За такозване пустињаке, који, у црним хаљинама и с великом косом на глави, обилазе градове и мешају се са лаичким (= мирским) људима и женама, и свој завет срамоте, одређујемо: да такви, ако хоће, пошто остригу косу и прихвате изглед (τὸ σχήμα = обличје) осталих монаха, сместе се у Манастир и међу братију уврсте; ако ли то неће, треба их сасвим изагнати из градова, и да живе у пустињама, од којих су себи и назвање смислили.
У погледу такозваних пустињака, који у црним хаљинама и пуштеном дугом косом на глави, обилазе градове и обраћају се са свјетским људима и женама, те тиме свој завјет срамоте, наређујемо, да се исти, пошто остригу косу, ако желе предати се начину живота осталих калуђера, одреде у манастир и међу браћу уврсте; ако тога не ће, са свијем нека се иждену из градова, и нека живе у пустињама, од којих су себи име надјенули.
Τοὺς λεγομένους ἐρημίτας, οἵτινες μελανειμονοῦντες, καὶ τὰς κεφαλὰς κομῶντες περιάγουσι τὰς πόλεις, μεταξὺ ἀνδρῶν λαϊκῶν, καὶ γυναικῶν ἀναστρεφόμενοι, καὶ τὸ οἰκεῖον ἐπάγγελμα καθυβρίζοντες, ὁρίζομεν, εἰ μὲν αἱροῦνται, τὰς κόμας ἀποκειράμενοι, τὸ τῶν λοιπῶν μοναχῶν ἀναδέξασθαι σχῆμα, τούτους ἐν μοναστηρίῳ ἐγκαθίστασθαι, καὶ τοῖς ἀδελφοῖς ἐγκαταλέγεσθαι. Εἰ δὲ μὴ τοῦτο προέλοιντο, παντάπασιν αὐτοὺς τῶν πόλεων ἀπελαύνεσθαι, καὶ τὰς ἐρήμους οἰκεῖν, ἐξ ὧν καὶ τὰς ἐπωνυμίας ἑαυτοῖς ἀνεπλάσαντο.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Прводруги 4: На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.
Зонара: Древнее зло, так как виновник зла всегда сеет таковое в сердцах человеческих! Ибо и в древности были некоторые, кои одевались в черные одежды и не стригли волос, но оставляли их в виде кудрей спускаться на грудь и плеча, и таким образом ходили в городах, были вместе с мирскими мужами и женами, оскорбляя монашеский обет. Таковым сей собор повелевает стричь волосы и идти в монастыри, чтобы жить и подвизаться вместе с монахами; если же они не хотят этого, то изгнать их вовсе из городов, чтобы они проводили жизнь в пустынях, от которых они получили себе имя и называются пустынниками: ибо не от самого дела они взяли название, но ложно присвоили его себе, и одежда и имя их – вымысел.
Аристен: Носящий черные одежды и неостриженные волосы пустынник, если не острижется и причислится к монастырю, да изгонится из города. Обходящие города под видом пустынников с длинными волосами на голове и в черных одеждах или пусть вступят в монастырь, остригши волосы и приняв вид прочих монахов; или, если не решаются на это, пусть будут изгнаны из городов, чтобы они не бесславили своего обета; и пусть они живут в пустынях, от которых получили и самое название.
Валсамон: Много обольстителей народа ходит по городам в черных одеждах и с неостриженными волосами, лицемерно выставляя на вид свой пост и неопрятность, и обольщая людей более простых и оскорбляя монашеский обет. И одни из них, обращаясь с мирскими мужами и женами, оглашая распутия демонскими учениями, будто бы молятся за народ и проповедуют покаяние. А другие говорят, что они из пустыни пришли в города по определению Божию, чтобы возвестить нечто будущее, и бесстыдно, ради прибыли и платы, людям более простым обещают какие-нибудь блага. Итак, о сих-то сей собор и определяет, чтобы они остригли свои волосы и уходили в монастыри, чтобы проводить в них жизнь монашескую. Если же не хотят этого, изгонять их из городов, чтобы они вели в пустынях тот образ жизни, который они себе избрали не по истине, а по заблуждению и нерассудным образом: ибо они вселились в пустыню не для спасения души, если живут в ней на самом деле по необходимости, когда им не дозволяют жить в городах.