На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.
Πολυτρόπως ὁ πονηρὸς τοῦ μοναχικοῦ σχήματος τὸ σεβάσμιον ἐπονείδιστον θεῖναι κατηγωνίσατο καὶ πολλὴν εὗρεν εἰς τοῦτο συνδρομὴν τῆς προκατασχούσης αἱρέσεως τὸν καιρόν. Τὰς γὰρ ἰδίας μονὰς τῇ ἀνάγκη τῆς αἱρέσεως οἱ μονάζοντες καταλιμπάνοντες, οἱ μὲν εἰς ἑτέρας, οἱ δὲ εἰς κοσμικῶν ἀνδρῶν μετέπιπτον καταγώγια. Ἀλλὰ γάρ, ὅπερ αὐτοὺς δι' εὐσέβειαν τότε πραττόμενον μακαριστοὺς ἀπέφαινεν, εἰς ἔθος ἄλογον μεταπεσόν, καταγελάστους παρίστησι. Πανταχοῦ γὰρ νῦν τῆς εὐσεβείας ἐξηπλωμένης καὶ σκανδάλων τῆς Ἐκκλησίας ἀπηλλαγμένης, ἔτι τινὲς τῶν οἰκείων μοναστηρίων ἀποφοιτῶντες καὶ καθάπερ τι ῥεῦμα δυσκάθεκτον ὧδε κἀκεῖσε μεταγγιζόμενοί τε καὶ μεταῤῥέοντες, πολλῆς μὲν πληροῦσι τῆς ἀκοσμίας τὰ μοναστήρια, πολλὴν δὲ τὴν ἀταξίαν ἑαυτοῖς συνεισκωμάζουσι καὶ τῆς ὑποταγῆς τὸ σεμνὸν διασπῶσί τε καὶ καταλυμαίνονται. Ἀλλὰ τούτων τὸ ἄστατον τῆς ὁρμῆς καὶ ἀνυπότακτον ἡ ἁγία σύνοδος ἀνακόπτουσα, ὥρισεν, ἵνα εἴ τις μοναχὸς τῆς ἰδίας ἀποδράσας μονῆς εἰς ἕτερον μεταπέσῃ μοναστήριον ἢ εἰς κοσμικὸν εἰσκωμάσῃ καταγώγιον, αὐτός τε καὶ ὁ τοῦτον ὑποδεξάμενος ἀφωρισμένος εἴη ἕως ἂν ὁ ἀποφυγὼν ἐπανέλθῃ, ἐξ ἧς κακῶς ἐξέπεσε μονῆς. Εἰ μέντοι γε ὁ ἐπίσκοπός τινας τῶν μοναχῶν, ἐπὶ εὐλαβείᾳ καὶ βίου σεμνότητι μαρτυρούμενους, εἰς ἕτερον μοναστήριον ἐπὶ καταστάσει τῆς μονῆς θελήσει μετακομίσαι ἢ καὶ εἰς κοσμικὴν οἰκίαν, ἐπὶ σωτηρίᾳ τῶν ἐνοικούντων, δοκιμάσει καταστῆσαι ἢ ἀλλαχόσε εὐδοκήσει ἐπιστῆσαι, τοῦτο οὔτε τοὺς ὑποδεχόμενους, οὔτε τοὺς μοναχοὺς ὑποδίκους ποιεῖ.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
IV Вас. 23: Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
Трул. 23: Да нико, било од епископâ или презвитерâ или ђаконâ, када даје Пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новац, или било шта друго. Јер благодат је непродајива (οὐδὲ πεπραμένη = не продана), нити за новац раздајемо освећење Духа (Светог), него (га) треба некористољубиво (ἀπανουργεύτως = нелоукавьно) раздавати достојнима (тога) Дара. Ако се покаже да неко, убројан у клир, од онога коме даје Пречисто Причешће тражи било шта, (такав) нека буде свргнут, као ревнитељ обмане и злодела Симона (Врачара - ДАп. 8, 18–21).
