Грех је на смрт (1Јн. 5, 16) кад неки, грешећи, остају непоправљиви. А од овога је још горе кад неки, погордивши се, устају против Благочестија и Истине, рађе изабирајући мамона неголи послушност Богу (Мт. 6, 24), и не држећи се Његових канонских уредби. У таквима није Господ Бог (3Цар. 22, 17), док се не понизе и не отрезне од свога греха. Јер они требају већма да приступају Богу, и скрушеним срцем просе отпуштење тога греха и опроштај, а не да се величају безаконим давањем (= митом). Јер „Господ је близу скрушених срцем“ (Пс. 33, 19). Оне, дакле, који се хвале да су давањем злата постављени у Цркви, и надају се на тај, отуђујући од Бога и од сваког свештенства, зли обичај, и отуда бестидним лицем и разјапљених уста са увредљивим речима понижавају оне који су, због врлинског живота Духом Светим изабрани, и без давања злата, постављени (у Цркви), – оне који тако чине треба најпре низвести на последњи степен њиховог чина; а ако су упорни, епитимијом их исправљати. Ако се неко некад покаже да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи (са њим) по Апостолскоме канону (канон 29), који каже: „Ако који епископ или презвитер или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он и онај који га је поставио (= хиротонисао), и сасвим нека буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон Врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22–23)“. Исто тако и по 2. канону Светих Отаца наших у Халкидону, који каже: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење, и непроцењиву благодат сроза до продаје, те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога који спада у клир; или због срамне добити произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или уопште некога из (Црквеног) канона, који то покуша и буде ухваћен (да је то учинио), нека буде свгрнут са свога степена; а хиротонисани (=постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења (= унапређења), него нека буде туђ тог достојанства, или службе, коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у оваквој срамној и безаконитој трговини, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде одлучен“.
Гријех је к смрти, кад неки гријеше, а не ће да се поправе; а од овога је још горе, кад неки дрским поступањем устају противу благочастија и истине, осврћући се више на мамону, него на послушност Богу, и занемарујући Његова правила и установе. У таковима није Господ Бог, док се год не покоре и не освијесте од свога зла, те ради тога они морају особитим начином Богу приступати и скрушеним срцем просити, да им отпусти гријех и опрости, а не узносити се безаконитим својим давањем. Јер Господ је близу оних, који су скрушена срца (Пс 33, 19). Према томе они који се хвале, да су кроз то што су злата дали постављени на службу цркве, и полажу наду на тај хрђави обичај, који отуђује и од Бога и од свештенства, те бестидним образом и на сав глас срамотним ријечима бешчасте оне, који су Духом светим због изврснога свога живота изабрани били и без издавања злата постављени на службу цркве, – такове, који то чине, треба најприје низвести на пошљедњи степен свога чина; а ако остану упорни треба их епитимијом исправљати. Затече ла се пак који да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи с њим по апостолскоме правилу, које каже: „ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он, и онај, који га је поставио, и са свијем нека се одлучи од заједнице, као Симон врачар мном Петром“; исто тако и по другоме правилу светих отаца наших у Халкидону, које каже: „ако који епископ за новце обави рукоположење, и благодат која се не може продавати, претвори у предмет продаје, те за новце постави епископа, или хорепископа, или презвитера, или ђакона, или другога кога, који спада клиру, или из гадне похлепе за добитком произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или ма кога другога, који је у канону убројен, пак се докаже, да је то заиста учинио, нека се са свога степена свргне; а онај, који је таковим путем постављен, нека никакве користи нема од купљенога рукоположења или произведења, него нека се сматра, као да и нема достојанства, или службе, коју је новцима добио. Који је пак и посредником био у овакој гнусној и безаконитој трговини, такав, ако је клирик, нека се свргне са свога степена; ако је свјетовњак или калуђер, нека је анатема“.
