Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Пошто је врло спасоносносно приближити се Богу, уклонивши се од вреве живота то и ми треба да не примамо без испитања и пренаглено оне, који изабирају калуђерски живот, него да и у овоме чувамо предану нам одредбу отаца, да се на име има примати завјет живота по Богу, као већ тврди и који је постао свијесно и расудно, тек послије пунога развића разума. Који жели дакле подвргнути се калуђерскоме јарму, нека није млађи од десет година од рођења, стојећи у осталом и у погледу таквога у власти предстојника цркве пресуда, да ли не налази, да му се још вријеме продуљи, прије него што се уведе у калуђерски живот и у истоме свој опстанак утврди. Јер, премда је велики Василије у својим светим правилима узаконио, да она, која добровољно себе Богу посвећује и обљуби дјевичанство, има се примити у ред дјевојака, пошто наврши седамнаест година, ипак ми слиједећи уредби која у томе постоји за удовице и ђаконисе, суразмјерно смо поменуту доб установили за оне, који изабирају калуђерски живот. Тако је и у божанственог апостола прописано, да се од шездесет година бира у цркви удовица, а света правила међу тијем предадоше, да се ђакониса поставља од четрдесет година, јер се видјело, да је црква божјом благодаћу постала много снажнијом и напреднијом, и да су вијерни чврсти и поуздани у извршивању божанствених наредаба. А пошто смо и ми ово добро појмили, сходно с тиме установљујемо, да онај, који намјерава започети трудове по Богу, има бити неодложно знаменован благословом благодати, као неким печатом, да га тиме побудимо, да се на дуго не предомишља и затеже, него на против, да га ободримо, да добро бира и да се у истоме утврди.
Ἐπειδὴ τῷ Θεῷ κολλάσθαι, διὰ τῆς ἐκ τῶν τοῦ βίου θορύβων ἀναχωρήσεως, λίαν ἐστὶ σωτήριον, χρὴ μὴ ἀνεξετάστως ἡμᾶς παρὰ τὸν καιρὸν τοὺς τὸν μονήρη βίον αἱρουμένους προσίεσθαι, ἀλλὰ τὸν παραδοθέντα ἡμῖν παρὰ τῶν Πατέρων καὶ ἐν αὐτοῖς φυλάττειν ὅρον· ὥστε τὴν ὁμολογίαν τοῦ κατὰ Θεὸν βίου, τότε προσίεσθαι δεῖ, ὡς ἤδη βεβαίαν, καὶ ἀπὸ γνώσεως, καὶ κρίσεως γινομένην, μετὰ τὴν τοῦ λόγου συμπλήρωσιν. Ἔστω τοίνυν ὁ μέλλων τὸν μοναχικὸν ὑπέρχεσθαι ζυγόν, οὐχ ἥττων ἢ δεκαετής, ἐν τῷ προέδρῳ κειμένης καὶ τῆς ἐπὶ τούτῳ δοκιμασίας, εἰς τὸν χρόνον αὐτῷ αὐξηθῆναι λυσιτελέστερον ἡγεῖται, πρὸς τὴν ἐν τῷ βίῳ εἰσαγωγήν, καὶ κατάστασιν. Εἰ γὰρ καὶ ὁ μέγας Βασίλειος, ἐν τοῖς ἱεροῖς αὐτοῦ κανόσι, τὴν ἑκουσίως ἑαυτὴν προάγουσαν τῷ Θεῷ, καὶ τὴν παρθενίαν ἀσπαζομένην, τὸν ἐπτακαιδέκατον διανύουσαν χρόνον, τῷ τῶν παρθένων τάγματι ἀριθμεῖσθαι νομοθετεῖ· ἀλλ᾿ οὖν τῷ περὶ τῶν χηρῶν τε, καὶ διακονισσῶν παραδείγματι παρακολουθήσαντες, εἰς τὸν εἰρημένον χρόνον ἀναλόγως τοὺς τὸν μονήρη βίον ἑλομένους περιεστήσαμεν. Ἐν γὰρ τῷ θείῳ Ἀποστόλῳ γέγραπται, ἑξήκοντα ἐτῶν τὴν ἐν τῇ ἐκκλησίᾳ καταλέγεσθαι χήραν· οἱ δὲ ἱεροὶ κανόνες, τεσσαράκοντα ἐτῶν τὴν διακόνισσαν χειροτονεῖσθαι παραδεδώκασι, τὴν ἐκκλησίαν χάριτι θείᾳ κραταιοτέραν γινομένην, καὶ ἐπὶ τὰ πρόσω βαίνουσαν ἑωρακότες, καὶ τὸ τῶν πιστῶν πρὸς τὴν τῶν θείων ἐντολῶν τήρησιν πάγιόν τε καὶ ἀσφαλές· ὅπερ καὶ ἡμεῖς ἄριστα κατανοήσαντες, ἀρτίως διωρισάμεθα, τὴν εὐλογίαν τῆς χάριτος, τῷ μέλλοντι τῶν κατὰ Θεὸν ἀγώνων ἐνάρχεσθαι, ὥσπερ τινὰ σφραγῖδα ταχέως ἐνσημαινόμενοι, ἐντεῦθεν αὐτὸν πρὸς τὸ μὴ ἐπὶ πολὺ ὀκνεῖν καὶ ἀναδύεσθαι προβιβάζοντες, μᾶλλον μὲν οὖν καὶ πρὸς τὴν τοῦ ἀγαθοῦ παρορμῶντες ἐκλογὴν καὶ κατάστασιν.
