Која живи са прељубником, - прељубница је за све време (док је с њим).
Ἡ τῷ μοιχῷ συζῶσα, μοιχαλίς ἐστι πάντα τὸν χρόνον.
Ап. 48: Ако неки лаик (=верник) прогна жену своју, па узме другу, или (узме) од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Трул. 93: Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
Трул. 98: Који ради брачне заједнице узме женску заручену другоме, још док је заручник жив, нека подлегне осуди за прељубу.
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Картаг. 102: Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 34: За жене које су учиниле прељубу, па су то исповедиле из благобојазности (=скрушености), или су на неки начин откриле се, Оци наши спречавају да се објављује, да не будемо узрок смрти изобличеним (женама). Заповедише пак да такве стоје (са вернима у Цркви), без Причешћа, док не испуне време покајања.
Вас. Вел. 37: Који се ожени, пошто му је туђа жена (с којом је незаконито живео) одузета, биће осуђен због прве за прељубу, а због друге није крив.
Вас. Вел. 58: Који је прељубу учинио, петнаест година нека буде без причешћа Светињама; а (тих) петнаест година распоредиће му се овако: за четири године нека плаче, а пет (година) нека слуша (Св. Писмо), четири године нека припада, и две нека стоји са вернима, без Причешћа.
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Зонара: Кто не оставляет греха, тому нет веры в том, что раскаивается, и он не принимается в число кающихся; ибо покаяние состоит в том, что согрешивший раскаивается в том, в чем согрешил, и скорбит об этом; а пребывающему в грехе нельзя верить, что он раскаивается и скорбит, но услаждается грехом. Итак, последовавшая за прелюбодеем и сожительствующая с ним есть прелюбодейца во все время сожития, потому что совершает еще зло, и не должна быть принимаема в число кающихся.
Аристен: Итак, по этой причине не может быть принята и в церковь; ибо после того как престанет от греха, тогда несет епитимии и исправляет свой грех. А если остается в грехе, неисправима и неприемлема.
Валсамон: Некоторая жена, совершив прелюбодеяние и живя вместе с прелюбодеем, была подвергнута епитимии; а когда муж ея скончался, хотела вступить в брак с прелюбодеем. Святый говорит, что этого не должно быть; но она должна остаться под епитимиею до тех пор, пока будет жить с прелюбодеем, хотя бы и окончились 15-ть лет епитимии за прелюбодеяние; ибо те только действительно выполняют епитимии, назначаемые при покаянии, и получают прощение, которые оставляют зло; а которые пребывают во зле, остаются под тою же самою епитимиею, хотя бы тысячу раз несли ее. Так пойми правило и не скажи, что всякая жена, живущая с прелюбодеем, есть прелюбодейца; ибо законная жена прелюбодея невинна, когда живет с ним, и всякая другая, кроме прелюбодейцы. Так определяет закон церковный, а гражданский не позволяет прелюбодейце каким бы то ни было образом вступать в брак с прелюбодеем. Ибо 66-я глава 37-го титула 60-й книги (Василик) говорит: «та, которая однажды согрешила прелюбодеянием, если после этого сделается супругою того, кто совершил с нею прелюбодеяние, не покрывает своей вины браком, заключенным после прелюбодеяния». И 13-я глава 42-го титула: «если я, подвергнусь суду за прелюбодеяние с женою, женюсь на ней, то хотя бы она и не была осуждена, брак не имеет силы; даже если я назначу ее наследницею, или она меня, наследство обращается в казну. И тот, кто делает завещание на правах военного, не может назначить в наследницы ту, на которой женился после растления, и которая сделалась потом его сожительницею; но если случается что нибудь подобное, наследует казна, по 3-му положению 10-й главы 5-го титула 28-й книги: осужденный в прелюбодеянии с женою не может взять ее в (законную) жену».