Који се ожени, пошто му је туђа жена (с којом је незаконито живео) одузета, биће осуђен због прве за прељубу, а због друге није крив.
Μετὰ τὸ ἀφαιρεθῆναι τὴν ἀλλοτρίαν ὁ γαμήσας, ἐπὶ μὲν τῇ πρώτῃ μοιχείας ἐγκληθήσεται, ἐπὶ δὲ τῇ δευτέρᾳ ἀνεύθυνος ἔσται.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 34: За жене које су учиниле прељубу, па су то исповедиле из благобојазности (=скрушености), или су на неки начин откриле се, Оци наши спречавају да се објављује, да не будемо узрок смрти изобличеним (женама). Заповедише пак да такве стоје (са вернима у Цркви), без Причешћа, док не испуне време покајања.
Вас. Вел. 39: Која живи са прељубником, - прељубница је за све време (док је с њим).
Вас. Вел. 48: Која је од свога мужа остављена, по моме мишљењу, треба да остане (тако). Јер ако је Господ рекао да „ако неко отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу“ (Мт 5, 32), назвавши је прељубницом самим тим јој је већ забранио општење (=брак) са другим. Јер, како је могуће да је човек крив, као узрочник прељубе, а да је без приговора жена, названа од Господа прељубницом, због општења (=брака) са другим мужем?
Вас. Вел. 58: Који је прељубу учинио, петнаест година нека буде без причешћа Светињама; а (тих) петнаест година распоредиће му се овако: за четири године нека плаче, а пет (година) нека слуша (Св. Писмо), четири године нека припада, и две нека стоји са вернима, без Причешћа.
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Зонара: Если кто, взяв обрученную с кем либо, или жену, владел ею, потом был лишен ея и, после того как лишился ея, вступил в сожительство с другою, то за грех с тою должен быть наказан, как прелюбодей, а за вторую жену, если она была свободна от мужа, не должен быть повинен.
Аристен: Если кто возмет жену, отпущенную другим, потом, отпустив ее, законным образом сочетается с другою свободною, то за первую повинен епитимии прелюбодеяния, потому и оженивыйся пущеницею прелюбодействует; а за вторую неповинен.
Валсамон: Чужою правило называет здесь состоящую в законном браке, или обрученную кому-либо. Итак, если кто учинит прелюбодеяние, присвоив себе чужую, по закону брака, и будет лишен ея с законным осуждением, за тем вступит в брак с другою, то за прелюбодеяние должен подвергнуться епитимии по законам, а за вторую жену, если она была свободная, не будет ответственен. Так было определено святым по поводу тех, которые говорили, что прелюбодей не должен сочетаваться с другою женою, так как он подлежал уголовному суду и не мог вступить в брак по древнему закону, действовавшему в дни святаго Василия, то есть до издания Василик. Ибо хотя бы кто и подлежал за прелюбодеяние уголовному наказанию, но вступать в брак ему не было запрещено, и потому не должен был подвергаться епитимии. Тем более таковой не может быть наказуем ныне, когда уголовное наказание отменено, и прелюбодеи наказываются только вырыванием ноздрей и лишением имущества. И прочти 82-ю главу 37-го титула 10-й книги (Василик) и 32-ю новеллу царя господина Льва Философа. Но это, как мне кажется, имело место тогда, когда брак заключался по одному соглашению. Теперь же, когда браки и обручения совершаются с молитвословием, прелюбодей не иначе может вступить в супружество, как освободившись от епитимий за прелюбодеяние, определенных в 58-м правиле сего святаго.