Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Који у истини и искрено проводе калуђерски живот, нека уживају и достојну част. Али пошто се неки служе калуђерством само ради изговора, и доводе у забуну црквене и грађанске послове, безобзирно обилазећи градове, пак чак хоће да сами за себе и манастире подижу, установљује се, да нико нема и нигдје да оснива или подиже манастир, или молитвени дом, без приволе епископа дотичнога града. И калуђери свакога града и свакога мјеста нека буду потчињени епископу, нека тишину љубе, нека само у посту и молитви бораве и нека остају увијек у оним мјестима, у којима су постављени; нити се имају мијешати или учествовати у црквене или свјетске послове, запуштајући своје манастире, осим случаја, да им то по неопходној потреби допуштено буде од епископа града. Ни роб никакав нека се не прима у манастир, да калуђером постане, ако на то нема приволе од свога господара; а који преступи ову нашу установу, наређујемо, да буде одлучен, да се име божје не хули. Епископ града треба, да најмарљивији надзор води над манастирима.
Οἱ ἀληθῶς καὶ εἰλικρινῶς τὸν μονήρη μετιόντες βίον, τῆς προσηκούσης ἀξιούσθωσαν τιμῆς. Ἐπειδὴ δέ τινες τῷ μοναχικῷ κεχρημένοι προσχήματι, τάς τε ἐκκλησίας, καὶ τὰ πολιτικὰ διαταράσσουσι πράγματα, περιϊόντες ἀδιαφόρως ἐν ταῖς πόλεσιν, οὐ μὴν ἀλλὰ καὶ μοναστήρια ἑαυτοῖς συνιστᾷν ἐπιτηδεύοντες, ἔδοξε, μηδένα μὲν μηδαμοῦ οἰκοδομεῖν, μηδὲ συνιστᾷν μοναστήριον, ἢ εὐκτήριον οἶκον, παρὰ γνώμην τοῦ τῆς πόλεως ἐπισκόπου· τοὺς δὲ καθ᾿ ἑκάστην πόλιν καὶ χώραν, μονάζοντας, ὑποτετάχθαι τῷ ἐπισκόπῳ, καὶ τὴν ἡσυχίαν ἀσπάζεσθαι, καὶ προσέχειν μόνη τῇ νηστείᾳ, καὶ τῇ προσευχῇ, ἐν οἷς τόποις ἀπετάξαντο, προσκαρτεροῦντες· μήτε δὲ ἐκκλησιαστικοῖς, μήτε βιωτικοῖς παρενοχλεῖν πράγμασιν, ἢ ἐπικοινωνεῖν, καταλιμπάνοντας τὰ ἴδια μοναστήρια, εἰ μήποτε ἄρα ἐπιτραπεῖεν διὰ χρείαν ἀναγκαίαν ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως ἐπισκόπου· μηδένα δὲ προσδέχεσθαι ἐν τοῖς μοναστηρίοις δοῦλον ἐπὶ τῷ μονάσαι, παρὰ γνώμην τοῦ ἰδίου δεσπότου· τὸν δὲ παραβαίνοντα τοῦτον ἡμῶν τὸν ὅρον, ὡρίσαμεν ἀκοινώνητον εἶναι, ἵνα μὴ τὸ ὄνομα τοῦ Θεοῦ βλασφημῆται. Τὸν μέν τοι ἐπίσκοπον τῆς πόλεως, χρὴ τὴν δέουσαν πρόνοιαν ποιεῖσθαι τῶν μοναστηρίων.
Ап. 82: Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара (својих), на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (ср. 1Кор. 7, 21; Еф. 6, 5-8; Тит. 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен (свештенства), као што се и наш Онисим показао (Филим. 10-19), и господари дају приволу и ослободе га и из куће отпусте, нека буде (рукоположен).
