Монаси не треба да имају ништа своје, а све њихово да се пренесе на Манастир. Јер блажени (Апостол) Лука каже за верујуће у Христа и (хришћане) који изображавају монашко живљење (πολιτείαν = начин живота), тако да „ниједан није говорио за своје имање да је његово, него им је све било заједничко" (ДАп. 4, 32). Зато, онима који желе да монахују, даје им се право да претходно свој иметак распореде и уступе га којим хоће лицима, ако законом нису спречени (у томе). Јер, после ступања у монаштво, Манастир има господарство све њихове имовине, и њима није допуштено никакво старање или располагање о своме имању. А ако се неко нађе да је себи присвојио неки посед који није уступио Манастиру, и да је поробљен страсти лакомости (φιλοκτηςίας = поседовања), нека то (= имање) игуман или епископ преузму и у присуству многих продају и разделе сиромасима и потребитима. А онога који је, као некада Ананија (ДАп. 5, 1-2), замислио да такав посед утаји, Свети Сабор одреди: да се уразуми одговарајућом епитимијом. А по себи је разумљиво да оно што је Свети Сабор одредио (ἐκανόνισε) за монахе људе, то исто да важи и за жене монахиње.
Οἱ μοναχοὶ οὐδὲν ἴδιον ὀφείλουσιν ἔχειν, πάντα δὲ τὰ αὐτῶν προσκυροῦσθαι τῷ μοναστηρίῳ. Φησὶ γὰρ ὁ μακάριος Λουκᾶς περὶ τῶν εἰς Χριστὸν πιστευόντων καὶ τὴν τῶν μοναχῶν πολιτείαν διατυπούντων, ὡς οὐδείς τι τῶν ὑπαρχόντων αὐτῷ ἔλεγεν ἴδιον εἶναι, ἀλλ' ἦν αὐτοῖς ἅπαντα κοινά. Διὸ τοῖς ἐθέλουσι μονάζειν ἄδειαν δίδοται περὶ τῶν ὑπαρχόντων αὐτοῖς διατίθεσθαι πρότερον καὶ οἷς ἂν βούλοιντο προσώποις, μὴ κεκωλυμένοις δηλονότι παρὰ τοῦ νόμου τὰ αὐτῶν παραπέμπεσθαι. Μετὰ γάρ τοι τὸ μονάσαι, τῶν προσόντων αὐτοῖς ἁπάντων τὸ μοναστήριον ἔχει τὴν κυριότητα, καὶ οὐδὲν περὶ τῶν οἰκείων φροντίζειν ἢ διατίθεσθαι τούτοις παρακεχώρηται. Εἰ δέ τις φωραθείη κτῆσίν τινα, ἥτις οὐκ ἀπεκληρώθη τῷ μοναστηρίῳ, ἰδιοποιούμενος καὶ φιλοκτησίας πάθει δουλούμενος, ταύτην μὲν παρὰ τοῦ ἡγουμένου ἢ τοῦ ἐπισκόπου ἀναλαμβάνεσθαι καὶ πολλῶν παρουσίᾳ πιπρασκομένην πτωχοῖς καὶ ἀπόροις διανέμεσθαι. Τὸν δέ γε τὴν τοιαύτην κτῆσιν, κατὰ τὸν πάλαι ᾽Ανανίαν, ὑποσυλᾶν μελετήσαντα, τῷ προσήκοντι ἐπιτιμίῳ ἡ ἁγία σύνοδος ὥρισε σωφρονίζεσθαι. Δῆλον δὲ ὡς ἅτινα περὶ μοναζόντων ἀνδρῶν ἡ ἁγία σύνοδος ἐκανόνισε, τὰ αὐτὰ καὶ περὶ μοναζουσῶν γυναικῶν κρατεῖν ἐδικαίωσεν.
Ап. 40: Нека су јавне (=познате) сопствене ствари епископове – ако својих ствари има – и јавне ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором Црквених ствари не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима, под изговором Цркве, буде одузет иметак, или да западну у невоље (нпр. дугове) његови заинтересовани (= сродници), те (тако) смрт његова буде извргнута руглу (δυσφημίᾳ = клеветању).
IV Вас. 22: Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је (то) забрањено и онима који (те ствари) преузимају (на чување); иначе, који то чине, доводе у опасност своје (свештене) чинове.
Трул. 35: Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Антиох. 24: Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
Картаг. 22: Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Картаг. 26: Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
Картаг. 81: Такође се одређује: да, ако неки епископ за наследнике (своје имовине) рађе претпостави сроднике, или мимо родбине јеретике или незнабошце, него ли Цркву, противу таквога нека се и после смрти изрече анатема, и име његово нека се уопште не спомиње код свештеника Божијих; нити се може оправдати ако је умро без опоруке (ἀδιάθετoς = intestatus = без тестамента), јер поставши епископ, требало је по обичају да учини распоред својих ствари долично своме звању.
Прводруги 4: На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.