Налазимо неразборита и непроверена (ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους = нерасудна и неиспитана) монашења (ἀποταγάς = одрицања од света) као много шкодећа монашком добром поретку. Јер неки несмотрено себе бацају у монашки живот, па због строгости и напорности (монаштва) сасвим запусте подвижништво, и несрећно се опет повраћају на телољубиви и сластољубиви живот. Зато Свети Сабор одреди: да не треба удостојити монашког образа (= чина) никога пре но што их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже проверенима и достојнима тако узвишеног живота. И заповеда (Сабор) да се то на сваки начин држи, осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер, за потпуно проверавања таквога човека биће довољно и шестомесечно време. А ако неко поступи мимо овога: (ако је) игуман, да се лиши игуманства, и снађе га, као кâр за неред (παιδείαν τῆς ἀταξίας = казна за непоштовање реда), положај потчињенога; а монах нека буде предан у други Манастир, који одржава монашку тачност (ἀκρίβειαν = строгост).
Τὰς ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους ἀποταγὰς ἐπὶ πολὺ τὴν μοναχικὴν εὐταξίαν λυμαινομένας εὑρίσκομεν. Προπετῶς γάρ τινες εἰς τὸν μονήρη βίον ἐαυτοὺς ἐπιῤῥίπτοντες καὶ πρὸς τὸ τραχὺ καὶ ἐπίπονον κατολιγωροῦντες τῆς ἀσκήσεως, ἐπὶ τὸν φιλόσαρκον καὶ ἡδονικὸν βίον ἀθλίως πάλιν ἐπαναστρέφουσιν. ῞Ωρισεν οὖν διὰ τοῦτο ἡ ἁγία σύνοδος, μηδένα τοῦ μοναχικοῦ καταξιοῦσθαι σχήματος, πρὶν ἂν ὁ τῆς τριετίας χρόνος, εἰς πεῖραν αὐτοῖς ἀφεθείς, δοκίμους αὐτοὺς καὶ ἀξίους τῆς τηλικαύτης βιοτῆς παραστήσῃ. Καὶ τοῦτο κρατεῖν παντὶ τρόπῳ παρεκελεύσατο, πλὴν εἰ μήπου τις βαρεῖα προσπεσοῦσα νόσος τὸν χρόνον ἀναγκάσῃ συσταλῆναι τῆς δοκιμασίας, ἢ μήπου τις εἴη ἀνὴρ εὐλαβὴς καὶ τὸν μοναχικὸν βίον ἐν τῷ κοσμικῷ διανύων σχήματι. ᾽Επὶ γὰρ τοῦ τοιούτου ἀνδρὸς εἰς ἀπόπειραν παντελῆ καὶ ὁ ἑξαμηνιαῖος ἀρκέσει χρόνος. Εἰ δέ τις παρὰ ταῦτα διαπράξεται, τὸν μὲν ἡγούμενον, τῆς ἡγουμενείας ἐκπίπτοντα, παιδείαν τῆς ἀταξίας τὴν ἐν ὑποταγῇ διαγωγὴν ἐφευρίσκειν, τὸν δὲ μονάσαντα ἐν ἑτέρᾳ μονῇ, τὴν μοναχικὴν ἀκρίβειαν φυλαττούσῃ, παραδίδοσθαι.
Трул. 40: Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Картаг. 126: Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година.
Прводруги 2: Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.