I Вас. 19: О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
IV Вас. 15: За ђаконису нека се не поставља жена пре четрдесет година, и то таква после строгог проверавања. А ако је, примивши посвећење (τὴν χειροθεσίαν = рукопроизведење) и неко време остала у служби, па се после удала, презревши Божију благодат (1Тим. 5, 12), таква да буде анатемисана заједно са оним који се с њом саставио.
Трул. 14: Канон Светих и Богоносних Отаца наших (Неокесаријски 11) нека се чува и у овоме да: „презвитер се не рукополаже пре тридесет година, макар био човек веома достојан, него нека сачека; јер је и Господ Исус Христос у тридесетој години био крштен и почео учити“. Такође „ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година“.
Картаг. 6: Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима (= Сабор 390. г., правило 3) сећамо се да је одређено: да Свето Миро, или измирење (= примање) покајникâ, или посвећење девојакâ, местâ, Цркавâ, не могу вршити презвитери. Ако ли се неко затече да то чини, шта треба о њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше: да спремање Светога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер на јавном богослужењу (δημόσιαν λειτουργίαν = publica missa = людьскоѥ слоужєниѥ) да некога помири. Ово би угодно свима.
Картаг. 44: Да посвећене девојке, када се одвајају од отаца који су их чували, нека се старањем (τῇ προνοίᾳ = providentia = промъıшлѥниѥмь) епископовим, или у његовом одсуству презвитеровим, поверавају најчеститијим женама, или ако живе заједно да се међусобно чувају, да не би, посвудним шетањем, нанеле штету угледу Цркве.
Картаг. 126: Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година.
Прводруги 5: Налазимо неразборита и непроверена (ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους = нерасудна и неиспитана) монашења (ἀποταγάς = одрицања од света) као много шкодећа монашком добром поретку. Јер неки несмотрено себе бацају у монашки живот, па због строгости и напорности (монаштва) сасвим запусте подвижништво, и несрећно се опет повраћају на телољубиви и сластољубиви живот. Зато Свети Сабор одреди: да не треба удостојити монашког образа (= чина) никога пре но што их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже проверенима и достојнима тако узвишеног живота. И заповеда (Сабор) да се то на сваки начин држи, осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер, за потпуно проверавања таквога човека биће довољно и шестомесечно време. А ако неко поступи мимо овога: (ако је) игуман, да се лиши игуманства, и снађе га, као кâр за неред (παιδείαν τῆς ἀταξίας = казна за непоштовање реда), положај потчињенога; а монах нека буде предан у други Манастир, који одржава монашку тачност (ἀκρίβειαν = строгост).
