Ако је неко био изопштен (ἀκοινώνητος) од свога епископа, не може претходно бити примљен од других, ако га (прво) не прими његов епископ, или ако, кад буде Сабор, не дође и одбрани се, и, уверивши Сабор (о невиности), добије другу одлуку. И ова одредба нека важи и за лаике, и презвитере, и ђаконе, и све који су у клиру.
Ко је од свога епископа одлучен био, не може од других примљен бити, ако га није најприје примио његов исти епископ, или ако се није пред сакупљени сабор приказао, ту одбранио и сабор о својој невиности увјерио, те добио од истога другу пресуду. И ова наредба важи како за свјетовњаке, тако исто и за презвитере, за ђаконе и за све, који су у клиру.
Εἴ τις ὑπὸ τοῦ ἰδίου ἐπισκόπου ἀκοινώνητος γέγονε, μὴ πρότερον αὐτὸν παρ' ἑτέρων δεχθῆναι, εἰ μὴ ὑπ' αὐτοῦ παραδεχθείη τοῦ ἰδίου ἐπισκόπου ἢ, συνόδου γενομένης, ἀπαντὴσας ἀπολογήσεται, πείσας τε τὴν σύνοδον, καταδέξοιτο ἑτέραν ἀπόφασιν. Ὁ αὐτὸς δὲ ὄρος ἐπὶ λαϊκῶν καὶ πρεσβυτέρων καὶ διακόνων καὶ πάντων τῶν ἐν τῷ κανόνι.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ап. 13: Ако ли је (већ) био одлучен, нека му се продужи одлучење (ἀφορισμός), као ономе који је слагао и обмануо (ἀπατήσαντι = преварио) Цркву Божију.
Ап. 16: А ако епископ, код кога се такви (клирици - в. напред канон 15) налазе, не узимајући у обзир одређену против њих забрану свештенодејствовања, прими их као клирике, нека (такав епископ) буде одлучен као учитељ нереда.
Ап. 32: Ако је неки презвитер или ђакон одлучен од (свог) епископа, таквога не сме примати други (епископ) него само онај који га је одлучио, осим у случају кад умре епископ који га је одлучио.
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
Сард. 13: Осија епископ рече: И ово нека је свима угодно: Да, ако неки ђакон, или презвитер, или неко од клирикâ, буде одлучен (ἀκοινώνητον = безъ обьщєниѧ), па прибегне другоме епископу који га познаје, а који зна да је од свога епископа одлучен од општења, не треба овај (епископ) да чини увреду епископу и брату своме, пружајући овоме општење. А ако се дрзне да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима кад се саберу (на Сабор). Сви епископи рекоше: Ова одлука ће и мир свагда сачувати, и очуваће слогу свију (τὴν πάντων ὁμόνοιαν = бьсѣхъ ѥдиномъıслиѥ).
Картаг. 11: Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер осуђен због свога владања, такав треба да (то) пријави суседним епископима, да они саслушају ствар, и да се преко њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него — не било тога! — надувен гордошћу, одвоји себе од општења (κοινωνίας) са својим епископом; и стварајући раскол још са некима, принесе Богу Светињу (= Евхаристију), такав нека се сматра анатема, и нека буде лишен свога места, пошто (претходно) размотре (епископи): да ли он можда нема оправдану тужба на епископа.
Картаг. 29: Такође би угодно свему Сабору (одредити): да, који је због своје небриге (у служби) био лишен општења, било епископ, или било који клирик, ако се, у време његовог изопштења, пре саслушања (и оправдања) усуди ступити у општење, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду.
Картаг. 133: Док са одлученим (= изопштеним) не општи (μὴ κονωνεῖ) сâм епископ, остали епископи нека не опште са тим епископом, тако да се епископ (други пут) добро чува да не говори против некога оно што пред другима не може доказима показати.
Соф. 1: Свети и Васељенски Сабор одреди: да, ако су неки клирици или лаици, или епископи, из Италије, који бораве у Азији или Европи или Либији (= Египту), били одлучени, или свргнути, или анатемисани, од најсветијег папе (Римског) Јована, да буду такви и код Фотија, најсветијега Патријарха Цариградскога, у истом степену епитимије, то јест или свргнути, или анатемисани, или одлучени. Које, пак, Фотије, најсветији наш Патријарх, клирике, или лаике, или архијерејског и јерејског чина, у било којој парикији (= области) подвргне одлучењу, или свргнућу, или анатеми, такве да призна, под истим судом епитимије, и најсветији папа Јован и његова Света Божја Црква Римљанâ; (притом) ниједно од првенставâ која има најсветији престо Цркве Римљанâ, или њен Предстојник, уопште не новáчити, нити сада, нити у будуће.
Зонара: И об этом предмете изложены постановления во многих правилах, и что сказано в них, того достаточно и для объяснения настоящего правила.
Аристен: Если больший собор оправдает, или осудит клирика отлученного епископом, он должен удовлетвориться этим приговором. Связавший может и разрешить. Итак, поэтому клирика, которого епископ подверг епитимии и отлучил, не должно принимать другому епископу как не подвергнутого епитимии, если он не будет разрешен самим связавшим. А если собор исследует дело об отлученном, и найдет отлучение наложенным без основания, то может исправить худо сделанное и разрешить его, и этот приговор о нем остается твердым.
Валсамон: О содержании сего правила мы довольно написали и в других различных правилах, и в 12-м и 13-м апостольском правиле.