Ако неки лаик (=верник) прогна жену своју, па узме другу, или (узме) од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Ако који свјетовњак прогне жену своју, па узме другу, или од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Εἴ τις λαϊκὸς τὴν ἑαυτοῦ γυναίκα ἐκβαλὼν ἑτέραν λάβοι, ἢ παρ᾿ ἄλλου ἀπολελυμένην, ἀφοριζέσθω.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Трул. 93: Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Картаг. 102: Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
Вас. Вел. 9: Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 35: За мужа, остављенога од жене, треба испитати узрок (њеног) напуштања, па ако се докаже да је безразложно отишла, он је достојан опроштаја, а она (заслужује) епитимију, а опроштај ће се њему дати ради општења (=причешћа) са Црквом.
Вас. Вел. 48: Која је од свога мужа остављена, по моме мишљењу, треба да остане (тако). Јер ако је Господ рекао да „ако неко отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу“ (Мт 5, 32), назвавши је прељубницом самим тим јој је већ забранио општење (=брак) са другим. Јер, како је могуће да је човек крив, као узрочник прељубе, а да је без приговора жена, названа од Господа прељубницом, због општења (=брака) са другим мужем?
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Зонара: Тот, кто не изгнал свою жену, но, имея ее при себе совокупится с другою, в строгом смысле совершает прелюбодеяние; точно также и жена, если, живя вместе с мужем, совокупится с другим. А по гражданскому закону таковый судится как блудодействующий. Следуя гражданскому закону, Василий Великий говорит: если муж, сожительствуя с женою, пребудет с другою, такового почитаем блудником и надолго оставляем его под епитимиею. Впрочем, не имеем правила подвергать его вине прелюбодеяния, аще грех содеян со свободною от брака. И жена должна принять мужа своего, обращающегося от блуда; но муж оскверненную жену изгоняет из своего дома. Причину сему дать не легко, но тако принято в обычай (Василий Великий пр. 21). Но тот, кто принял к себе в дом отпущенную мужем без вины, явно есть прелюбодей по изречению Господа, в котором говорится: женяйся пущеницею прелюбы деет (Мф. 19, 9).
Аристен: Мирянин, изгнавший свою жену и приведший другую, или отпущенную, должен быть отлучен. Если кто изгонит свою жену без какой либо узаконенной причины, и приведет другую, подвергается отлучению.
Валсамон: Изгнавший свою жену без причины не может взять другую, иначе подвергнется отлучению. Равным образом отлучению же подвергается и тот, кто взял жену не свободную (от брака), но отпущенную (а отпущенная есть та, которая разведена с мужем не по закону), и осуждается как прелюбодей по слову Господа, Который говорит: женяйся пущеницею прелюбы деет (Мф. 19, 9). Таким образом, по правилам, как говорят некоторые, и прелюбодею, и блуднику церковное наказание есть отлучение; но мне это не кажется правильным. Прочти правила святого Василия, в которых вводится различие между блудником и прелюбодеем. Знай, что муж, при существовании еще брака, совокупляющийся с другою женою свободною, грешит блудом, а не прелюбодеянием; но если с замужнею, тогда наказывается как прелюбодей. А жена, при существовании брака, совокупившаяся с другим кем бы то ни было, наказывается как прелюбодейка. И это так. А Юстинианова новелла, помещенная в 28-й книге титул 7-й, Василик говорит, что если прежде и мог тот и другой из супругов, каким хотел образом, посылать развод, ибо муж говорил: жена, делай, что хочешь, а жена: муж, делай, что хочешь, но в последствии развод бывает по определенным причинам. В новелле указаны и самые разные причины. Впрочем, и в древности развод совершался не самочинно, а после судебного разбирательства, и тот, кто женился на отпущенной не таким образом, считался прелюбодеем.