Ἁμαρτία πρὸς θάνατόν ἐστιν, ὅταν τινὲς ἁμαρτάνοντες, ἀδιόρθωτοι μένωσι. Τὸ δὲ τούτου χεῖρον, ἐὰν καὶ τραχηλιῶντες κατεξανίστανται τῆς εὐσεβείας, καὶ τῆς ἀληθείας, προτιμώμενοι τὸν Μαμωνᾶν τῆς τοῦ Θεοῦ ὑπακοῆς, καὶ τῶν κανονικῶν αὐτοῦ διατάξεων μὴ ἀντεχόμενοι. Ἐν τούτοις οὐκ ἔστι Κύριος ὁ Θεός, εἰ μήπου ταπεινωθέντες, τοῦ ἰδίου σφάλματος ἀνανήψωσι· χρὴ γὰρ μᾶλλον αὐτοὺς προσέρχεσθαι τῷ Θεῷ, καὶ μετὰ συντετριμμένης καρδίας τὴν ἄφεσιν τούτου τοῦ ἁμαρτήματος, καὶ τὴν συγχώρησιν αἰτεῖσθαι, οὐχὶ ἐναβρύνεσθαι τῇ ἀθέσμῳ δόσει. Ἐγγὺς γὰρ Κύριος τοῖς συντετριμμένοις τῇ καρδίᾳ. Τοὺς οὖν ἐγκαυχωμένους, διὰ δόσεως χρυσίου τετάχθαι ἐν ἐκκλησίᾳ, καὶ ταύτῃ τῇ πονηρᾷ συνηθείᾳ ἐπελπίζοντας, τῇ ἀλλοτριούσῃ ἀπό τοῦ Θεοῦ, καὶ ἐκ πάσης ἱερωσύνης, καὶ ἐκ τούτου ἀναιδεῖ προσώπῳ, καὶ ἀπερικαλύπτῳ στόματι, ὀνειδιστικοῖς λόγοις τοὺς δι´ἀρετὴν βίου ὑπὸ τοῦ ἁγίου Πνεύματος ἐκλεγέντας, καὶ καταταγέντας ἐκτὸς δόσεως χρυσίου, ἀτιμάζοντας, πρῶτα μὲν τοῦτο ποιοῦντας, τὸν ἔσχατον βαθμὸν λαμβάνειν τοῦ οἰκείου τάγματος. Εἰ δ᾿ ἐπιμένοιεν, δ᾿ ἐπιτιμίου διορθοῦσθαι. Εἰ δέ τις ἐπὶ χειροτονίᾳ φανείη ποτὲ τοῦτο πεποιηκώς, γινέσθω κατὰ τὸν ἀποστολικὸν κανόνα, τὸν λέγοντα· Εἴ τις ἐπίσκοπος διὰ χρημάτων τῆς ἀξίας ταύτης ἐγκρατὴς γένηται, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, καθαιρείσθω καὶ αὐτός, καὶ ὁ χειροτονήσας, καὶ ἐκκοπτέσθωσαν παντάπασιν ἐκ τῆς κοινωνίας, ὡς Σίμων ὁ μάγος ὑπ´ἐμοῦ Πέτρου. Ὡσαύτως καὶ κατὰ τὸν δεύτερον κανόνα τῶν ἐν Χαλκηδόνι ὁσίων Πατέρων ἡμῶν, τὸν λέγοντα· Εἴ τις ἐπίσκοπος ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσοιτο, καὶ εἰς πρᾶσιν καταγάγοι τὴν ἄπρατον χάριν, καὶ χειροτονήσοι ἐπὶ χρήμασιν ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον, ἢ πρεσβύτερον, ἢ διάκονον, ἤ τινα τῶν ἐν τῷ κλήρῳ καταριθμουμένων, ἢ προβάλλοιτο ἐπὶ χρήμασιν οἰκονόμον, ἢ ἔκδικον, ἢ παραμονάριον, ἢ ὅλως τινὰ τοῦ κανόνος, ἢ δι´αἰσχροκέρδειαν οἰκείαν, ὁ τοῦτο ἐπιχειρήσας ἐλεγχθείς, κινδυνευέτω εἰς τὸν οἰκεῖον βαθμόν· καὶ ὁ χειροτονούμενος μηδὲν ἐκ τῆς κατ᾿ ἐμπορίαν ὠφελείσθω χειροτονίας, ἢ προβολῆς, ἀλλ᾿ ἔστω ἀλλότριος τῆς ἀξίας, ἢ τοῦ φροντίσματος, οὖπερ ἐπὶ χρήμασιν ἔτυχεν. Εἰ δέ τις καὶ μεσιτεύων φανείη τοῖς οὕτως αἰσχροῖς καὶ ἀθεμίτοις λήμμασι, καὶ οὗτος, εἰ μὲν κληρικὸς εἴη, τοῦ οἰκείου ἐκπιπτέτω βαθμοῦ· εἰ δὲ λαϊκός, ἢ μοναχός, ἀφοριζέσθω.
