Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Калуђер, који се затече у блудочинству, или који узме жену ради брачнога опћења и суживљења, нека подлегне казнама, које су установљене за блудочинце.
Μοναχὸς ἐπὶ πορνείᾳ ἁλοῦς, ἢ πρὸς γάμου κοινωνίαν, καὶ συμβίωσιν γυναῖκα ἀγόμενος, τοῖς τῶν πορνευόντων ἐπιτιμίοις κατὰ τοὺς κανόνας ὑποβληθήσεται.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Вас. Вел. 6: Блудочинства монахињâ (τῶν κανονικῶν = које су примљене у канон /Монаштва/), не треба сматрати за бракове, него на сваки начин раскинути њихову свезу. Јер је то и Цркви ради утврђења корисно, и неће дати повода јеретицима противу нас као да (их) ми допуштањем у греху привлачимо себи.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 19: За неке завете (ὁμολογίας = обећањâ) мушкараца не знамо, осим кад су се неки убројали у ред монахâ, који се прећутно показују да примају безбрачност. Али и за њих сматрам да их треба претходно испитати, и добити од њих јасно заветовање (τὴν ὁμολογίαν = обећање), тако да, ако се (после) преокрену на телољубив и страсни живот, подвргнути их епитимији за блуднике.
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Вас. Вел. 60: Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Зонара: Шестнадцатое правило Четвертого собора произнесших обет девства и не сохранивших обещания признает лишенными общения и предоставляет рассуждению епископа оказать им человеколюбие и сократить или же, может быть, продолжить им епитимию. А девятнадцатое правило анкирского собора определяет, что давшие обет девства и не сохранившие обещания должны исполнить епитимию двоебрачных. А Василий Великий в шестидесятом правиле говорит: «обещавшаяся пребыти в девстве и от обещания своего отпадшая да исполнит время наказания за прелюбодеяние; подобным образом и о монахах». А настоящее правило подвергает епитимии блудодействующих монаха, взятого в блуде, или вступившего в брак. Итак, я думаю, что это правило должно иметь большую силу, как позднейшее прочих.
Аристен: Монах, сочетавшийся браком, или блудодействующий, пусть примет епитимию блудодействующего. Монах имеет подвергнуться равной епитимии, впадет ли он в блуд, или сопряжется с женою в общение брака; а епитимия блудодействующим простирается на семь лет по 59-му правилу Василия Великого; ибо два года он плачет два слушает, два припадает, один стоит с верными и на осмом принимается в общение.
Валсамон: Монаха, впадшего в блуд, подвергать епитимиям блудодействующих достойно уважения, ибо в сем заключается великое снисхождение. Может быть кто-нибудь скажет, что не должно в равной мере наказывать впадших в блуд мирян и монахов. Подвергать только епитимии, положенной блудникам, монаха вступившего в общение брака, по моему мнению, не должно без различения. Ибо я видел, во дни святейшего патриарха Кир-Луки, одного монаха, по имени Леонтия Музака, который явился на собор в воинской одежде и не согласился разлучиться с женщиною, незаконно жившею с ним в брачном общении, которого за это с суровостью одели в монашескую одежду и предали в заключение и подвергли другим тяжким наказаниям. Итак, мне кажется, что настоящее правило говорит, что епитимиям блудодействующих подвергается тот монах, вступивший в брак, который добровольно отстал от незаконного брака и возвратился к прежнему монашескому состоянию и признался. Ибо не отстающий добровольно от незаконного брака за свое явное бесстыдство наказывается строго, как говорит 2-е положение 11-й главы 1-го титула 4-й книги (Василик), составляющее часть 123-й Юстиниановой новеллы. Прочти оное в толковании 32-й главы 9-го титула настоящего собрания. Ищи также 16-е правило Четвертого собора и прочти 19-е правило анкирского собора и 60-е правило Василия Великого, которые говорят, что монахи, давшие обет девства и не сохранившие его, подвергаются более тяжкому наказанию; и скажи, что правила не противоречат одно другому, потому что первое, то есть настоящее правило делает постановления касательно монахов, которые сами исповедали свой грех, а последния – касательно тех, которые обличены по суду, которые по этому строже и наказываются.