορεύοντος, ὡς τὸ τῆς συνωμοσίας, ἢ φρατρίας ἔγκλημα καὶ παρὰ τῶν ἔξω νόμων πάντη κεκώλυται, πολλῷ δὲ μᾶλλον ἐν τῇ τοῦ Θεοῦ ἐκκλησίᾳ τοῦτο γίνεσθαι ἀπαγορεύειν προσήκει· καὶ ἡμεῖς παραφυλάττειν σπουδάζομεν, ὡς εἴ τινες κληρικοί, ἢ μοναχοὶ εὑρεθεῖεν ἢ συνομνύμενοι, ἢ φατριάζοντες, ἢ κατασκευὰς τυρεύοντες ἐπισκόπων, ἢ συγκληρικῶν, ἐκπιπτέτωσαν πάντῃ τοῦ οἰκείου βαθμοῦ.
Ап. 31: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.
IV Вас. 18: Преступ завере и групашење (συνωμοσίας καὶ φρατρίας), сасвим је забрањено спољним (= грађанским) законима, а тим више је потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима, или (својим) саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свога чина.
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
Картаг. 10: Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
Картаг. 53: Епигоније епископ рече: На многим Саборима одређено је Свештеним Збором: да мноштва верних (τὰ πλήθη = народ), која се налазе у парикијама (= парохијама) под епископима, а који никад нису имала свога епископа, не могу добити своје (посебне) управитеље, то јест епископе, осим по сагласности епископа под којим су од почетка били. Међутим, пошто неки (епископи), присвојивши насилно власт (над неким местима), кад буду (за то) осуђени уклањају се од општења (κοινωνίας) са браћом, и правдају се као некаквом давно освојеном влашћу. А многи и од презвитера, надувени и неразумни, уздижу вратове против својих епископа, побуњујући народ гозбама и злонамерним саветима да их, неумесном наклоношћу, постављају себи за управитеље. То пак особито имамо да захвалимо твојој Разборитости, највернији брате Аврелије, што си увек, не прихватајући (то), спречавао такве насртаје. Због злих замисли таквих људи и због злих намера и договарања (њихових), ово кажем (= предлажем): народ (τὸ πλῆθoς = мноштво верних),који је у тако названој парокији, потчињен староме епископу, и никада није имао (свог) посебног епископа, не може добити посебног руководиоца. Зато, ако је угодно свему Светоме Сабору, нека се овај мој предлог потврди. Аврелије епископ рече: Предложеноме од брата и саепископа нашег не противим се, него исповедам да сам ово и чинио и чинићу, то јест са једнакомислећима не само с Картагенском Црквом, него и у читавом свештеничком санаслеђу (συγκληρεώσει = consortium = причьтѣ = клиру). Јер има многих који се са својим мноштвом (народа) саглашавају (тј. договарају), које, како је речено, обмањују „чешући их по ушима“ (2Тим. 4, 3) и ласкањима привлачећи себи људе порочнога живота, и већма надимани (= погорђени), одељују себе од овог (свештеног) санаслеђа (συγκληρώσεως), и који, ослањајући се на свој народ (τῷ ἰδίῳ πλήθει), често заједно позивани на Сабор да дођу, одричу се, јер се боје да се не открију њихови преступи. Кажем, дакле, ако је угодно: треба се на сваки начин борити да њима не остану не само те управе (над присвојеним парохијама), него ни њихове Цркве које су им на зло припале, и да се (такви) влашћу (световном) јавно избаце, и да их удаљи овај сâм престо Првенствујућих ( τῇ τῶν πρωτεύοντων καθέδρᾳ = principalibus kathedris — тј. Картагенски Примас). Јер (сви) који су привржени свој осталој браћи и свему Сабору, треба не само да с правом (δικαίως = jure) држе свој престо, него и да стекну такве управе (над парохијама), а они, који сматрају да им је довољно да се држе своје светине (τοὺς ὄχλους = plebes) и презиру братску љубав, треба не само да те управе изгубе, него још, како рекох, да их грађанска власт, као бунтовнике, лиши и њихових (пређашњих) места. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Велика мудрост (προνοίᾳ = provisio = промъıсль) ваше Светости дубоко је погодила мисли свију нас, и сматрамо да одговором свију треба потврдити ваш предлог. Сви епископи рекоше: угодно је, угодно.