Ап. 29: Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство (ἀξίας), нека се свргне, и он и онај који га је поставио (= хиротонисао); и нека сасвим буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22-23).
IV Вас. 2: Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан.
Трул. 22: Који су хиротонисани за новац, а не по проверавању и по избору (свештеног) живота, било епископи или ма који клирици, наређујемо да се свргну, али и они који су (их) хиротонисали.
Трул. 23: Да нико, било од епископâ или презвитерâ или ђаконâ, када даје Пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новац, или било шта друго. Јер благодат је непродајива (οὐδὲ πεπραμένη = не продана), нити за новац раздајемо освећење Духа (Светог), него (га) треба некористољубиво (ἀπανουργεύτως = нелоукавьно) раздавати достојнима (тога) Дара. Ако се покаже да неко, убројан у клир, од онога коме даје Пречисто Причешће тражи било шта, (такав) нека буде свргнут, као ревнитељ обмане и злодела Симона (Врачара - ДАп. 8, 18–21).
VII Вас. 4: Проповедник Истине Павле, Божанствени Апостол, поставивши као неки канон Ефеским презвитерима, боље рећи и свецелој свештеничкој пуноћи, овако им смело рече: „Сребра или злата или руха, ни од кога не зажелех; све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и за блаженије сматрати давати него ли узимати“ (ДАп. 20, 33. 35). Зато и ми, од њега научени, одређујемо: да епископ уопште не умишља похлепно и срамно, измишљајући изговоре за грехе (Пс. 140, 4), да тражи злата или сребра или друго нешто од потчињених му епископа, или клирика, или монаха. Јер Апостол говори: „Неправедници неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9); и: „Деца нису дужна родитељима имања стицати, него родитељи деци“ (2Кор. 12, 14). Ако се неко нађе да, због тражења злата или неке друге ствари, или због своје страсти, забрањује од свештенослужбе и одлучује некога од својих клирика, или затвара часни Храм, да у њему не буде Божје Литургије, и тиме своје безумље доводи у неосетљивост, заиста је безосећајан, и биће подвргнут сопственој страсти (τῇ ταυτοπαθείᾳ), и мука његова повратиће се на главу његову (Пс. 7, 17), као на преступника Божије заповести и Апостолских наредаба. Јер и Петар, врховни Апостол, заповеда: „Пасите стадо Божије, које имате, надгледајте га не принудом, него добровољно, и по Богу; нити због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством (Божијим), него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе, који не вене“ (1Πетр. 5, 2–4).