IV Вас. 8: Клирици сиротилиштâ и Манастирâ и Мартиријâ (= Мученичких храмова) нека буду под влашћу епископа у свакоме граду, сходно предању Светих Отаца; и нека дрско не напуштају свога епископа. А који се дрзну на било који начин да изврћу ову одредбу и не потчињавају се своме епископу, ако су клирици, нека подлегну канонским епитимијама; а ако су монаси или лаици, нека буду одлучени (ἀκοινώνητοι = изопштени).
IV Вас. 24: Једном посвећени по вољи епископа Манастири, нека заувек остану Манастири, и ствари (= добра) које им припадају нека буду сачуване; и они више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским епитимијама.
Трул. 40: Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Трул. 41: Који у градовима или селима желе да се удаље у самозáтворе (ἐγκλείστραις), и усамљени пазе на себе (ради усавршавања), треба најпре да ступе у Манастир и обучавају се анахоретском (= усамљеничком) живљењу, и за време три године потчињавају се у страху Божјем старешини Манастира, и у свему како приличи испуњавају послушност; и тако, испољавајући (своје) расположење за такав (= усамљенички) живот, да ли га од свег срца добровољно прихватају, испитиваће се од месног предстојника (= епископа). Затим ће тако још једну годину истрајно провести изван (тог) самозáтвора, да се још јасније покаже циљ њихов. Јер ће (тек) тада пружити пуно уверење да не лове ташту славу, него да, ради истинског добра, траже такво (молитвено) тиховање (τὴν ἡσυχίαν). По испуњењу толиког времена, ако устрају у истом расположењу, нека се самозатворе, и да више не могу излазити кад хоће из такве самоће, осим ради опште користи и помоћи, или их друга претећа смрћу нужда на то присили; (али) и тада са благословом месног епископа. Који пак, без наведених разлога, покушају изаћи из својих обиталишта, нека најпре буду невољно затворени у речени затвор, а онда постовима и другим строгим мерама (σκληραγωγίαις) лечити их, знајући, сходно написаном, да: „Нико, ко стави руку своју на плуг, па се окреће назад, није приправан за Царство Небеско“ (Лк. 9, 62).
Трул. 42: За такозване пустињаке, који, у црним хаљинама и с великом косом на глави, обилазе градове и мешају се са лаичким (= мирским) људима и женама, и свој завет срамоте, одређујемо: да такви, ако хоће, пошто остригу косу и прихвате изглед (τὸ σχήμα = обличје) осталих монаха, сместе се у Манастир и међу братију уврсте; ако ли то неће, треба их сасвим изагнати из градова, и да живе у пустињама, од којих су себи и назвање смислили.
Трул. 43: Може сваки хришћанин да изабере подвижнички живот и, одложивши многобурну буку животних ствари, ступи у Манастир и по монашком обличју постриже се, било у који грех да је запао. Јер Спаситељ, Бог наш, рече: „Који долази Мени, нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Но пошто нам монашко живљење (τῆς μοναχικῆς πολιτείας) изображава живот у покајању, ми одобравамо ономе који му се искрено предаје, и никакав му начин (дотадашњег живота) не може спречити да испуни своју намеру.
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Трул. 45: Пошто смо дознали да у неким женским Манастирима, када приводе оне које ће се удостојити тог свештеног образа (τοῦ ἱεροῦ σχήματος = свете схим/н/е), најпре од приводилаца (= родитеља) бивају обучене у свилене и друге сваковрсне хаљине, па још и украшене златом и драгим камењем, и онда, са тако приступајућих Олтару, свлаче сву ту богату одећу, те одмах бива над њима благосиљање (монашке) схиме и облаче их у црно одело, — одређујемо: да од сада тога више не бива. Јер није прилично да она, која је својом вољом одбацила свако животно угађање, и заволела живот по Богу (τὴν κατὰ Θεὸν πολιτείαν = ѥжє по Бозѣ житиѥ), и утврдила се у том (животу) непоколебљивим мислима, и тако Манастиру приступила, да се опет тиме подсећа на пропадљиви и пролазни свет, који је већ заборавила, и тиме доведе у сумњу (свој позив), и душу узбуни, попут таласа који запљускују и свукуд таласају, тако да некад ни сузу већ не пролије, нити ће телом показати скрушеност у срцу; него ако, по обичају, и падне нека суза, гледаоци помисле да она није потекла због расположења према подвижничком труду, него већма зато што оставља свет и оно што је у свету.
