Који је прељубу учинио, петнаест година нека буде без причешћа Светињама; а (тих) петнаест година распоредиће му се овако: за четири године нека плаче, а пет (година) нека слуша (Св. Писмо), четири године нека припада, и две нека стоји са вернима, без Причешћа.
Ὁ μοιχεύσας, ἐν ιε' ἔτεσιν ἀκοινώνητος ἔσται τῶν ἁγιασμάτων, οἰκονομηθήσεται δὲ τὰ ιε' ἔτη ἐπ' αὐτῷ οὕτως· ἐν τέσσαρσι μὲν ἔτεσι προσκλαίων ἔσται· ἐν πέντε δὲ ἀκροώμενος· ἐν τέσσαρσιν ὑποπίπτων· ἐν δυσὶ συνεστὼς ἄνευ κοινωνίας.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Вас. Вел. 9: Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 34: За жене које су учиниле прељубу, па су то исповедиле из благобојазности (=скрушености), или су на неки начин откриле се, Оци наши спречавају да се објављује, да не будемо узрок смрти изобличеним (женама). Заповедише пак да такве стоје (са вернима у Цркви), без Причешћа, док не испуне време покајања.
Вас. Вел. 37: Који се ожени, пошто му је туђа жена (с којом је незаконито живео) одузета, биће осуђен због прве за прељубу, а због друге није крив.
Вас. Вел. 39: Која живи са прељубником, - прељубница је за све време (док је с њим).
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Зонара: В 22-м правиле сей святый отец постановляя о растливших жен чрез похищение, в конце говорит: «наказание за блуд определено на четыре года; в первый надлежит удаляти от молитвы и плакать ему у дверей церковных; во вторый – приимати к слушанию писаний; в третий к покаянию; в четвертый к стоянию с народом, но удерживати от причастия; потом допускать его до причащения святых Таин». А здесь определяет в епитимию за блуд седьмилетие. Итак, по-видимому, он сам себе противоречит; но я этого не думаю. Ибо о четырехлетии он упомянул, как о постановлении прежних отцев, что ясно из слов его: «наказание за блуд определено на четыре года, то есть установлено бывшими прежде нас; а седьмилетие ввел, как собственное мнение, наказывая блуд строже, как и многие другие грехи».
Аристен: Ясно.
Валсамон: Хотя определения, изложенные в настоящих двух правилах, весьма ясны по выражению, но на деле крайне неудобоисполнимы. Ибо никто не врачуется согласно с их содержанием; и если бы не неизреченная милость человеколюбивого Бога, погибла бы всякая плоть. Но не сочти противоречащим тебе 22-е правило святаго отца, где он говорит, что растлевающие жен чрез похищение наказываются четырехлетием; ибо там святый указал заповедь отцев, бывших прежде него; а теперь высказал собственное мнение.