VII Вас. 15: Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Вас. Вел. 90: Безаконост (τὸ ἄτοπον= зълоѥ = недопустивост) ствари, о којој пишем, што се уопште подозревало и говорило (о њој), болом је испунила душу моју; и замало ми се учинила невероватном. Писмо, дакле, о овоме, који је код себе спознао (ово учињено), нека прими као лек; а који није спознао (тј. није то учинио), као предохрану; а који је равнодушан (ἀδιάφορος = индиферентан) - чега не желим да се међу вама нађе - (да прими) као оптужбу (διαμαρτυρίαν). А шта је то о чему говорим? Говоре неки за неке од вас да узимате новце од рукополаганих, а то се прикрива именом Благочешћа (= побожности) - што је још горе. Јер, ако ко чини зло под изговором добра, достојан је двоструке осуде: и зато што чини оно што није добро, и што се служи добром, тако да кажем, као сарадником у вршењу греха. Ако ово тако бива, нека надаље (више) не буде, него нека се исправи. Јер је нужно говорити ономе који сребро прима, исто што је речено од Апостола ономе који је хтео дати (сребро) да купи удео Духа Светога: „Сребро твоје с тобом да буде на погибао“ (ДАп 8, 20). Јер, мање греши који из незнању хоће да купи, него ли који продаје дар Божији. Јер је (ту) била продаја; и оно што си ти на дар добио, ако продаш, бићеш лишен благодати, као продан Сатани; јер уводиш (прљаву) трговину (καπηλείαν = лоукавьство = крчмарење - 2Кор 2, 17) духовним стварима и у Цркви, где нам је поверено Тело и Крв Христова. Ово овако не сме бити. А у чему је (њихово) лукавство рећи ћу. Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после рукоположења узимају; а узимати је - било када узети. Позивам вас, зато, да овакав приход, боље рећи овакво привођење у геену (=пакао) одбаците, и не каљате руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате Свете Тајне. Опростите ми, што најпре као не верујући, а сада као уверен, претим. Ако неко после ове моје Посланице учини тако нешто, нека буде удаљен од овдашњих Жртвеникâ (= Олтарâ наше Цркве), а нека тражи где може, купујући дар Божији, продавати га. „Јер ми и Цркве Божије таквога обичаја немамо“ (1Кор 11, 16). Да (још) једно додам, и престаћу. Ради среброљубља бива ово, а „среброљубље је корен свију зала“ (1Тим 6, 10), и назива се „ идолопоклонство“ (Кол 3, 5). Немојте, дакле, ради мало сребра претпоставити Христу идоле, нити опет подражавајте Јуду, нечистим добитком, издајући по други пут Онога Који је једном за нас распет, јер ће се и села и руке оних који сабирају такве плодове, назвати Акелдама (ДАп 1, 19).
Зонара: Некоторые пред причислением к клиру приносили в церковь деньги, как бы посвящая их Богу; потом, надеясь на них и хвастаясь своим приношением золота, бесстыдно поносили тех, которые приняты были в клир без приношения золота, а может быть, за добродетель, или и за разум. Итак, это правило хочет, чтобы такие прежде всего низводимы были с их степени и поставляемы на последнее место в том чине, в каком состоят; а если и еще будут делать тоже самое, то подвергаемы были епитимии, для исправления. Изложившие это правило начинают словами Апостола и Евангелиста Иоанна. У него в первом соборном послании сказано: есть грех к смерти (5, 16); и они понимают это изречение о согрешающих и нераскаивающихся. Затем говорят и еще о худшем, как оно действительно и есть, - именно о гордости после греха, то есть о бесстыдстве, называя грехом хвастовство приношением денег и предпочтение мамоны, то есть денег, повиновению Богу и каноническим постановлением; а бесстыдством – поношение и бесчестие, с каким они относятся к тем, кои вступили в клир без взноса денег. В таковых нет, говорят, Господа Бога. И это – изречение из Писания, из третьей книги Царств. Итак, они должны, смирившись, пасть пред Богом и просить отпущения своего греха, а не тщеславиться неправедным даянием. Неправедным правило называет это даяние не само по себе; ибо если оно было неправедно, то зачем было и принято? И почему и сам давший не изгоняется из клира совершенно, и тот, кто за дар принял его в клир, не подвергается наказанию? Итак, даяние названо неправедным не само в себе, но потому, что давший заставляет признавать его неправедным, так как он им хвастается и тщеславится пред лицами одного с ним чина; а этим подает подозрение, что сделал приношение не для Бога, но чтобы иметь его предлогом для хвастовства и самохвальства. Это открывается и из последующего, ибо правило говорит: аще же кто окажется сотворившим сие при рукоположении, то есть, что дал деньги, да будет поступлено по правилам, то есть по двадцать девятому апостольскому правилу и по второму правилу халкидонского собора. Как здесь за незаконное даяние и рукоположивший несет наказание и тот, кто рукоположен, так было бы и там, если бы было действительно незаконно. А изъяснение этих правил кто хочет искать, найдет в своих местах.