Трул. 46: Оне које су изабрале подвижнички живот и у Манастир уписане, никако да не излазе (из Манастира). Ако их пак нека неотклоњива нужда на то натера, нека то чине са благословом и дозволом предстојнице (= игуманије), но и тада не саме за себе, него, по заповести игуманије, са неком старијом или од првих (сестара) у Манастиру. Никако није дозвољено да ноћевају ван Манастира. Такође и мушкарци који проводе монашки живот, да и они излазе (из Манастира, само) по хитној потреби, са благословом онога коме је поверено игуманство. Тако да: који преступају сада од нас одређено правило, било мушкарци било жене, нека подлегну одговарајућим епитимијама.
Трул. 47: Ни жена у мушком Манастиру, ни човек у женском да не спава. Јер верни (= чланови Цркве) требају бити слободни од сваког спотицања и саблазни, и да свој живот управљају „благообразно и угодно Господу“ (1Кор. 7, 35). А који ово учини, било клирик или лаик, нека буде одлучен.
Трул. 48: Жена (изабранога и) узвођенога на епископско достојанство, пошто се претходно заједничком сагласношћу раздвојила од свога мужа, нека, после епископске хиротоније над њим, ступи у Манастир подигнут (или постојећи) далеко од епископовог обитавања, и нека од епископа добија старање (τῆς προνοίας = издржавање). Ако ли се покаже достојна, нека се узведе и у достојанство ђаконисе.
Трул. 49: Обнављајући и овај Свети Канон (Халкидонски 24), одређујемо да: „једном посвећени Манастири по воље епископа, нека заувек остају Манастири, и ствари (= добра) које њима припадају нека буду сачуване, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати исте световним људима, него, ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну епитимијама по канонима“.
Трул. 85: Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
VII Вас. 17: Неки од монаха, остављајући своје Манастире, (и) желећи да владају, и одбацујући послушност, настоје да подижу Молитвене домове, немајући што треба за довршење. Ако, дакле, неки покуша да то чини, нека то месни епископ забрани; ако ли пак за довршење (градње) има, нека до краја доврши намерено. А ово исто нека важи и за лаике и клирике.
VII Вас. 18: „Не будите на саблазан ни онима споља“ (1Кор. 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту (код њих) заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора.
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
VII Вас. 20: Одређујемо да од сада не буде никакав дупли (= мушки и женски) Манастир, јер то за многе бива предметом саблазни и спотицања. Ако пак неки одлуче да се заједно са сродницима одрекну света и следе монашком животу, онда људи треба да одлазе у мушки Манастир, а женске да ступају у женски Манастир, јер се тиме угађа Богу (Јевр. 13, 16). А они Манастири, који су до сада били двоструки, нека се (за њих) држи канон Светог оца нашег Василија, и по његовој установи нека се поступа. У једном Манастиру не смеју боравити монаси и монахиње, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Монах нека не узима смелост са монахињом, или монахиња са монахом, насамо разговарати (προσομιλεῖν); ни да монах спава у женском Манастиру, нити монахиња да једе с њиме насамо. И кад се од стране мушких (из мушког Манастира) доносе монахињама ствари потребне за живот, нека те ствари прима игуманија женског Манастира испред врата (=капије), заједно са неком старицом монахињом. Ако ли се деси, да монах зажели да види неку своју рођаку, нека кратко и мало говори с њоме у присуству игуманије, па нека убрзо од ње одлази.
