Пошто смо дознали да у неким женским Манастирима, када приводе оне које ће се удостојити тог свештеног образа (τοῦ ἱεροῦ σχήματος = свете схим/н/е), најпре од приводилаца (= родитеља) бивају обучене у свилене и друге сваковрсне хаљине, па још и украшене златом и драгим камењем, и онда, са тако приступајућих Олтару, свлаче сву ту богату одећу, те одмах бива над њима благосиљање (монашке) схиме и облаче их у црно одело, — одређујемо: да од сада тога више не бива. Јер није прилично да она, која је својом вољом одбацила свако животно угађање, и заволела живот по Богу (τὴν κατὰ Θεὸν πολιτείαν = ѥжє по Бозѣ житиѥ), и утврдила се у том (животу) непоколебљивим мислима, и тако Манастиру приступила, да се опет тиме подсећа на пропадљиви и пролазни свет, који је већ заборавила, и тиме доведе у сумњу (свој позив), и душу узбуни, попут таласа који запљускују и свукуд таласају, тако да некад ни сузу већ не пролије, нити ће телом показати скрушеност у срцу; него ако, по обичају, и падне нека суза, гледаоци помисле да она није потекла због расположења према подвижничком труду, него већма зато што оставља свет и оно што је у свету.
Пошто смо дознали, да у неким женским манастирима, када приводе женскиње, које се имају удостојити калуђерског начина живота, најприје стављају на њих свилене и свакојаке друге хаљине, осим тога и уресе искићене златом и драгим камењем, и пошто оне тако олтару приступе, свлаче са њих сву ту богату одјећу, и одмах се над њима обавља чин благословљења новога живота и облаче их у црно одијело, – наређујемо, да тога у напријед не бива; јер није оправдано, да она, која је по својој вољи оставила већ свако свјетско весеље и обљубила начин живота по Богу, и која се утврдила у томе непомичним мислима, те тако манастиру приступила, кроз такав трошни и пријелазни урес узбуђена опет буде успоменом онога, што је већ заборавила била, и од тога се у њој можда двоумљење јави, и душа јој се узбуни попут таласа, који поплављују и на све стране закрећу, тако да, и ако коју сузу пролије, не ће показати опет тиме срдачнога сакрушења; пак и ако, као што је природно, падне која ситна суза, дотични који то у оваквим приликама опазе, помислиће, да та суза није потекла толико из оданости истих женскиња подвижничкоме труду, колико с тога, што оне остављају свијет и оно што је у свијету.
Ἐπειδὴ μεμαθήκαμεν, ἔν τισι γυναικείοις μοναστηρίοις τὰς μελλούσας τοῦ ἱεροῦ ἐκείνου καταξιοῦσθαι σχήματος, πρότερον σηρικαῖς, καί παντοίαις στολαῖς, ἔτι μὴν καὶ κοσμίοις, χρυσῷ καὶ λίθῳ πεποικιλμένοις, ὑπὸ τῶν προσαγόντων αὐτὰς περιστέλλεσθαι, καὶ οὕτω τῷ θυσιαστηρίῳ προσιούσας, ἐκδιδύσκεσθαι τὴν τοσαύτην τῆς ὕλης ἀμφίεσιν, παραχρῆμά τε γίνεσθαι ἐπ᾿ αὐταῖς τὴν τοῦ σχήματος εὐλογίαν, καὶ τὸ μέλαν αὐτὰς ἔνδυμα ἀμφιέννυσθαι· ὁρίζομεν, ὥστε μηκέτι ἀπὸ τοῦ νῦν τοῦτο γίνεσθαι· οὐδὲ γὰρ εὐαγὲς ὑπάρχει, τὴν ἥδη διὰ τῆς οἰκείας προαιρέσεως ἀποθεμένην πᾶσαν τήν τοῦ βίου τερπνότητα, καὶ ἀσπασαμένην τὴν κατὰ Θεὸν πολιτείαν, καὶ βεβαώσασαν ταύτην λογισμοῖς ἀκλινέσι καὶ οὕτω τῷ μοναστηρίῳ προσελθοῦσαν, αὖθις εἰς ἀνάμνησιν διὰ τοῦ τοιούτου φθαρτοῦ τε καὶ ῥέοντος κόσμου ἐλθεῖν, ὧν ἤδη ἐποιήσατο λήθην· ἐκ τούτου τε ἀμφίβολον καταστῆναι, καὶ τὴν ψυχὴν ἐκταραχθῆναι, δίκην κυμάτων ἐπικλυζόντων, καὶ τῇδε κἀκεῖσε περιστρεφόντων, ὡς μήτε δάκρυον ἔστιν ὅτε λοιπὸν ἀφιεῖσαν, καὶ τὴν ἐν τῇ καρδίᾳ διὰ τοῦ σώματος κατάνυξιν ἐπιδείξασθαι. Ἀλλ᾿ εἰ καὶ βραχύ τι, ὡς εἱκός, ἐκπηδήσειε δάκρυον, μὴ μᾶλλον τῆς διὰ τὸν ἀσκητικὸν ἀγῶνα διαθέσεως χάριν, ἢ διὰ τὸ τὸν κόσμον, καὶ τὰ ἐν τῷ κόσμῳ καταλιπεῖν, παρὰ τοῖς ὁρῶσι τοῦτο προελθὸν λογισθῆναι.