Прводруги 13: Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер, који је постављен (= увршћен) у чин презвитера а присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуђује, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако буду неки од свештеника, да и они буду лишени своје части; а ако су монаси, или лаици (= верници), нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу.
Прводруги 14: Ако неки епископ, изговарајући се (неким) преступом против свога митрополита, пре Саборског разматрања (и пресуде), одвоји се од општења са њиме (τῆς πρὸς αὐτὸν κοινωνίας) и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), — за таквога Свети Сабор одреди: да буде рашчињен, ако само, одступивши од свога митрополита, створи раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога епископа, нити епископ свога митрополита.
Прводруги 15: Оно што је одређено за презвитере и епископе и митрополите, још више приличи и за Патријархе. Тако, ако неки презвитер или епископ, или митрополит, усуди се да одступи од општења (τῆς κοινωνίας) са својим Патријархом, и не спомиње, као што је одређено и установљено, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), и пре Саборске одлуке и коначне осуде његове, створи раскол, за таквога Свети Сабор одреди: да је сасвим туђ сваког свештенства, ако се само докаже да је тако безаконо поступио. И ово је, пак, одређено и потврђено за оне који под изговором неких преступâ одступају од својих Предстојникâ и стварају расколе и руше јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας). Јер они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (δι’ αἵρεσίν τινα... κατεγνωσμένην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (= неприкривено) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од општења са (тако) названим епископом, него ће бити удостојени части достојне Православних. Јер нису осудили епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας), него су постарали се да Цркву избаве од раскола и раздељења.
Зонара: Это правило о соумышлении есть осмнадцатое Четвертого Собора, которое там и истолковано.
Аристен: Если некоторые клирики, или монахи составят соумышления или скопища, или коварные замыслы против епископа или соклирика, да будут извержены из своей степени.
Валсамон: О заговорах и тайных обществах мы писали в осмнадцатом правиле халкидонского собора; прочти его и заключающееся в нем. Но некогда спрашивали: должны ли быть наказываемы и те, которые составили заговор для чего-нибудь доброго, например, если б согласились между собою и поклялись без царского повеления или начальнического умереть за осаждаемый врагами город, или умертвить какого-либо человека, вредного для их города, или сделать какое-либо другое доброе дело? И некоторые говорили, что так как редко бывает, чтоб кто-нибудь составил заговор на доброе дело, и так как это не дозволено прямо ни законами, ни правилами; то вовсе запрещено составлять заговоры, чтобы под предлогом доброго многие и более легкомысленные не впадали во многие злодеяния, думая, что делают нечто доброе; а чрез это унизились бы и царская и начальническая власть, преследующая злое и возбуждающая народ к доброму. Ссылаясь и на третью главу 36-го титула 60-й книги (Василик), в средине которой говорится, что наказывается воюющий не по повелению царскому, - и (в том же самом параграфе) «хотя бы и победил он, его наказывают». А другое, пользуясь не стоящим правилом и приведенными у нас в 37-й главе 9-го титула настоящего собрания законами, в которых говорится вообще о заговоре, составленном против кого-нибудь, - напротив утверждали, что запрещаются и наказываются только заговоры бывающие со злою целию, а не для чего-нибудь доброго. Но мне кажется, что всякий заговор наказывается законом по причинам сказанным выше, и потому, что исполнение его остается в неизвестности, и особенно потому, что собирание народа где бы то ни было без царской воли строго наказывается законом, хотя бы заговор составился и с доброю, по видимому, целию.