Бракови који бивају без (сагласности) власника (= родитеља или господара), блуд су. Зато, кад је жив отац или господар, нису без одговорности они који се саставе, док, ако господари одобре ту свезу, тада брак добија сигурност.
Οἱ ἄνευ τῶν κρατούντων γάμοι, πορνεία εἰσίν. Οὔτε οὖν πατρὸς ζῶντος, οὔτε δεσπότου, οἱ συνιόντες ἀνεύθυνοι εἰσίν, ὡς, ἐὰν ἐπινεύσωσιν οἱ κύριοι τὴν συνοίκησιν, τότε λαμβάνει τό τοῦ γάμου βέβαιον.
Ап. 82: Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара (својих), на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (ср. 1Кор. 7, 21; Еф. 6, 5-8; Тит. 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен (свештенства), као што се и наш Онисим показао (Филим. 10-19), и господари дају приволу и ослободе га и из куће отпусте, нека буде (рукоположен).
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 85: Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
Гангр. 3: Ако ко под изговором побожности, учи роба да презире свога господара, и да напушта службу, и не служи своме господару са пажњом и сваким поштовањем (1Тим.3,1–2; Тит. 2, 9–10), нека је анатема.
Картаг. 82: Такође би угодно (одредити): да, односно ослобађања робова која бивају у Цркви, треба се обратити молбом цару.
Вас. Вел. 22: Који отмицом имају жене, ако су отели већ заручене другима, не треба их примати раније док оне не буду одузете од њих и предане под власт почетним заручницима, да их или ако хоће узму, или (их) отпусте. Ако ли пак неко узме слободну (=незаручену), треба је одузети (од њега) и вратити је родбини; и оставити на вољу родбини, били то родитељи, или браћа, или други старији девојчини: ако они хоће да му је даду, нека се утврди та свеза, а ако не пристану, не треба (их) принуђивати. Који пак има жену, коју је (претходно) или тајно или силом обешчастио, мора спознати (=издржати) епитимију за блуд. А епитимија за блуднике одређена је на четири године: прве године удаљити их од молитава и да плачу при вратима Цркве; друге године примити (их) на слушање (Св. Писма); треће на покајање; четврте да стоје са народом, али не учествују у Приносу (Евхаристије), и потом им допуштати општење Доброга (тј. Причешће).
Вас. Вел. 38: Девојке које отиду (за човека) против сагласности оца, чине блуд, а ако се родитељи приволе (=помире), изгледа да се ствар исправља. Али их не треба одмах примити у општење (у Литургији), него да буду под епитимијом три године.
Вас. Вел. 40: Која се (женска) противу воље господареве преда човеку, учинила је блуд; а ако се после тога узкористи допуштеним јој браком, тада је удата. Према томе, оно је блуд, а ово је брак, јер уговори (=склапања брака) између подвласних (другима лица) немају ништа сигурно.
Зонара: Это правило есть подтверждение предшествующих двух правил. Оно говорит, что если подвластная дочь, или раба вступит с кем либо в брак без согласия власть имущих над ними, то это считается блудам и те, которые совокупились таким образом, не безвинны; ибо они должны быть подвергнуты епитимии и брак должен быть расторгнут. Если же имеющие власть над ними согласятся, то есть если примут и пожелают брака, тогда он считается твердым.
Аристен: Не полновластные сын и раб, сопрягаясь без господ, не без вины.
Валсамон: Под властею отчею сыи сын, и раб под господскою: и аще без воли отца своего сын оженится, или раб без воли господина своего, не суть без вины, но запрещение да приимут. Се разумно правило.