Блудочинства монахињâ (τῶν κανονικῶν = које су примљене у канон /Монаштва/), не треба сматрати за бракове, него на сваки начин раскинути њихову свезу. Јер је то и Цркви ради утврђења корисно, и неће дати повода јеретицима противу нас као да (их) ми допуштањем у греху привлачимо себи.
Τῶν κανονικῶν τὰς πορνείας εἰς γάμον μὴ καταλογίζεσθαι, ἀλλὰ παντὶ τρόπῳ διασπᾷν αὐτῶν τὴν συνάφειαν. Τοῦτο γὰρ καὶ τῇ Ἐκκλησίᾳ πρὸς ἀσφάλειαν λυσιτελές, καὶ τοῖς αἱρετικοῖς οὐ δωσει καθ' ἡμῶν λαβήν, ὡς διὰ τὴν τοῦ ἁμαρτάνειν ἄδειαν ἐπισπωμένων πρὸς ἑαυτούς.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Картаг. 44: Да посвећене девојке, када се одвајају од отаца који су их чували, нека се старањем (τῇ προνοίᾳ = providentia = промъıшлѥниѥмь) епископовим, или у његовом одсуству презвитеровим, поверавају најчеститијим женама, или ако живе заједно да се међусобно чувају, да не би, посвудним шетањем, нанеле штету угледу Цркве.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 60: Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Зонара: «Посвященными Богу» святый отец называет всех, вчиненных в причт, то есть клириков, монахов, монахинь и дев, давших обет девства, согласно с 5-м и 44(53) правилами карфагенского собора. Итак, если кто из них учинит блуд, не должно дозволять ему сожительствовать с той, с которой согрешил, как будто бы незаконное смешение послужило началом браку; ибо, вероятно, клирик, лишившись за свой грех священства, говорил, что когда я уже потерял достоинство, то по крайней мере буду наслаждаться удовольствием, и женщина, с которой я согрешил, должна оставаться со мною в брачном сожитии. Этого-то и не дозволяет (святый отец), но предписывает непременно расторгать союз их и разлучать их друг от друга, что полезно и для церкви, так как и прочие удерживаются этим от дерзновения на такое дело, рассуждая так: «если мы согрешим, нам не будет от того никакой пользы, так как и после лишения чести не дозволяется жить с тою женщиною, с которою совокупились». И еретики не будут иметь повода говорить о нас: «они потому позволяют согрешающим жить с женщинами, с которыми согрешили, и дают им право пользоваться ими, как женами, чтобы приобретать, то есть незаметно приводить к себе, привлекать кого – либо из принадлежащих к другой вере, позволяя оставаться в грехе и не расторгая незаконных браков, которым предшествовал блуд».
Аристен: Если та, которая дала обет девства, отказалась от брака, и предпочла жизнь в состоянии освящения, отвергнув свои обеты, предаст себя бесстыдным удовольствием и соединится с мужем, хотя бы и по закону брака, то этот союз не должно признавать браком, но блудом, или лучше, согласно с 18-м правилом того же Василия Великого, прелюбодеянием. Поэтому-то совокупление их не должно быть всячески расторгаемо.
Валсамон: Посвященными Богу святый отец называет всех, вчиненных в причт, то есть клириков, монахов, монахинь и давших обет девства. Итак, если кто из них учинит блуд, не должно дозволять ему грешить и далее; ибо, вероятно, случалось, что согрешивший посвященный, потеряв за блуд священство, говорил: если я лишился достоинства, то по крайней мере буду наслаждаться удовольствием, и та женщина, с которою я согрешил, должна остаться со мною в брачном сожитии; потому что и закон в 28-й книге, 4-м титуле, 16-й главе (Василик) говорит: «кто имеет обычай со свободной, не делающей себе дохода от своего тела, тот, по видимому, имеет ее не наложницею, а супругою». Итак, этого, говорит святый отец, не должно дозволять, но всячески расторгать союз их и разлучать друг от друга как потому, что предписание закона имеет место по отношению к мирянам, так и потому, что это полезно для церкви; ибо если они будут удержаны от (удовлетворения) похоти, то и другие не осмелятся на что-нибудь подобное, зная, что им и после лишения церковной чести не будет дозволено грешить. Равным образом и еретикам не будет дано повода говорить о нас, будто мы потому дозволяем блудникам грешить после блуда, чтобы приманкою плотских удовольствий привлечь на свою сторону и принадлежащих к другим религиям. Все эти положения правильны, поскольку они относятся к клирикам. А что касается монахинь, дев и монахов непосвященных, так как они не подвергаются лишению чести, может кто-нибудь сказать, что они более оправдываются выше приведенным законом, и что для отвращения их слов нужно иметь в виду настоящее правило. О блуде монахов и дев, посвященных Богу, прочти 6-го собора 4-е правило, святаго Василия правило 18, 20, 60 и 4-й книги Василик титула 1-го главу 5-ю, помещенную в 30-й главе 9-го титула настоящего собрания, и 78-ю главу 37-го титула 60-й книги (тех же Василик).