Допушта се и надаље читање страдања Мученикâ, када се свршавају (= празнују) њихови годишњи дани (= Спомени).
Ἐξέστω ἔτι μὴν ἀναγινώσκεσθαι τὰ πάθη τῶν μαρτύρων, ἡνίκα αἱ ἐτήσιαι αὐτῶν ἡμέραι ἐπιτελοῦνται.
Ап. 60: Ако неко износи јавно у Цркви као свете (ὡς ἄγια) лажно насловљене књиге (τὰ ψευδεπίγραφα) безверникâ, на штету народа и клира, нека буде свргнут.
Трул. 63: Оне повести Мученикâ (Μαρτυρολόγια = Мученикослови) које су лажно од непријатеља Истине сачињене, да би безчастили Мученике Христове и у неверу приводили слушаоце, наређујемо да се у Црквама не објављују (μὴ δημοσιεύεσθαι = не износе пред народ), него их бацати у ватру. Оне пак који их прихватају, или придају важност као истинитима, предајемо анатеми.
Картаг. 103: И ово би угодно (одредити): да сви врше молитве (ἱκεσίας = precibus = молбе, прозбе) које су на Сабору потврђене, било почетне (молитве), било за време Приношења, било при полагању руку; а уопште друге, противне вери, никада не произносити, него нека се изговарају оне које су од мудријих сабране.
Атанас. Вел. 2: Али, пошто смо споменули о јеретицима, као мртвима, а о нама као имајућима за спасење Божанска Писма, и бојим се, као што је Павле писао Коринћанима (2Кор 11, 3), да неки од простијих, због простоте и чистоте (своје), не буду заведени лукавошћу (τῆς πανουργίας =ѿ проказъı) неких људâ, и надаље се почну бавити другим (књигама), такозваним Апокрифима, заведени истоименошћу (називâ) са истинитим (=Богонадахнутим) Књигама, — молим вас да прихватите, ако подсећајући пишем (вам) и ја о ономе што знате, а ради потребе и користи Цркве. Хотећи пак то споменути, послужићу се, ради подршке мојој смелости, примером Јеванђелиста Луке (1, 1-3), говорећи и сам: Пошто неки почеше састављати за себе такозване Апокрифе и мешати их са Богонадахнутим Писмом, о којем (Св. Писму) дознасмо како предадоше Оцима они који су отпочетка били очевици и служитељи Речи (=Апостоли), намислих и ја, подстакнут од искрене браће и научен од почетка, да надаље изложим Књиге Канонске и Предане, и Повероване као Божанске (τὰ κανονιζόμενα καὶ παραδοθέντα, πιστευθέντα τε θεῖα εἶναι βιβλία), да сваки, ако је у заведен, осуди оне који су (га) завели, а који је остао чист, радује се поновно подсећан. Свега, дакле, књига Старога Завета има бројем двадесет две; јер толико је, како чух, предано код Јевреја и слова (азбуке). По реду пак и по имену свака је овако: Прва Постање, па Излазак, па Левитска, и за њом Бројеви, и на крају Поновљени Закони; за њима следи Исус Навин, и Судије, и после ње Рут; и одмах даље Царстава четири књиге, од њих се прва и друга броје као једна књига, а исто трећа и четврта као једна; после пак ових (долази) Паралипомена (=Дневника), прва и друга, које се опет исто броје као једна књига: затим прва и друга Јездре, такође као једна; после ових Књига Псалама, и даље Приче, па Еклисијаст (=Проповедник), и Песма над песмама; уз ове је и Јов; и надаље Пророци, Дванаест (малих Пророка) који се броје као једна књига; затим Исаија, Јеремија, и са њим Варух, Плач, Посланица; и после њега Језекиљ, и Данило. Довде стоје (22) књиге Старога Завета. А књиге Новога (Завета) опет нећемо каснити да кажемо, а то су ове: Јеванђеља четири: по Матеју, по Марку, по Луки, по Јовану; затим после ових: Дела Апостолска, и Апостолске Посланице, зване Саборне, њих седам, овако: Јаковљева једна, Петрове две, Јованове три, и после њих Јудина једна. Уз ове су Апостола Павла четрнаест Посланица, по реду писане овако: Прва Римљанима, затим Коринћанима две, и после ових Галатима, а даље Ефесцима, па Филипљанима, и Колошанима, и после њих Солуњанима две, и Јеврејима; и одмах Тимотеју две, а Титу једна, и последња Филимону једна; и опет: Јованов Апокалипсис. Ово су извори спасења (πηγαὶ τοῦ σωτηρίου = источьници спасениѩ), да се жедан напоји у њима садржаним речима. Само се у овима благовести наука Благочешћа (τὸ τῆς εὐσεβείας διδασκαλεῖον εὐαγγελίζετια = богочьстиѩ оучєниѥ благовѣститьсѩ). Нико овима да не додаје, нити од њих да нешто одузима. Односно ових је Господ ућуткао Садукеје, говорећи: „Варате се, не знајући Писма, нити силе његове“ (Мт 22, 29), а Јудејима је саветовао: „Истражујте Писма, јер она су та која сведоче о мени“ (Јн 5, 39). Но ради веће тачности (ἀκριβείας) додајем и ово, пишући као потребно: да, осим ових, постоје и друге књиге, које нису Канонизоване (οὐ κανονιζόμενα= ушле у канон), али су од Отаца одређене за читање (τετυπωμένα... ἀναγινώσκεσθαι) онима који тек прилазе (вери) и желе да науче реч (=науку) Благочешћа; (то су): Премудрост Соломонова, и Премудрост Сирахова, и Јестира, и Јудита, и Товија, и (тако)звано Учење Апостолâ (Διδαχὴ καλουμένη τῶν Ἀποστόλων), и Пастир (Јермин). Па ипак, љубљени, док су и оне Канонизоване (κανονιζομένων =унесене у канон), и овε Читане (ἀναγινωσκομένων = одређене за читање), о Апокрифнима нигде нема спомена, него је то измишљотина јеретика, који када хоће пишу их, поклањајући им и додајући временâ, да, приказујући их као старе, имају изговор да тиме преваре просте (људе).