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Зонара: Василий Великий в 18-м своем правиле предписывает принимать обеты дев по достижении ими 16-ти или 17-ти лет; а прежде этого возраста обязательства он считает детскими голосами. А правило этого собора говорит, что вступающий под иго монашества должен быть десятилетнего возраста, и упоминает и о правиле Василия Великого, но говорит, что так устрояет потому, что церковь становиться более крепкою, вера более и более утверждается и верные более укрепляются к соблюдению божественных заповедей. А в доказательство этого пользуется и правилом Четвертого Собора о диаконисах, говоря: «между тем как божественный Павел повелел причислять только шестидесятилетних вдовиц, отцы определили рукополагать в диаконисы деву сорокалетнюю совершенно по той же самой причине, что вера делалась более твердою и люди более усердными к соблюдению заповедей». Впрочем, что касается времени, это предоставляет местному епископу, дабы он о каждом из избирающих монашескую жизнь рассудил, должно ли ему продолжить время или принять и в десятилетнем возрасте.
Аристен: Монашествующий должен поступать в монашество десяти лет: ибо хотя божественный Василий объявил, что постригаемая должна достигнуть 17-ти летнего возраста; но, поелику, не смотря на то, что Апостол назначает для церковной вдовицы шестидесятилетний возраст, отцы определили, чтобы диакониса была сорокалетняя, потому что церковь сделалась более крепкою, то и мы скорее знаменуем монашествующего печатью. Осмнадцатое правило Василия Великого говорит, что приводящая себя ко Господу и отказывающаяся от брака должна быть свыше 16-ти, или даже 17-ти лет, чтобы обеты ея были тверды и, отрекаясь от них, она непременно подвергалась бы наказанию; ибо детские голоса, говорит он, не должно считать действительными при этом. А настоящее правило принимает желающего быть монахом, если ему не менее десяти лет, предоставив рассуждение о возрасте на суд игумена, не найдет ли он более полезным продолжить время для приготовления и утверждения в монашеской жизни. Оно уменьшает определенное Василием Великим время потому, что видит, что церковь божественною благодатию становиться более крепкою, и идет к дальнейшему преспеянию, а верные оказываются более твердыми и благонадежными в соблюдении божественных заповедей. Ибо на том же самом основании, что церковь преуспела на лучшее, священные правила уменьшили и возраст диаконисы и предали поставлять оную по достижении сорока лет, хотя Апостол и предписывает, чтобы имеющая быть причисленною в число вдовиц в церкви была 60-ти лет.
Валсамон: Василий Великий в 18-м своем правиле принимает дающих обет девства по достижении 16-ти лет, как таких, которые могут избирать и различать хорошее от дурного. А настоящее правило не отсылает и десятилетнего избравшего монашескую жизнь; однако же определяет принимать его в монашество не иначе, как по испытанию епископа, и присовокупляет, что так узаконяет потому, что благодатию Божиею церковь достигает преспеяния, и соблюдение божественных заповедей становиться более благонадежным. А в подтверждение этого, правило сослалось на сказанное о диаконисах на Четвертом Соборе, говоря, что между тем как божественный Павел постановил 60-ти летних вдовиц причислять к чину диаконис, отцы определили поставлять в диаконисы деву 40-калетнюю. А отсюда следует, что отцы нисколько не неуместно определили, понизив возраст пострижения несовершеннолетних и перенесши его с 18-ти лет на 10-ть; напротив они достойны великой благодарности за то, что не дозволили без дальнейшей заботы постригать каждого десятилетнего, но все касающееся его возложили на рассмотрение епископа. Ибо, может быть, это испытание одного, достигшего 10-ти летнего возраста допустить до пострижения, а другого не допустить. В этом и состоит сущность правила. А ты прочти шестую новеллу императора господина Льва Философа, которая определяет, что достигший 16-ти, или 17-ти лет может беспрепятственно постригаться, по Василию Великому, и делать завещание; а по настоящему правилу желающий вступить в монашество по достижении 10-ти летнего возраста, может это делать; но завещания о своей собственности делать не может, а должен ждать когда исполниться ему 15-ть лет. Если же он умрет в этот промежуток; то рабы его должны быть освобождены, а прочее его имение делиться на двое, и две части должен получить монастырь, а третья часть должна быть отдана его родственникам; если же у умершего нет родственников, то и третья часть должна поступить в монастырь. Заметь из настоящего правила и сказанного в нем, что без ведома местного епископа не должны совершаться пострижения монахов, а тем более несовершеннолетних и сомнительных; ибо епископ, а не игумен, есть предстоятель, как говорят некоторые. Еще заметь, что монахом никто не бывает до исполнения 10-ти летнего возраста. Ищи и 18-е правило святого Василия.