Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их Благочешћу (τὴν εὐσέβειαν = Правој вери и побожности), нека буде одлучен; ако и даље остане у немару и лењости, нека буде свргнут.
Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их благочастију, нека се одлучи; ако пак устраје у немару и безбрижности, нека буде свргнут.
Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἀμελῶν τοῦ κλήρου ἢ τοῦ λαοῦ, καὶ μὴ παιδεύων αὐτοὺς τὴν εὐσέβειαν, ἀφοριζέσθω· ἐπιμένων δὲ τῇ ἀμελείᾳ καὶ ῥᾳθυμίᾳ, καθαιρείσθω.
Трул. 19: Предстојници (= епископи) Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње (ἐν ταῖς Κυριακαῖς = у Недеље), да уче сав клир и народ речима Благочешћа (τσὺς τῆς εὐσεβείας λόγους = науци Православља), изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (ὅρους) или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (= Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају (εὐδοκιμείτωσαν = добро напредују), него ли да састављају своје науке (λόγους = беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлинâ, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Картаг. 71: И опет би угодно (одредити): да ниједан епископ не сме, оставивши своју главну (τῆς αὐθεντικῆς= властну) катедру, прелазити у другу постојећу Цркву у области, нити се о својој (личној) ствари више но што је потребно бавити, пренебрегавајући старање и стално држање (συνεχείας = frequentationeme = съдьрждниѩ) своје катедре.
Картаг. 121: Тако исто би угодно (одредити): да било који занемарују па придобију за Католичанско јединство места која припадају њиховом престолу, имају бити опоменути од трудољубивих суседних епископа да не пропусте то учинити; зато, ако такви ништа не учине у року од шест месеци, од дана кад се о томе договарало, нека се надаље та места уступе ономе који ће моћи да их придобије. Но ипак, ако онај коме та места припадају намерно, због неке икономије, изгледа да ово запушта (= пренебрегава), јер то можда траже само јеретици да би их могао без буке обратити, а међутим његово мудро поступање од другога буде предухитрено или нечим пренагљено, те исте јеретике само већма раздражи, нека се то разбере судом епископâ, те та места нека остану његовом престолу. А епископи који ће судити, будући из разних области, онај Први епископ, у чијој се области налази место о коме је спор назначиће судије. Ако ли пак буду бирали заједничким договором судије између суседа, нека се бира или један, или три; и ако се изаберу три, нека следе одлуци или свију, или двојице.
Картаг. 123: Ако епископ, обзиром на матице, то јест обзиром на престоле, буде немаран наспрам јеретикâ, нека га вредни суседни епископи опомену и нека му укажу на његову немарност да нема изговора. Ако се од дана кад је опоменут, у току шест месеци, боравећи у истој епархији, не постара о онима који се требају повратити Католичанском јединству с таквима не треба општити док то не испуни (= не уради). Ако ли пак није дошао у она места дотични извршилац, нека се то епископу не упише (у кривицу).
Зонара: На всяком епископе лежит непременный долг подчиненный ему народ учить догматам благочестия и приводить к правой вере и честной жизни; ибо Бог через пророка говорит предстоятелям народов: если не возвестиши, ни соглаголеши, беззаконник той в беззаконии своем умрет, крове же его от руки твоея взыщу (Иезек. 3,18). Итак, епископ, не радящий об учении отлучается. Если же и после того не престает от нерадения; то и извергается. Подобно сему и пресвитеры; ибо правило требует, чтобы и они были учительны. И великий Павел заповедует епископу быть учительным и трезвенным (то есть: трезвящимся и бодрствующим), а не ленивым и небрежным. И самое имя епископа побуждает его к бдительности; ибо но назван надзирателем, а надзирателю должно бодрствовать, а не предаваться беспечности. Для сего епископам и кафедра в алтарь поставляется на возвышении. Это показывает, каков он должен быть, и от, что он должен с высоты обнимать взором народ ему подчиненный и тщательнее надзирать за ним. И пресвитерам установлено стоять там и сидеть вместе с епископом, дабы и они с возвышенного места могли надзирать за народом и благоустроять его, как сотрудники, данные епископу. И 19-е правило трулльского собора говорит: «предстоятели должны по вся дни, наипаче же в дни Воскресные поучать весь клир и народ».
Аристен: Епископ, не научающий благочестию, отлучается, а пребывающий невразумленным и после того извергается. Епископ должен учить благочестию клир и народ. Если не радит о сем научении, отлучается; а если и по отлучении не исполняет сего, то подлежит и извержению.
Валсамон: Епископское достоинство есть учительное; и всякий епископ должен учить народ догматам благочестия и правилам жизни православной. Ибо он поставляется надзирателем для надзирания за народом своим; отчего и назван епископом. И пресвитеры должны быть таковыми же потому, что и они сидят близ епископов на высоких кафедрах. Итак, епископ и священник, не делающий так, но небрегущий о сем, отлучается; а пребывающий в нерадении и извергается. Пресвитеры учат с дозволения епископа, а не самовольно.