Да не треба епископи, позвани на Сабор, да (исти) пренебрегавају, него да отиду (на Сабор), да поуче (друге) или се сами поуче – на изграђивање (κατόρθωσιν = исправлєниѥ) Цркве и осталих. А који пренебрегне (Сабор), такав сам себе осуђује, осим ако због нечег ванредног изостане (= буде спречен).
Епископи, кад су на сабор позвани, не смију тијем пренебрегнути, него морају поћи, да или поуче друге, или се сами поуче у погледу онога, што се тиче добра цркве и другога. Који тијем пренебрегне, сам себе осуђује, осим случаја, ако није чим ванредним запријечен.
Ὅτι οὐ δεῖ ἐπισκόπους εἰς σύνοδον καταφρονεῖν, ἀλλ᾽ ἀπιέναι καὶ διδάσκειν, ἢ διδάσκεσθαι, εἰς κατόρθωσιν τῆς ἐκκλησίας καὶ τῶν λοιπῶν. Εἰ δὲ καταφρονήσειεν ὁ τοιοῦτος, ἑαυτὸν αἰτιάσεται, παρεκτὸς εἰ μὴ δι' ἀνωμαλίαν ἀπολιμπάνοιτο.
Ап. 37: Два пута у години нека бива Сабор епископâ, и нека (епископи) међусобно испитују догмате Благочешћа (τῆς εὐσεβείας = Праве вере) и решавају настале Црквене спорове: први пут четврте недеље Педесетнице, а други пут дванаестог дана месеца Хипервератија (=Октобра).
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
IV Вас. 19: Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
Трул. 8: Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
VII Вас. 6: Пошто постоји канон (Никејски 5; Трулски 8) које каже: „Сваке године по два пута треба да буду у свакој области канонска разматрања (κανονικὰς ζητήσεις) кроз окупљање епископâ“ (на Саборе), но због потешкоћа и због немаштине (= оскудице) за путовање окупљаних епископа, Свети Оци Шестог Сабора одредише да, на сваки начин и без (икаквог) изговора, једанпут у години буде Сабор, и да исправља погрешке (τὰ ἐσφαλμένα = поремећаје). Тај исти канон и ми обнављамо. И ако се нађе који (световни) начелник да ово спречава, нека буде одлучен (од општења Цркве). А ако неки од митрополита занемари да ово бива, изузев нужде и какве силе и неког оправданог разлога, нека подлегне канонским епитимијама. И кад Сабор буде ради Канонских и Јеванђелских ствари, окупљени епископи треба да са проучавањем и старањем настоје да очувају Божанствене и животворне заповести Божије. Јер је у чувању њиховом велика награда (Пс. 18, 12); јер заповест је и светиљка, и закон је светлост, и научавање и васпитавање (ἔλεγχος καὶ παιδεία) — пут животни (Приче 6, 23); и: „заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс. 18, 9). А митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ собом донесе, ни животињу (= стоку), ни друго шта. Јер, ако се докаже да је то учинио, четвороструко има да врати.
Антиох. 20: Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
Картаг. 19: Аврелије епископ рече: Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења (τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин). Ако ли не хтедне доћи ни на свеопшти годишњи Сабор, да се бар ту заврши његова ствар, судиће се као да је сам против себе изрекао пресуду. А за то време док је ван општења, да нема општења ни у својој Цркви, нити у парикији (ἐν παροικίᾳ = parochia = у /целој/ Цркви). Тужилац пак његов, ако се није нигде уклањао у оне дане док се ствар разматрала, нека се никако не лишава општења. Ако ли се некуда уклонио и сакрио, па се (оптужени) епископ васпостави у општење, нека се тужилац искључи из општења, али тако да му се не одузме прилика (за потврду) тужбе у тој ствари, ако може да докаже да у датом року, не што није хтео, него није могао доћи (на суд). А јасно је и то, да, док траје истрага о тој ствари на суду епископа, ако је (дошло суду) да је лице тужиоца било оптужено, неће се он примити као тужилац, осим ако захтедне да се о његовој (личној) ствари, а не о црквеној, води истрага.
Картаг. 76: Такође би угодно (одредити): да сваки пут кад треба окупити Сабор, епископи, који нису спречени ни старошћу, ни болешћу, ни неком великом нуждом, одговарајуће (на исти) дођу, и да се сваки Првенствујући (= митрополит) у својој епархији извести о свима епископима, и да ли бивају два или три њихова скупа, и да са сваког скупа морају неизоставно за дан Сабора доћи који су наизменично бирани. Ако ли не могу доћи, због неких изненада насталих нужди, како обично бива, ако не изнесу своме Првенствујућем (= митрополиту) разлог своје спречености, такви треба да су довољни општењем (τῇ κοινωνίᾳ = communione) у својој (само) Цркви.
Картаг. 95: Угодно би (одредити): да надаље нема годишње потребе замарати браћу, него (само тада) када општа, то јест целе Африке, потреба позове, кад буду било одакле упућена писма овоме престолу да треба сазвати Сабор у оној области где привлачи нужда и погодност. А разлози (ἐιτίαι = узроци), који нису општи, нека се расправљају у својим областима.