Ђакониса која са незнабошцем учини блуд, не прима се у општење, а у приношење (Евхаристије) примиће се (тек) седме године, разуме се ако буде живела у чистоти. Онај пак незнабожац, ако после вере (= примања хришћанства) опет приступи светогрђу (ἱεροσυλίᾳ = скрнављењу посвећене), враћа се на своју бљувотину (Приче 26, 11; 2Пт 2, 20-22). Зато ми више не допуштамо да тело ђаконисе, као посвећено, служи на телесну (=полну) употребу.
Ἡ διάκονος, ἡ τῷ ἕλληνι συμπορνεύσασα, οὐ δεκτή ἐστιν εἰς κοινωνίαν, εἰς δὲ τὴν προσφορὰν δεχθήσεται τῷ ἑβδόμῳ ἔτει, δηλονότι ἐν ἁγνείᾳ ζῶσα. Ὁ δὲ μετὰ τὴν πίστιν ἕλλην, πάλιν τῇ ἱεροσυλίᾳ προσιών, ἐπὶ τὸν ἔμετον ὑποστρέφει. Ἡμεῖς οὖν τῆς διακόνου τὸ σῶμα, ὡς καθιερωμένον, οὐκ ἔτι ἐπιτρέπομεν ἐν χρήσει εἶναι σαρκικῇ.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
IV Вас. 15: За ђаконису нека се не поставља жена пре четрдесет година, и то таква после строгог проверавања. А ако је, примивши посвећење (τὴν χειροθεσίαν = рукопроизведење) и неко време остала у служби, па се после удала, презревши Божију благодат (1Тим. 5, 12), таква да буде анатемисана заједно са оним који се с њом саставио.
Трул. 4: Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 6: Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
Трул. 14: Канон Светих и Богоносних Отаца наших (Неокесаријски 11) нека се чува и у овоме да: „презвитер се не рукополаже пре тридесет година, макар био човек веома достојан, него нека сачека; јер је и Господ Исус Христос у тридесетој години био крштен и почео учити“. Такође „ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година“.
Трул. 21: Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
Трул. 40: Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Картаг. 27: Такође би угодно (одредити): да, ако се презвитери или ђакони ухвате у неком тешком греху, који их нужно лишава Литургије, не полагати руке на њих као покајнике, нити као на верне лаике, нити им допуштати да, као изнова крштени, напредују на (други) степен клира.
Вас. Вел. 32: Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
Вас. Вел. 51: Вративши се из далека, - јер бејах до Понта ради Црквених потреба и ради посете сродницима, - и повратив своје скршено тело и душом донекле озлојеђен, но када писмо твоје Благобојазности примих на руке, све одједном заборавих, јер сам примио глас пријатнији ми од свих, и знамења (=рукопис) руке најмилије. Како сам, дакле, од (твојих) писама постао тако задовољан, треба да слутиш колико достојним сматрам сусрет са тобом, који ће изекономисати (=уредити) Свети (Бог), где неће бити непријатно и где нас ти сам позовеш. Јер неће ми бити тешко, ако достигнеш дом у Ефимиади да (тамо) будемо заједно, те ћу уједно избећи овдашње неугодности и доћи твојој нелицемерној љубави. А можда ми и иначе неопходним чини пут до Назијанза - изненадни одлазак богољубивога епископа Григорија, с ког разлога наступио непознато је до сада. А онај човек, о којем сам и сâм говорио твоме Савршенству, и сâм си се сада надао да је спреман, знај да је захваћен дугом болешћу, и надаље пати са самим очима, јер му је наступило обољење од старе бољке, и сада придошло од нове болести, тако да је сасвим постао неупотребљив за евентуалне делатности. А другога немамо код нас. Тако да је боље, мада су нама допустили ту ствар (=избор новог епископа), да се изабере неки од тамошњих. Јер треба сматрати да су те (њихове) речи израз нужде, а да душа њихова хоће оно што су од почетка тражили: да њихов буде вођа (=епископ). Ако има неки од новокрштених, било да се то свиђа или не Македонију, нека се тај изабере. Ти ћеш га упутити (τυπώσεις = образовати) у оно што треба, а у свему ће ти помоћи Господ и дати благодат у томе. [Канон 51.] - Сваком клирику преступнику следи лишење службе Односно клирикâ канони су изложили без разлике, наређујући да се одреди једна казна преступнима (клирицима) - лишење службе, било да су у неком (свештеном) чину, било да врше службу која нема рукоположење.
