Може сваки хришћанин да изабере подвижнички живот и, одложивши многобурну буку животних ствари, ступи у Манастир и по монашком обличју постриже се, било у који грех да је запао. Јер Спаситељ, Бог наш, рече: „Који долази Мени, нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Но пошто нам монашко живљење (τῆς μοναχικῆς πολιτείας) изображава живот у покајању, ми одобравамо ономе који му се искрено предаје, и никакав му начин (дотадашњег живота) не може спречити да испуни своју намеру.
Може сваки хришћанин, да изабере подвижнички живот и да, ослободивши се послова бурнога живота, ступи у манастир, те прими калуђерски постриг, без обзира на пријеступе, у којима је прије могао бити затечен; јер је Спаситељ наш казао: који долази к мени, не ћу га истјерати ван (Јов 6, 37). А дочим је живот калуђерски живот кајања, ми одобравамо ономе, који му се искрено одаје, нити му икакав пређашњи поступак може запријечити, да испуни своју намјеру.
Ἐξὸν ὑπάρχει Χριστιανῷ, τὸν ἀσκητικὸν ἑλέσθαι βίον, καί, τὴν πολυτάραχον ζάλην τῶν βιωτικῶν πραγμάτων ἀποθέμενον, ἐν μοναστηρίῳ εἰσιέναι, καὶ κατὰ τὸ μοναχικὸν σχῆμα ἀποκαρῆναι, κἂν ἐν οἱῳδήποτε πταίσματι ἁλῷ. Ὁ γὰρ Σωτὴρ ἡμῶν Θεὸς ἔφη· Τὸν ἐρχόμενον πρός με οὐ μὴ ἐκβάλω ἔξω. Ὡς οὖν τῆς μοναχικῆς πολιτείας, τὴν ἐν μετανοίᾳ στηλογραφούσης ζωὴν ἡμῖν, τῷ γνησίως ταύτῃ προστιθεμένῳ, συνευδοκοῦμεν· καὶ οὐδεὶς αὐτὸν παρεμποδίσει τρόπος πρὸς τὴν του οἰκείου σκοποῦ ἀποπλήρωσιν.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Прводруги 2: Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.
Прводруги 4: На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.
Зонара: Величие, или множество падений не должно приводить к отчаянию в покаянии людей уповающих на божественное человеколюбие. Это и говорит настоящее правило словами: позволительно всякому, хотя бы он и много согрешил, избрать подвижническую жизнь, постричься в монастыре и вступить в монашеское общество, которое нам предписывает жизнь покаяния. Ибо как памятник показывает нам и внешний вид того, в память кого поставлен, так и монашеское обещание указывает и изображает нам покаяние и побуждает непрестанно помнить о нем.
Аристен: Всякий, избегающий бури житейской и желающий поступить в монастырь, может свободно исполнить это. Поелику Бог и Спаситель наш сказал: грядущего ко Мне не изжену вон; то позволительно всякому христианину избегать многомятежной бури житейской, удаляться в монастырь и постригаться, хотя бы он совершил всякий грех: ибо Бог принимает искренно кающихся, и никакой образ жизни не должен препятствовать им в исполнении их намерения.
Валсамон: Как кажется, некоторым желавшим пострижения возбраняли сие или по причине зазорной и рассеянной их жизни, или по причине какого либо падения. Поэтому правило говорит, что никакой грех не препятствует христианину избрать подвижническую жизнь и умилостивить Бога покаянием, потому что нет греха, побеждающего человеколюбие Божие. И Спаситель сказал: грядущего ко Мне не изжену вон. И другие правила говорят, что ереси новатиан свойственно не принимать покаяния приходящих, но допускать, чтобы впадшие в какой либо грех, хотя бы это был и чрезвычайно великий грех, погружались в бездну отчаяния. Подтверждая свое законоположение отцы говорят, что как памятник живописует того, в память кого поставлен, так и монашеское обещание предписывает монаху покаяние. Но так думай, когда пострижению не препятствует, ни несовершенный возраст, ни другая какая либо благословная причина. Ибо тогда, по сороковому правилу настоящего собора, епископское испытание должно показать, что делать. А если хочешь узнать, как много причин, препятствующих скорому пострижению, прочти 3-ю главу 1-го титула 4-й книги Василик, в сокращении изложенную патриархом в средине 3-й главы 11-го титула настоящего собрания и помещенную в объяснении на 32-ю главу 9-го титула настоящего собрания.