Картаг. 126: Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година.
Зонара: Это правило запрещает имеющих принять постижение украшать сперва самыми светлыми одеждами, золотом и камнями, и таким образом приводить к алтарю и там снимать эту суетность, и одевать в монашеские одежды и совершать над ними благословение, и определяет, чтобы впредь этого не было. Ибо, оно говорит, та, которая добровольно отложила житейское и возлюбила жизнь по Боге и пришла в монастырь, опять приходит к воспоминанию о мирских вещах и удовольствиях чрез украшение тленными и преходящими нарядами, и смущается душею, так как в ней побуждается воспоминание об удовольствиях мира и погружает ее на подобие волн, и до такой степени, что тогда не бывает в ней того умиления, которое означают слезы; а если и заплачет она, говорит правило, то и это видящим понимается двусмысленно, потому что большинство думает, что она плачет по причине лишения мира и его удовольствий.
Аристен: Родители избравшую монашескую жизнь не должны облекать в шелковые одежды, и уже таким образом возлагать на нее монашескую одежду; ибо это есть воспоминание о преходящем мире. Узнав, что некоторые женщины, имеющие удостоиться монашеского образа, теми, которые приводят их, сперва одеваются в шелковые одежды и всевозможное другое убранство, испещренное золотом и драгоценными камнями, и в таком драгоценном украшении приводятся к алтарю; потом, сняв с себя столь великолепное одеяние, оне в тот же час получают благословение образа монашеского и облекаются в черную одежду, - отцы предписывают, чтобы отныне этого не было. Ибо не благоприлично и не богоугодно, чтобы та, которая по собственному избранию отвергла всякую приятность житейскую и возлюбила жизнь по Боге и утвердилась в ней невозвратно помыслами и таким образом пришла в монастырь, - снова обращалась, чрез тленное и преходящее украшение, к воспоминанию о том, что уже предано забвению, и чтобы душа ея, на подобие волн потопляющих, была возмущена, и от того происходил в ней такой переворот, что она не может выронить ни слезы и обнаружить сердечного сокрушения.
Валсамон: Что узнали божественные отцы тогда совершавшееся в женских монастырях и богоугодно запретили, это ныне делается у живущих в кельях и особенно у монахинь. Ибо имеющую постригаться одевают, как невесту, в драгоценные одежды и украшения, испещренные золотом и драгоценными камнями в самый почти час пострижения и в таком украшении приводят во храм. А при наступлении времени пострижения снимают с таковой невесты это суетное одеяние и драгоценное убранство и надевают на нее черную одежду. Итак, святый собор запретил это делать, потому что это возбуждает мирское пожелание и осуждается видящими. А, как кажется, это спасительное постановление пренебрегается и, вероятно, не по чему другому как только потому, что не положено наказания его презрителям. А мне кажется, что все, преступающие правила, должны быть наказываемы по усмотрению местного епископа, хотя бы в правилах и не был высказан вид наказания за некоторые преступления.