VII Вас. 21: Монах или монахиња не треба да остављају свој Манастир, одлазећи у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе његовог игумана.
Гангр. 3: Ако ко под изговором побожности, учи роба да презире свога господара, и да напушта службу, и не служи своме господару са пажњом и сваким поштовањем (1Тим.3,1–2; Тит. 2, 9–10), нека је анатема.
Картаг. 82: Такође би угодно (одредити): да, односно ослобађања робова која бивају у Цркви, треба се обратити молбом цару.
Прводруги 1: Ствар тако поштована и часна, и коју су Блажени и Преподобни Оци наши давно прекрасно смислили - оснивање Манастира - данас се види да се рђаво чини. Јер неки, дајући име Манастира својим имањима и поседима, и обећавајући да их Богу посвећују (=дарују), углавном те посвећене (=дароване поседе) себи приписују, те смислише вешто да Богу само наслов посвете. Јер се не стиде да, и после посвећења (=даривања), присвајају власт себи, коју, да имају претходно, нису били спречавани. И толико се овој ствари приспојила изопаченост, да они исти који дароваше, виде се да продају много шта што су даровали, изазивајући уједно и чуђење и мржњу код посматрача. И не само што такви немају раскајања за то што присвајају себи власт над оним што је једном Богу принесено, него исту без бојазни и другима предају. Зато, дакле, Свети Сабор одреди: да нико не сме основати Манастир без знања и воље (месног) епископа. А када он (=епископ) пристане и дозволи, и кад изврши потребну молитву (=благосиљање Манастира), како су у старини (Оци) богољубиво узаконили, нека се гради Манастир; а сами Манастир и све што му припада да се упише у пописну књигу (βρεβίῳ = катастар), и положи у епископском архиву; немајући дародавац уопште дозволу, без знања епископова, поставити за игумана себе или другога уместо себе. Јер ако неко, за оно што човеку поклања, не може више бити господар тога, како ће се моћи допустити ономе, који Богу нешто посвети и принесе, да себи присваја господарење над тиме?
Прводруги 2: Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.
Прводруги 3: Просуђено је да се исправи и ово зло које се чини, и које се још горе препушта презирању и немару. Ако, дакле, неки предстојатељ (= игуман) Манастира, потчињене му монахе, када побегну, не буде тражио са великим старањем; или нашавши их, не прими их, и не труди се да одговарајућим и прилагођеним (њиховом) сагрешењу лечењем оздрави и учврсти оно оболело, Свети Сабор одреди: да се такав подвргне одлучењу. Јер, ако онај, коме је поверено старање о бесловесним животињама, па занемари стадо, не остаје некажњен, како неће подлећи казнама због дрског поступка онај коме је поверена пастирска управа над стадом Христовим, и који својом леношћу и небригом упропашћује њихово спасење?
Прводруги 4: На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.
Прводруги 5: Налазимо неразборита и непроверена (ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους = нерасудна и неиспитана) монашења (ἀποταγάς = одрицања од света) као много шкодећа монашком добром поретку. Јер неки несмотрено себе бацају у монашки живот, па због строгости и напорности (монаштва) сасвим запусте подвижништво, и несрећно се опет повраћају на телољубиви и сластољубиви живот. Зато Свети Сабор одреди: да не треба удостојити монашког образа (= чина) никога пре но што их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже проверенима и достојнима тако узвишеног живота. И заповеда (Сабор) да се то на сваки начин држи, осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер, за потпуно проверавања таквога човека биће довољно и шестомесечно време. А ако неко поступи мимо овога: (ако је) игуман, да се лиши игуманства, и снађе га, као кâр за неред (παιδείαν τῆς ἀταξίας = казна за непоштовање реда), положај потчињенога; а монах нека буде предан у други Манастир, који одржава монашку тачност (ἀκρίβειαν = строгост).
