Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
Нека су тачно познате ствари епископове (ако таквих има) и тачно познате Господње; како би епископ имао власт при смрти оставити своје коме хоће и како хоће, и да се под изговором црквених ствари не оштете епископове, који може бити да има жену и дјеце, или рођака или слугу. Јер је и пред Богом и пред људима право, да ни црква не подлегне каквој штети, кад се не знају ствари епископове, нити епископ или његови рођаци да буду под изговором цркве подвргнути запљени иметка, или да падну у парнице они, који епископу припадају, те се подвргне злу гласу смрт његова.
Ἔστω φανερὰ τὰ ἴδια τοῦ ἐπισκόπου πράγματα, (εἴ γε καὶ ἴδια ἔχοι) καὶ φανερὰ τὰ Κυριακά· ἵνα ἐξουσίαν ἔχῃ τὰ ἴδια, τελευτῶν ὁ ἐπίσκοπος, οἷς βούλεται καὶ ὡς βούλεται καταλεῖψαι· καὶ μὴ προφάσει τῶν ἐκκλησιαστικῶν πραγμάτων διαπίπτειν τὰ τοῦ ἐπισκόπου, ἐσθ᾿ ὅτε γυναῖκα καὶ παῖδας κεκτημένου, ἢ συγγενεῖς, ἢ οἰκέτας. Δίκαιον γὰρ παρὰ θεῷ καὶ ἀνθρώποις, τὸ μήτε τὴν ἐκκλησίαν ζημίαν τινὰ ὑπομένειν ἀγνοίᾳ τῶν τοῦ ἐπισκόπου πραγμάτων, μήτε τὸν ἐπίσκοπον, ἢ τοὺς αὐτοῦ συγγενεῖς, προφάσει τῆς ἐκκλησίας, δημεύεσθαι, ἢ καὶ εἰς πράγματα ἐμπίπτειν τοὺς αὐτῷ διαφέροντας, καὶ τὸν αὐτοῦ θάνατον δυσφημίαις περιβάλλεσθαι.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
IV Вас. 22: Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је (то) забрањено и онима који (те ствари) преузимају (на чување); иначе, који то чине, доводе у опасност своје (свештене) чинове.
Трул. 35: Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Антиох. 25: Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
Картаг. 22: Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Картаг. 26: Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Картаг. 81: Такође се одређује: да, ако неки епископ за наследнике (своје имовине) рађе претпостави сроднике, или мимо родбине јеретике или незнабошце, него ли Цркву, противу таквога нека се и после смрти изрече анатема, и име његово нека се уопште не спомиње код свештеника Божијих; нити се може оправдати ако је умро без опоруке (ἀδιάθετoς = intestatus = без тестамента), јер поставши епископ, требало је по обичају да учини распоред својих ствари долично своме звању.
Зонара: Это правило повелевает епископам, имеющим собственное имущество, объявлять о нем, дабы не смешалось оно с церковным, но чтобы явно было как принадлежавшее им до епископства, так и то, что могло перейти к ним после епископства от родственников, то есть по наследству, или по завещанию, или другим подобным образом. Ибо собственное имущество они могут оставлять, кому захотят, впрочем, только православным христианам, а церковным должны управлять со страхом Божиим и раздавать из него бедным. Если же будет смешано церковное с епископским; то может случиться, что, по смерти епископа, церковь или его наследники будут иметь тяжбы. Ибо могут открыться долги на епископе, и заимодавцы на покрытие долгов будут объявлять притязания на церковное имущество, или опять - если окажутся долги на церкви, к уплате их привлечены будут наследники епископа, и если недостаточно будет епископского имущества, они могут потерпеть ущерб и в собственном имуществе, и таким образом память епископа подвергнется укоризне или от наследников, или от членов церкви.
Аристен: Имущество церкви и имущество епископа должны быть известны, дабы и епископ мог располагать своим, и церковь не терпела ущерба. Епископ, при рукоположении на епископию, должен составить опись собственному имуществу и объявить ее; точно также - и имуществу церкви, дабы собственным имуществом и при жизни, и по смерти мог располагать, как ему угодно, а церковь сохранила свое.
Валсамон: Божественные Апостолы, всему, предпочитая справедливость, определили, чтобы раздельно, а не смешано было имущество, лично принадлежащее епископу и принадлежащее церкви. При сем епископ имеет власть распоряжаться собственным имуществом по своей воле, как при жизни, так и в завещаниях на случай кончины. При сем и церковь не потерпит ущерба в случае могущих открыться долгов епископа, ни его последняя воля, или изъясненная еще при жизни не останется не исполненною. Таким образом, открывается, что если епископ не сделает известным свое имущество, какое имел до рукоположения, а равно и перешедшее к нему законным образом после рукоположения, которое не было церковным, то все его имущество удержат и сделают собственностью преемствующий ему епископ и епископская церковь. Конечно, при сем, они будут обязаны уплатить и долги епископа, если не составят описи его имуществу. В последнем случае, мне кажется, должно быть исполнено определенное законом в 35-й книге, 14-м титуле, главе 117-й. Ищи еще и настоящего собрания титул 10-й, глава 5 и 2.