Вас. Вел. 70: Ђакон који се устима оскврнио, и исповедио да је (само) дотле сагрешио, биће задржан (ἐπισχεθήσεται = биће суздржан) од служења Литургије, али ће се удостојити Причешћа Светињама заједно са ђаконима; тако исто и презвитер. Ако се пак неко затече да је згрешио више од тога, било у којем да је степену, биће свргнут.
Зонара: Если диакониса совокупится с язычником, то, говорит святый отец, должна быть принята в общение; а под общением здесь должно разуметь стояние на молитве вместе с верными; но причащения святых даров должна быть удостоена в седьмое лето. Ибо смете с лишением диаконства она не удаляется от молитв и не осуждается стоять в местах епитимий; но за то, что считаясь невестою Христовою, предала свою честь, наказывается строже. Ибо тогда как блуд наказывается четырехлетием, она оставляется под епитимиею до седьмого года, и это, если оставит грех и будет жить в чистоте. А если язычник, который совокупился с нею, обратившись к вере, снова совершит святотатство (святотатством здесь называется смешение с диаконисою), то, говорит, возвращается чрез то на свою блевотину; ибо тело диаконисы освящено и поэтому не должно дозволять, чтобы оно было в плотском употреблении, то есть чтобы пользовалось плотским удовольствием; но может быть диакониса и потому наказывается строже, что совокупилась с неверным.
Аристен: Вот здесь две епитимии; ибо диакониса низводится со своей степени и принимает епитимию на семь лет, и лишается божественных Таин за то, что она учинила блуд с неверным.
Валсамон: Как и кто делается диаконисою, ты узнал из различных правил. Итак, женщина – диакониса, блудно совокупившись с неверным, была не только извержена, но и отлучена. И неверный, который совокупился с нею, сделавшись верным, хотел взять ее в жену, потому что посредством святаго крещения он очистился от языческой нечистоты и конечно не имел препятствия законным образом сочетаться с нею, после того как она сложила с себя диаконское достоинство по причине предшествовавшего блуда и сделалась как бы свободною. Итак, святый был спрошен о том и о другой и отвечал, что соблудившая диакониса и за то изверженная не должна быть отлучаема так, чтобы не принимала участия в церковных собраниях, но должна быть допускаема к молитве и стоянию с верными. Ибо в 32-м его правиле сказано, что те из клира, которые согрешили грехом к смерти, только извергаются, а не отлучаются, ибо не отмстиши за едино дважды (Наум. 1, 9); поэтому и диакониса, будучи извержена за блуд, не должна быть отлучена от церковного собрания; ибо довольно для нея извержения вместо всякой епитимии. А поелику блудники не причащаются святых Таин в течение четырехлетия, то святый определил подвергнуть ее за совокупление с неверным более строгой епитимии и причастить Таин после седьмилетия, если, конечно, оставит блуд; а язычника, принявшего веру и желающего иметь ту, которая была некогда диаконисою, подвергает осуждению за святотатство, если он осквернит смешением однажды освященное тело диаконисы. Еще более – называет его псом, возвращающимся на свою блевотину, то есть в прежнее неверие по причине незаконного смешения, и той, которая раз была посвящена Богу, хотя бы она и была извержена, ни в каком случае не позволяет сочетаваться с кем либо, потому что тело ея освящено и должно быть соблюдаемо вне всякого общего и плотского употребления, в силу общего правила, которое говорит: «священное не делается скверным». Заметь это по отношению к клирикам и монахам, а также конечно и по отношению к монахиням и подвижницам, слагающим сан и желающим сочетаваться с законными женами, или мужьями. Думаю, что на основании настоящего правила, справедливо должно быть возбраняемо вступать во второй брак и женам священников, точно так же, как и лицам посвященным, если они отрекаются от священства, не должно быть дозволяемо жить подобно мирянам и вступать во второй брак. Ибо жены священников, сделавшись единым телом и единою плотию священническою, чрез совокупление со священником, и следовательно как бы посвященные, не должны быть оскверняемы посредством второбрачия; а священникам, так как они раз отложили второбрачие чрез то, что приняли посвящение, и обещали сие Богу, не должно быть дозволяемо из-за плотского вожделения отрекаться от священнического достоинства, нарушать обет Богу и работать плотскому вожделению; но хотя и отреклись от священства, им должно быть запрещено – единожды освященныя тела свои осквернять вторым браком.