Прводруги 6: Монаси не треба да имају ништа своје, а све њихово да се пренесе на Манастир. Јер блажени (Апостол) Лука каже за верујуће у Христа и (хришћане) који изображавају монашко живљење (πολιτείαν = начин живота), тако да „ниједан није говорио за своје имање да је његово, него им је све било заједничко" (ДАп. 4, 32). Зато, онима који желе да монахују, даје им се право да претходно свој иметак распореде и уступе га којим хоће лицима, ако законом нису спречени (у томе). Јер, после ступања у монаштво, Манастир има господарство све њихове имовине, и њима није допуштено никакво старање или располагање о своме имању. А ако се неко нађе да је себи присвојио неки посед који није уступио Манастиру, и да је поробљен страсти лакомости (φιλοκτηςίας = поседовања), нека то (= имање) игуман или епископ преузму и у присуству многих продају и разделе сиромасима и потребитима. А онога који је, као некада Ананија (ДАп. 5, 1-2), замислио да такав посед утаји, Свети Сабор одреди: да се уразуми одговарајућом епитимијом. А по себи је разумљиво да оно што је Свети Сабор одредио (ἐκανόνισε) за монахе људе, то исто да важи и за жене монахиње.
Прводруги 7: Видимо да многе епископије опадају, и да су у опасности да сасвим пропадну, јер њихови предстојатељи (προεστηκότες = епископи) бригу и старање о њима трошећи на подизање нових Манастира, и њих (= епископије) растрзавајући и вешто смишљајући како да присвоје приходе (од тих Манастирâ), труде се само о њиховом повећавању. Зато Свети Сабор одреди: да ниједан епископ не може новоподизати себи (ἴδιον = свој) Манастир на штету своје епископије. Ако се, пак, неки затече да се на то усудио, нека се он подвргне одговарајућој епитимији, а новоподигнуто од њега, пошто није добило ни почетак права Манастира, нека се потврди као својина епископије. Јер ништа од онога што је незаконито и неуредно настало, не може добити предност над оним што је канонски установљено.
Зонара: Истинно монашествующих и искренно, то есть от чистого сердца, а не притворно, или с примесью каких либо худых расположений проходящих монашескую жизнь святый собор признал достойным чести. А тех, которые употребляют монашескую одежду для вида, то есть для приведения только в обман, чтобы ею обмануть людей, и иметь от них честь воздаваемую облеченным в святую одежду, тех, которые тайно входят в церкви, берутся может быть и учить, или совершать другое что церковное, вмешиваются в городские дела, желая управлять ими, - и таким образом заводят смуты и в церквах и в гражданских обществах, - таковых собор не почитает истинными монахами. Посему собор совершенно не дозволил никому строить монастырь, или молитвенный дом нигде, ни в городе, ни в селе, ни в пустынях и горах без дозволения местного епископа, и монахам повелел быть в подчинении у епископа каждого города, жить в безмолвии в тех местах, которые им назначены, упражняясь в добродетели и не вмешиваясь в дела как церковные, так и гражданские, не оставлять своих монастырей и не принимать участия в управлении делами, кроме того случая когда епископ города поручит кому нибудь из них заведывание делами, по необходимой нужде, признав их может быть способными к такому управлению и не имея других для такого дела. Тоже самое повелевает и собор, собранный во храме святых Апостолов, в первом правиле, и 17-е правило Седьмого Собора. Далее настоящее правило установляет не принимать рабов желающих монашествовать в монастыре иначе как с согласия их господ, «да не хулится имя Христово». Ибо если, без воли господина, чей нибудь раб будет пострижен, это тяжким для себя почтет его господин и будет хульно говорить о святой схиме и монахах; а хула на них перейдет и на само Божество. Будет хулимо имя Божие от неверных и в том случае, когда увидят, что монахи бродят в городах и занимаются гражданскими делами. Но подчинивши монахов и монастыри местным епископам правило присовокупляет: «впрочем епископу града надлежит имети о монастырях должное попечение», - и таким образом одним разом достигает двух целей, то есть чтобы с одной стороны монахи не имели дел и хлопот из за дел происходящих, но чтобы были ни чем не развлекаемы, проводили жизнь безмолвную и заботились только о том, что относится к пользе душевной; с другой стороны чтобы и епископ приобретал отсюда себе душевную пользу и служил к прославлению Бога. Ибо Господь говорит: да просветится свет ваш пред человеки, яко да видят ваша добрая дела: и прославят Отца вашего, иже на небесех (Матф. 5, 16). А как церковные деньги называются деньгами бедных и должны быть издерживаемы на нуждающихся, и епископу не дано права издерживать из них на себя ничего, кроме самого необходимого и то – когда не имеет своего, как говорит 41-е правило святых Апостолов и 25-е правило Антиохийского собора; то правило требует, чтобы епископ и монахам, не имеющим имущества и нуждающимся в необходимом подавал потребное для жизни, как бедным.