Трул. 41: Који у градовима или селима желе да се удаље у самозáтворе (ἐγκλείστραις), и усамљени пазе на себе (ради усавршавања), треба најпре да ступе у Манастир и обучавају се анахоретском (= усамљеничком) живљењу, и за време три године потчињавају се у страху Божјем старешини Манастира, и у свему како приличи испуњавају послушност; и тако, испољавајући (своје) расположење за такав (= усамљенички) живот, да ли га од свег срца добровољно прихватају, испитиваће се од месног предстојника (= епископа). Затим ће тако још једну годину истрајно провести изван (тог) самозáтвора, да се још јасније покаже циљ њихов. Јер ће (тек) тада пружити пуно уверење да не лове ташту славу, него да, ради истинског добра, траже такво (молитвено) тиховање (τὴν ἡσυχίαν). По испуњењу толиког времена, ако устрају у истом расположењу, нека се самозатворе, и да више не могу излазити кад хоће из такве самоће, осим ради опште користи и помоћи, или их друга претећа смрћу нужда на то присили; (али) и тада са благословом месног епископа. Који пак, без наведених разлога, покушају изаћи из својих обиталишта, нека најпре буду невољно затворени у речени затвор, а онда постовима и другим строгим мерама (σκληραγωγίαις) лечити их, знајући, сходно написаном, да: „Нико, ко стави руку своју на плуг, па се окреће назад, није приправан за Царство Небеско“ (Лк. 9, 62).
VII Вас. 13: Пошто су због несреће (Иконоборства), која се по гресима нашим догодила у Црквама, извесни Молитвени домови и Епископије и Манастири били разграбљени од неких људи, те постали општа свратишта, – ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо: да се такви свргну, ако су из свештеничког каталога; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где црв не умире и огањ се не гаси (Мк. 9, 14), јер се противе гласу Господњем, који говори: „Не чините од Дома Оца мојега, дома трговачкога“ (Јн. 2, 16).
VII Вас. 21: Монах или монахиња не треба да остављају свој Манастир, одлазећи у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе његовог игумана.
Картаг. 80: Такође би угодно (одредити) да: ако који (епископ) прими некога из туђег Манастира, и хоће да га произведе у клир, или да га постави за игумана свог Манастира, тај епископ који то чини нека се искључи из општења са другима, и нека се задовољи општењем само са својим народом; а дотични (монах) неће бити ни клирик, ни игуман.
Прводруги 2: Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.
Прводруги 3: Просуђено је да се исправи и ово зло које се чини, и које се још горе препушта презирању и немару. Ако, дакле, неки предстојатељ (= игуман) Манастира, потчињене му монахе, када побегну, не буде тражио са великим старањем; или нашавши их, не прими их, и не труди се да одговарајућим и прилагођеним (њиховом) сагрешењу лечењем оздрави и учврсти оно оболело, Свети Сабор одреди: да се такав подвргне одлучењу. Јер, ако онај, коме је поверено старање о бесловесним животињама, па занемари стадо, не остаје некажњен, како неће подлећи казнама због дрског поступка онај коме је поверена пастирска управа над стадом Христовим, и који својом леношћу и небригом упропашћује њихово спасење?
Прводруги 6: Монаси не треба да имају ништа своје, а све њихово да се пренесе на Манастир. Јер блажени (Апостол) Лука каже за верујуће у Христа и (хришћане) који изображавају монашко живљење (πολιτείαν = начин живота), тако да „ниједан није говорио за своје имање да је његово, него им је све било заједничко" (ДАп. 4, 32). Зато, онима који желе да монахују, даје им се право да претходно свој иметак распореде и уступе га којим хоће лицима, ако законом нису спречени (у томе). Јер, после ступања у монаштво, Манастир има господарство све њихове имовине, и њима није допуштено никакво старање или располагање о своме имању. А ако се неко нађе да је себи присвојио неки посед који није уступио Манастиру, и да је поробљен страсти лакомости (φιλοκτηςίας = поседовања), нека то (= имање) игуман или епископ преузму и у присуству многих продају и разделе сиромасима и потребитима. А онога који је, као некада Ананија (ДАп. 5, 1-2), замислио да такав посед утаји, Свети Сабор одреди: да се уразуми одговарајућом епитимијом. А по себи је разумљиво да оно што је Свети Сабор одредио (ἐκανόνισε) за монахе људе, то исто да важи и за жене монахиње.