Аристен: Положено, чтобы те, которые хвастаются, что определены в церковь за то, что дали золото и бесчестят избранных за добродетель и принятых без даяния, занимали последнюю степень в своем чине. Если же будут продолжать, должны быть подвергаемы епитимиям. Сделавших это при рукоположении – отсекать от общения, как Симон волхв Петром. Разум и добродетель должно предпочитать, и оказывающихся таковыми должно причислять к церковному клиру, и принятые в церковный чин за какое-нибудь даяние не должны поносить их, а скорее удостаивать похвалы, как избранных Святым Духом за добродетельную жизнь. Если же некоторые, как будто хвастаясь таковым незаконным даянием и этим худым обычаем, отчуждающим от Бога и от всякого священства, будут поносить с бесстыдным лицем и дерзкими устами клириков причтенных к клиру без золота; то должны занять последнюю степень в своем чине. А если и после этого будут продолжать поносить их, должны быть исправлены посредством епитимии. Это относительно причисляемых к клиру. Но все те, которые получат за деньги какое либо рукоположение, должны подвергнуться извержению и сами и рукоположившие их.
Валсамон: Имея намерение наказать тех клириков, которые по началу добровольно и с боголюбивою мыслию давали в церковь деньги, или что-нибудь другое, а напоследок стали хвастаться своим даянием и искать высших мест и больших почестей и поносить своих собратий по Боге, причисленных к клиру за добродетель или заслугу, святые отцы воспользовались в предисловии некоторыми изречениями из первого соборного послания Апостола и Евангелиста Иоанна, который говорит: есть грех к смерти (5, 16), то есть смертоносный грех есть грех неисправленный и нераскаянный; и еще хуже сего – соединенное с грехом бесстыдство. Ибо какое зло более того, если кто предпочитает заповеди Божией мамону, то есть деньги, и говорит, что он за принесенное им должен быть предпочитаем всем прочим, которые имеют, может быть, заслуги и добродетель? Итак, кто мыслит таким образом и все воспоминает о том, что дал деньги и надеется за это иметь предпочтение пред многими (что в особенности предосудительно), и не скрываясь поносит своих братий за бедность, их возвышающую, тот должен быть низведен на последнее место в его степени, дабы смирился. Если же и после сего будет оставаться в сем зле, должен быть подвергнут епитимии, конечно, по усмотрению епископа. И это, когда кто либо по своему произволению принесет в церковь какие-нибудь вещи, которыя и принимающие принимают без предосуждения и дающие дают без укоризны. А если кто, по словам правила, сделал приношение не с таковым добровольным расположением из начала, но с тем, чтобы получить хиротонию, или быть принятым в клир, или как-нибудь иначе быть причисленным к церкви, таковый должен быть наказан по 29-му апостольскому правилу и по 2-му правилу халкидонского собора. Слова: в таковых нет Господа Бога – заимствованы святыми отцами из третьей книги Царств для тщеславящихся и предпочитающих дела мамоны. А когда слышишь, что правило называет сделанное таким образом добровольное даяние золота неправедным, не скажи, что оно запрещено, а потому и неправедно, как сделанное для купли рукоположения, или причисления к клиру (ибо об этом правило говорит далее); но отцы назвали его неправедным из за того, кто сделал приношение и тщеславится им. Заметь это для постригающихся в монастырях со вкладом денег и для тех, которые по собственному произволению делают приношения Богу. Впрочем я не думаю, чтобы подпадали действию сих правил те, которые приобретают за деньги братское содержание в монастырях, потому что не подлежит порицанию приобретение пропитания. Что же? Кто добровольно принесет деньги, таким образом наказывается; а кто даст какие-нибудь вещи за определение в клир, или за пострижение, будет ли в праве после наказания требовать того, что дал? Решение. Никаким образом; ибо 11-я глава 2-го титула 24-й книги Василик говорит так: даваемое по зазорному делу с той и другой стороны – и со стороны принимающего, - и со стороны дающего не возвращается. При сем древний законодатель прибавляет – и стороннее рассуждение, заимствуя оное из 22-й книги, - именно, что при равной виновности лучше тот, кто дает.