Аристен: Молитвенный дом, или монастырь не может быть построен без воли епископа. А каждый монашествующий должен подчиняться епископу и не оставлять своего монастыря без позволения от епископа. Раб же может быть монахом только с согласия господина. Без дозволения епископа не должно созидать монастыря, или церкви. Но и все монахи должны быть у него в подчинении и не уходить из монастыря, к которому причислены, разве только получат дозволение от епископа ради другой какой пользы. Раб без ведома господина не должен быть принимаем в монастырь для пострижения в монашество. Преступающий эти определения должен быть лишен общения. Но и епископ со своей стороны должен иметь надлежащее попечение о монастырях.
Валсамон: Заметь, что дозволяется епископам поручать монахам ведение гражданских дел; а если епископам дано такое право, то тем более оно принадлежит царям. Чисто, то есть истинно, а не лицемерно монашествующих правило предписывает удостаивать чести; но тех, которые монашескую одежду употребляют только для вида и прельщают людей, повелевает наказывать и отсылать в места их пострижения, как производящих смятения в церквах и в гражданских делах. Бродя по площадям, вступаясь в мирские дела, дозволяя себе, может быть и учительство, они именно возмущают, то есть разделяют и смешивают божеское и человеческое, не дозволяя им действовать по их собственной природе, то есть – чтобы мирские дела делались мирянами, а монашеские и церковные – людьми, которые посвятили себя Богу. А как они, говорит правило, по любоначалию покушаются устроять и вновь монастыри, дабы не быть подчиненными епископу, то определено, чтобы никто нигде не имел власти воздвигать монастырь, или молитвенный дом, без дозволения епископа, а все монахи были в подчинении местному епископу, и безотлучно пребывали в том монастыре, в котором приняли пострижение. Присовокупляет правило и то, чтобы они не принимали участия в церковных делах, или житейских, то есть гражданских и управления ими, если только не дозволит сего епископ города по необходимой надобности. Рабов определено не постригать без согласия их господ; а кто нарушит это определение, тому быть без общения. Впрочем, говорит правило, епископ города должен заботится о монастырях. Итак, заметь, что монахи должны безотлучно пребывать и проводить монашескую жизнь там, где они причислены, то есть пострижены; и что с дозволения епископа монахи могут исправлять не только церковные дела, но и житейские, то есть гражданские. Но если епископское дозволение имеет такую силу, то еще большую силу должна иметь царская власть, которая производит и епископов. Ибо по этому, вероятно, и занимался беспрепятственно государственными делами известный митрополит Сиды от лица императора Господина Михаила Дуки; и митрополит неокесарийский писал светские морские законы, и многие архиереи и монахи исполняли подобные же служения царские и народные. Читай так же 1-е правило собора, бывшего во храме святых Апостолов, 17-е Седьмого Собора. А о рабах монашествующих без воли господина ищи 36-ю главу 1-го титула настоящего собрания.